среда, 02. март 2011.

Nikola Vujčić



PISANJE / ČITANJE

pisanje zaustavlja jezik, zastajem
negde / ovde.
hod u u početku usmeren je prema stolu,
stvari se ne miču – sa rubova iščezava zvuk,
jezik se miče – mic-po-mic u daljinu.
u to doba dana / danas popodne ja sam
ono što govorim.
položaj moga tela je kao i položaj vode,
prekidaju me i neću dovršiti svoju ruku koju
upravo ispružam i razgranavam u prste.
stvari su pune reči / svet nema veću težinu od jezika.
sad gledam ono što izlazi iz moje olovke:
nedelja je mrtav dan / gasim prekidač i sanjam nedelju.
skupljam se, ovako, u nešto okruglo i teško kao olovo,
ali olovno srce moje olovke snizuje svoju visinu:
zvuk se igra sa pištaljkom, pena se igra sa ružama,
šuma se igra sa vremenom, u šumi rastu stolice,
dunav gura vodu u more...
pisanje je osušeni jezik koji podižem glasom.
jezik se suši, reči šušte kao košuljice
kad ih skidam sa stvari
da bih ti rekao šta tu piše.



USAMLJENI ZVUK

toliko me ima da me reči ne mogu poneti. rasut
u ogledalu. zaustavljen na rubovima. u topotu nemirnog
stada. taj krug kretanja pretvara se u zupčanik da bi uhvatio
bilo kakvo značenje. kamenje se kotrlja – jeka seče ponor.
zvuk je prevođenje. stvari su zakopane u zvuk. zvuk je
postelja. zvuk je dete dodira. zvuk rađa stvar. zvuk je
majka.
zavrteo sam novčić na stolu. sad slušam njegov zuj i
gledam kako skida bezbrojne vazdušne košuljice
da bi opet postao novčić. bože, zašto nisam tako brz?
brz do iščeznuća.


Nikola Vujčić (1956)

iz knjige izabranih pesama Rasuti zvuk (Čačak, 2009)


Нема коментара: