Uroš Đurković: O ČEMU JE REČ (Matica srpska, 2025)

Upravo je, u ediciji "Prva knjiga" Matice srpske, objavljen roman Uroša Đurkovića O čemu je reč.

Prema rečima autora, ovaj kratki roman je "prozna slagalica sastavljena od 332 numerisana fragmenta, celina koja nagrađuje znatiželjne i gde ništa nije onako kako deluje; ili možda jeste?" 

Roman će imati premijerno predstavljanje 31. oktobra 2025. na štandu Matice srpske na Sajmu knjiga, s početkom od 12 sati.

Uroš Đurković (1995) dosad je objavljivao kritiku, esejistiku i poeziju. Radi u Institutu za srpsku kulturu Priština-Leposavić kao istraživač saradnik. Polja interesovanja su mu ekokritika i interdisciplinarna proučavanja srpske književnosti. 

Vodi blog "Tekstura" (tekstura.blog), posvećen književnoj kritici "koja nije osuda već sagovorništvo, utemeljeno na nepresušnoj radoznalosti".

 

Valeri Mrežen: AGRUM (preveo Bojan Savić Ostojić, Nojzac, 2025)

 

Samog sebe zvao je Agrum, a simbol mu je bio limun. Napravio je odgovarajuću ikonicu u svom kompjuteru.

Jedne nedelje sam počela da pravim kartonski automat za kockanje koji sam htela da mu pošaljem. Time sam mu poručivala da je upoznavanje s njim za mene bilo dobitak na lutriji. Spojila sam ivice i poleđinu selotejpom, obojila objekat filcom i smestila čokoladne novčiće u fioku sa kliznikom. Na izvlačenju sam nacrtala tri pomorandže.

Sve sam spakovala u poštanski paket ispunjen stiroporom. Drugom prilikom poslala sam mu kamamber „Vale“ (čitaj: Valeri) kupljen kod vrhunskog proizvođača sira. Rekao mi je da se sir jako osećao kad je stigao, iako sam ga nabavila čim je pripremljen. Ali navodno je bio odličan. Više od svega sam volela da ga počastim dobrim proizvodima. Uzimala sam sveže poluobrano mleko koje bi se usirilo pre nego što bih bilo šta primetila.

Imao je fotoaparat Lajka. Jednom kad smo se sastali, napravio je nekoliko fotografija, između ostalog, slikao je dve blago providne plastične kese. Bio je iskreno oduševljen čistom lepotom predmeta: korom mleka na površini šolje, otvrdlim i ispucalim zapušačem u lavabou, mrljom od plesni na voću; pokazivao je prstom i govorio ovo je lepo. Jednom, kad smo bili kod sestre nekog prijatelja, pored ploče je primetio ventil nekog lonca. Uzeo ga je palcem i kažiprstom i pohvalio njegov oblik, nesvestan koliko se naša domaćica iznenadila. Izneo je još dva-tri zapažanja, čudeći se što i mi nismo oduševljeni.

Zakazao mi je sastanak u jedan popodne u japanskom restoranu. Obukla sam haljinu kupljenu prethodne nedelje izrađenu kod poznatog kreatora. Prolaznici su obraćali pažnju na mene. Čekala sam skoro sat vremena, trudeći se svim silama da izgledam rasejano. Terala sam sebe da sanjarim kako bih izgledala iznenađena kad ga ugledam. Imao je problema s metroom. U restoranu se divio šoljicama sa plavom prugom u kojima su nam poslužili čaj. Sa mnogo poštovanja uzeo ih je u ruke i poverio mi da je sam pogled na njih dovoljan da usreći čoveka. Da je nemoguće ne osetiti sreću pri dodiru s tim šoljama.

Agrum je jedna gotovo izmaštana ljubavna priča koju više čine čekanje i propušteni sastanci nego trenuci provedeni zajedno. Naratorka neprekidno zamišlja scene, neki hipotetični futur u kojem će Agrum napokon doći ili je pozvati, paralelnu realnost u kojoj smišlja najluđe scenarije kako bi mu oprostila stalne ispale. 

Bila bih, u svakom slučaju, nesposobna da napišem linearnu pripovest, po hronološkom redu. To nisam ni nameravala. Sve što mi je ostalo od tog odnosa bila su paramparčad, rasuta po vremenskoj osi, koja nikako nisam mogla da spojim. 

(iz razgovora Valeri Mrežen sa prevodiocem, "Zaljubiti se u nečiji pogled na svet", koji je uključen u knjigu)

Valeri Mrežen

(Valérie Mréjen)

AGRUM

s francuskog preveo Bojan Savić Ostojić

Nojzac 2025

 

 

 

Sioran — SVESKE • 1957-1972 (preveo Bojan Savić Ostojić, Službeni glasnik, 2025)

 

U ovim posthumno objavljenim beležnicama nalazi se srž onoga po čemu je Emil M. Ćoran prepoznatljiv: strast u nalaženju lakonske formule, koja se oslanja na nasleđe francuskih moralista od Paskala do Larošfukoa, ali istovremeno u sebi nosi balkansku eksplozivnost.

Ali Sveske nisu samo laboratorija ideja već i forme. Sioran će svoje knjige fragmenata urediti po uzoru na njihovu haotičnu strukturu, bolje rečeno, na njihov ritam bez hijerarhije. Odabrani fragmenti neće se koncentrisati oko jedne teme nego će biti orkestrirani tako da igraju u svim pravcima, bez višeg i nižeg registra, jer i "ono 'beznačajno' takođe treba da ima pravo građanstva, tim pre što se preko njega dolazi do suštinskog.“ (beleška iz 1968)

Ovaj prevod Svezaka prvi je koji se oslanja na Sioranove rukopisne sveske. Mesec dana sam, zahvaljujući stipendiji CNL-a, proveo u Rukopisnoj biblioteci Jacques Doucet u Parizu detaljno ih iščitavajući. I naravno, što je sa svim tefterima pravilo, tek sam tu, na terenu, mogao da uvidim koliko je materijala iz izvornih zapisa izostavljeno.

O tome da su sveske fragment i kad žele da ispadnu celovite, o uzbudljivo-suludoj istoriji potucanja i zaturanja rukopisa, ali ponajviše o Sioranovim opsesivnim motivima, detaljno pišem u predgovoru i komentarima ove knjige-sume koja se posle tri godine rada pojavljuje pred srpskim čitaocima.

Bojan Savić Ostojić

Emil Sioran

SVESKE 1957-1972

preveo Bojan Savić Ostojić

Službeni glasnik, biblioteka "Posebna izdanja"

2025

Helen Garner: ŽUTA SVESKA – priredili Bojan Savić Ostojić i Lusi Stivens (feljton Tefteri, Polja 554)

U novom broju Polja, za novi nastavak višegodišnjeg feljtona TEFTERI, Lusi Stivens i ja smo priredili (a ona i prevela) izbor iz ŽUTE SVESKE Helen Garner. Ova australijska autorka, poznata po romanima (The Children's Bach), novelama (Postcards from Surfers) i dokumentarnim zapisima sa suđenja (This House of Grief), čitavog života vodila je sveske iz kojih je u poslednjih šest godina priredila tri nastavka. Smešteni u rasponu od žestokih zapažanja o savremenicima do malih haikua, Garnerini zapisi svedoče o autorkinom traganju za formom, ali i, kako uvek biva sa tefterima, zauzimaju zasebno polje, nezavisno od objavljenih knjiga. (Moj prateći tekst i izbor čitajte na https://polja.rs/2025/554/)




- - -


Osećam se kao izbombardovani grad. Sav preostali život je pod zemljom.


---


O pisanju: smisao leži u najmanjem događaju. Ne mora tu da bude stavljen – samo otkriven.


---


Mensfild park . Ona ništa ne govori o izgledu svojih junaka. Kao da su moralne sile. Oduševljena sam.


---

Profesor je sa mnom razgovarao o podučavanju: „Shvatio sam da previše vremena trošim na to da se studentima dopadnem.“

Bum, tras. Eto zašto sam uvek umorna posle časa.

„Zamorno je šarmiranje ljudi, zar ne?“ rekla sam. „Ne samo šarmiranje, nego stalno proveravanje da li ti to uspeva.

---


Treba da intervjuišem kompozitora. Ali radije bih samo sedela i gledala ga kako tiho puši svoju malu, zaobljenu drvenu lulu sa zakrivljenim usnikom i finim srebrnim spojem. Između povlačenja, pažljivo stavlja lulu u poluzatvoren dlan, koji leži okrenut nagore na njegovoj dugoj butini. Kasnije, prekucavam beleške i sve mi se čini neverovatno ravno. Sva magija za koju sam mislila da postoji u onome što je rekao mora da je poticala od nečeg što nisu njegove reči – načina na koji govori, njegovog mirnog, čvrstog prisustva. Ne mislim da sam ga izmislila.

---


Članica odbora me je zapanjila svojim čvrstim stavom protiv finansiranja pesnika. Govorila je vatreno, bez zadrške, i sve vreme se smejala. Rekla je da retko čita poeziju i da se većina pesnika proserava, pozira i međusobno prepire. Pomislila sam na R, jedinog pesnika kog znam, kako u tišini, strpljivo i nenametljivo plete svoje stihove, i zapitala se da li članica ima predstavu (da li uopšte ja imam) o tome koliko dugo taj proces traje u poređenju s pisanjem proze. Činilo se da misli da poezija može da se ispiše u pauzama između pravih aktivnosti. Možda može, ali šta je s dugim, postepenim oblikovanjem nečeg velikog, ili čistog?


---

Nisam naročito vešta. Ne znam šta, u intelektualnom smislu, pokušavam da postignem. Želim da sve bude brzo i lako, ali da odzvanja, a da opet ne bude zarobljeno u brzini.

---


Zašto ovo zapisujem? Delom zbog zadovoljstva koje mi pruža gledanje kako zlatni vrh penkala klizi po papiru, kao kad mi je bilo deset godina.

---

Sa prozora svoje spavaće sobe vidim veličanstvena svitanja. Ponekad gledam u tu raskoš neba, u bogate slojeve boja koji izranjaju iz golubije sivih oblaka, i pomislim – ovo je pogled bogate osobe ili pogled odrasle osobe. Kao da nemam pravo na njega, ili imam samo privremeno pravo, ili mi se ono samo prećutno toleriše.

HELEN GARNER

Yellow Notebook

1978-1987

Polja: 554 (2025)

prevela sa engleskog: Lusi Stivens

Emanuela Bernem: SVE JE DOBRO PROŠLO (preveo Bojan Savić Ostojić, Zepter Bookworld, 2025)

– Šta si htela da mi kažeš?
Sestra me gleda pravo u oči.
– Tata me je zamolio da mu pomognem da završi s ovim.
– I šta si mu odgovorila?
– Da se slažem.
– A šta to konkretno znači: da mu „pomognemo da završi s ovim“?
– Nemam pojma.

Posle moždanog udara, otac donosi odluku da mu se više ne živi. Tome se protive francuski medicinski kodeks i zakoni na snazi. Otac zato očekuje da će mu u želji da dostojanstveno umre pomoći ćerka. Ona pristaje, ali s nadom da će se roditelj usput predomisliti.
U svojoj poslednjoj knjizi, Emanuela Bernem (1955-2017) pripoveda o autentičnoj porodičnoj epizodi. Šturo i direktno, filmski dinamično i intimno, ali bez patetike, autorka se upušta u nerazrešivu raspravu o svojevoljnom kraju života.

Sve je dobro prošlo ekranizovano je dvaput: kao dokumentarac u režiji Alena Kavalijea (Živeti i biti toga svestan, 2019, gde se pojavljuje i autorka) i kao igrani film u režiji Fransoe Ozona (Sve je dobro prošlo, 2021)

Dugo sam želeo da prevedem Tout s'est bien passé Emanuele Bernem. Koliko zbog teme - kako pomoći roditelju da dostojanstveno umre - toliko i zbog stila, čija je jednostavnost isto onoliki izazov za prevodioca koliko je to, na primer, pisanje Agote Krištof ili Ani Erno. Kako izabrati najolupanije reči, a da i na srpskom "vozi"? (Najviše sam mozgao nad rečenicom "Allez hop" i izabrao "Idemo".) 

A prvi put sam sreo Bernem na Kaleniću, kada sam naišao na knjigu Njegova žena, u izvrsnom prevodu Olge Milošević (Plavi jahač, 1995). Filmsko pripovedanje, u pasusima-sekvencama, koje (to je tajni nauk filmofila među piscima) pokazuje samo ono što se vidi. 

Rezultat : kod naratorke Sve je dobro prošlo emocije su neimenovane. Mogu se nazreti samo u pogledima, količinama progutanih sredstava za smirenje i pauzama, zamračenjima između sekvenci. Niko ne deklamuje kako se oseća, a intenzivno je, čak napeto. U Sve je dobro prošlo Emanuele Bernem nit koja održava priču je ćutanje. 

(Bojan Savić Ostojić)

Bojan Savić Ostojić — LUSI (Laguna, 2025)

 Uskoro, u izdanju beogradske Lagune, izlazi novi roman Bojana Savića Ostojića, Lusi.

Ja uopšte ne nameravam da posle toliko godina pronađem Lusi i zamolim je da mi se objasni, ne treba mi takav visokoparan rasplet, neka ona ostane tamo gde je otišla, gde god to bilo, želim samo da neobavezno prečešljam ono čega se sećam o njoj ne bih li, možda, shvatio zašto je nema, a možda, što bi mi bilo još draže, istim udarcem uvideo da mi je sama saopštila zašto odlazi, u nadi da će se obelodaniti neki sitan, a presudan detalj koji sam prečuo kada je trebalo da poslušam, zaboravio kada je trebalo da upamtim.

Bojan Savić Ostojić u romanu Lusi oživljava Beograd s početka dvehiljaditih. Glavni junak i narator, iscrtavajući mapu svojih kretanja kroz velegradske ulice, ali i po uspomenama na godine ljubavnih peripetija, odrastanja i sazrevanja, u naizgled nasumičnim flešbekovima secira nekadašnje prijateljstvo sa devojkom koja je dobila epitete nečega neuhvatljivog i pokušava da rasvetli enigmu njenog nestanka.

(iz recenzije urednika Saše Boškovića)

Lusi je knjiga koja će nas odvesti u mladost i u sve ono što mladost nosi: opijajući zanos beskrajnih mogućnosti, ispreplitanje ljubavi i prijateljstva, izvorni, pulsirajući svijet bez jasnih granica između nas i drugih, svijet pun mašte i neizrecivog - ukratko svijet čuda koji će, a saznaćemo i kako, postati jedan suženiji i ukalupljeniji svijet. Mogli bismo reći da je Lusi roman o načinima kako učimo da volimo, ali i kako učimo o vlastitim i tuđim granicama.

(iz recenzije Tanje Stupar Trifunović)

Bojan Savić Ostojić

LUSI

Laguna, Beograd, 2025.

Branko Čučak

Sred mješanih kapa

Kacige, kačkete, šubare,

šešire, šljemove, pletene kape,

ni čarape s prorezom

razbojničkim, za oči.

Nikada ne nosim.

 Vijavica mi je oko

ušiju zviždala,

tramentana mrsila kosu

grguravu,

čelo i potiljak

katkad su mi pucali

od kosmičke studeni.

 

Nos mi je često mrvljen

kao ledenica. O ušima ni

da zucnem.

Ni onu ludačku kapu sa

zvončićima, zabave radi

kraljevima i podanicima im.

Ne nosim nikad.

 

A ne bješe niko, vjere mi, niko

ko ovako hodaše.

Sred miješanih kapa.

Gologlav.

Pesmu poslao ENES STROJIL

Oto Tolnai (1940-2025)

ORFEJ MESEČAR

Bar ti poznaješ 

ove životinje

dlakavo kamenje

u kao otok crvenom kubetu

bol

nekad su tvoje reči u njima kucali

prekucaj svoje beleške

prekucaj makar jednom rukom

kao sandrar

ko zna

da l ćeš i sutra moći da seduckaš ovde

kraj otvorenog prozora

ko zna

kad će stići do plamena i pobeći s njim

pacov što sveće jede

kad će planuti trešnjev cvet

kucaj

nadmećući se sa formama

savremenog oružja

i ženskih cipela

(Zoo, 1969, s mađarskog Danilo Kiš)

PRONAŠAO SAM JOŠ I ČLANAK

U selu majur pored šapca

8. decembra

kulminirala je između 45-godišnjeg milana radivojevića i

njegovog očuha 75-godišnjeg milana pantića

golubarska svađa

starom se naime nije sviđalo

što mu pastorak golubove po vasceli dan

pušta da lete

osvetoljubivi golubar

pomenutoga dana sve

golubove pustio je napolje

misleći da se više neće vratiti

mlađeg milana

ovo je tako razljutilo

da je zadavio očuha

a golubovi su sutradan svi do jednog doleteli

pronašao sam i novinsku fotografiju

u dubini se vidi ulaz metro stanice sevr-babilon

ispred drveća pod injem

blizu tog ulaza u metro

posećivali smo jedan indijski restoran

pronašao sam još i članak

među starim novinama u podrumu

u kome se izveštava

da su po FELIKSU čuvenom violinisti

(tu živi u petefijevoj ulici)

nazvali neku zvezdu na nebu.

(Scandal (2001-2017), 2020, s mađarskog Draginja Ramadanski)

DEBELE PIČKE U BUNDAMA

U bečki kunsthistorišes muzeum

odveo sam sina

istina sve je ispalo malo pompeznije

nego što sam hteo

odveo sam ga skoro silom

jer je njega zanimala samo sala sa brojgelom

do koređijevih jupitera i ije

i rubensove helene furman

pogledao ih je ne rekavši ni reči

ali je sigurno pomislio kog đavola hoće

matori sa ovim debelim pičkama u bundama.

(Scandal)

Tolnai Ottó

(5. jul 1940- 28. mart 2025)