Nedavno je u izdavačkoj kući Nojzac objavljena Nepismena, autobiografska povest Agote Krištof, u prevodu Bojana Savića Ostojića.
Sačinjena od tekstova koji su devedesetih godina izlazili u ciriškom časopisu Du, Nepismena (L'Analphabète) na francuskom je objavljena 2004. Osim što je njeno jedino autobiografsko delo, Nepismena je i jedan od retkih tekstova u kojem je autorka Trilogije o blizancima progovorila o poetici svog opusa.
Glavni junak Nepismene nije Agota Krištof lično, već jezik, odnosno mnoštvo jezika od kojih se beži, u koje se dolazi, mimo svoje volje. Nepismena je portret suočavanja sa usvojenim jezikom. Iako, za razliku od mnogih pisaca prebeglih iz Istočne Evrope, ona nije politizovala svoju emigraciju pretvarajući je u nekakvo disidentstvo, Krištof je ipak prihvatila francuski jezik u pisanju. Međutim, nije se olako pomirila s tim. Jedna od središnjih izjava ove knjige, „Francuski jezik je neprijateljski jer upravo ubija moj maternji“, na koncu ipak ostaje glasnija od rečenice kojom se knjiga završava, gde se pisanje na francuskom optimistično postavlja kao „izazov za nepismenu“. Istim, svedenim i oštrim tonom, Krištof govori o strahu od bezbednosti u novoj domovini, Švajcarskoj. Njena artikulacija tog problema zvuči autentičnije i hrabrije od bilo čega što bi se neki današnji pisac-emigrant odvažio da napiše.
(Bojan Savić Ostojić, iz pogovora)
Agota Krištof
(foto: Asgar Nuri)
U jutarnjem autobusu, kontrolor seda pored mene, ujutru je uvek isti, debeo i veseo, i priča sa mnom za vreme čitave vožnje. Ne razumem ga dobro, pa ipak razabiram da želi da me uteši objašnjavajući da Švajcarci neće dozvoliti Rusima da dođu dovde. On kaže da ne treba da se bojim, da više ne smem da budem tužna, da sam sada bezbedna. Smešim se, ne mogu da mu kažem da se ne bojim Rusa, i da sam tužna pre svega zbog svoje prevelike bezbednosti u ovom trenutku, i zato što nemam šta drugo da radim, niti o čemu drugom da mislim osim posla, fabrike, kupovine, pranja veša, pravljenja obroka, i zato što jedino mogu da čekam nedelju kada ću spavati i malo duže sanjariti o svojoj zemlji.
Kako da mu objasnim, a da se ne naljuti, sa to malo francuskih reči što znam, da je njegova lepa zemlja samo pustinja za nas, izbeglice, pustinja koju treba da pređemo da bismo stigli do onoga što se zove „integracija“, „asimilacija“.
(Agota Krištof, iz poglavlja "Pustinja")
Agota Krištof
Nepismena
preveo Bojan Savić Ostojić
mek povez, 60 strana
sajt izdavača: https://neusatz.rs/
Нема коментара:
Постави коментар