четвртак, 08. март 2012.

Милан Милишић

ова песма, из истоимене књижице, то јест, њени први стихови, последњих недељу дана, никако да ми изађу из главе: чујем неки туђи глас како увек почиње да је рецитује.


КОГА НЕМА

Кога није - без њега се може
И суздржаност - чија је већа?
Прах се одсуства његовог таложи
У тих сталактит ил у стећак

Кога нема - бришу му се стопе
Празни минути његов простор пуне
Ко пахуљице снијежне, топле
Прозор напуштене собе

Кога нема - гдје сад корача
Над којом спором водом снатри
Лице његово - промијењено лице спавача
И у имену му слова саплет

Гдје му трагови престају - не зна се
Тако ни росе стисак грани
А поређује га ко не умије
Oд назочности његове да се брани.

Милан Милишић (1941-1991)
Кога нема, Просвета, 1972.

Нема коментара: