среда, 27. октобар 2010.

Drugo kolo Jurodive knjižare


U drugom kolu Jurodive knjižare (edicija Poezija) objavljene su sledeće knjige poezije:





Narednih dana ćemo svaki naslov ponaosob predstaviti na Jurodivom blogu.

Uživajte u čitanju!



петак, 22. октобар 2010.

Gerhard Falkner



U devetom broju Agona objavljen je mali izbor iz savremene nemačke poezije u prevodu Marka Stojkića i Nikole Todorovića. Jurodivi blog objavljuje jednu pesmu Gerharda Falknera iz ranijeg perioda koja nije ušla u ovaj izbor.



Napuštam tvoju zemlju, Julija



I


dane sam brojao prstima

tvoje i moje, obojio kao tezej

jedno jedro, koje ne beše crno

spavao, pio, grlio te bezazleno

dok su se oči, stidljivo zatvorene

već spremno priljubljene izlagale

podsmehu sati za buđenje.

sad hoću dalje jer znam

da grad ubija žito i među grozdovima

mraz mog pijanstva se budi

znam neću kao jedro da zaboravim

prokockana, tvoja stopala.



II


tihi nas je, dakle, prostor

nadjačao, njegova čista, ledena linija

bez pogovora, neumoljivost

aparata, lampa i sto

prašnjavi list boje jagode, deo

leta na najdaljem kraju disanja

gde stoji naš krevet, gde linije

probijaju u topli svod

u pljusak plamtećeg vazduha, jer smo

zaboravni i prkosni nasuprot

ječećoj plaveti ostalih dana.



III


neki, kaže se

vole svet onakav kakav je

badem slatka jutra, kameni eho

gradova, opale čistog aprila

vole žeđ, buku i još i strme

bezbožne litice iz nežnosti u razdor

oni vole, kaže se

moćne vetrove sa itake

kako se razbijaju u vinogradima pred

neprimetnim staklima njihovih polaroida.


šta je na tebi, julija

za tebe lepota, to je lepršavost

koja ti posrće pred očima


IV


treba li onda zemlja da svene

i bez mene proleće

da se rasipa, moja julija, jer sam

tvoje poklanjam perje, jer se tvoja

suknja u bojama moje zemlje vijori.


jednom, dodirnuo sam te kao

prstom neki oblak, u svakom pijanom satu

prepoznavao sam te od san franciska

do vavilona i jutrom je ležao sneg

na tvojim slabinama, ne, nikakav sneg.


bludniče sada moji dani za svako

parče svetla dok sumanuto

zaplićem maternjim jezikom.


Gerhard Falkner

(iz knjige so beginnen am koerper die tage, 1981.)



Sa nemačkog preveo Marko Stojkić



субота, 02. октобар 2010.

Arkadij Dragomoščenko



Noć i dan



Zar je iko znao da između noći i dana nema ničega?
Tamo, gde su nesamerivo visoke nepotrebne topole
i gde je previše piramidalne prašine tako je usijano laka
na, gotovo, putevima.
Na, maltene, skretanjima, staza pod nebom. Onim
pod kojim u 5 ujutru ametistov golub je
poput lončarskog otvora ptica. U odsustvu ičega.
Gde je rosa do kolena erebu. I dotok vazduha uvis je stvaran,
i otac bi tad govorio: dobro, idemo, i neka te ne buni
ni komšijski pogled, ni ono što ćeš videti. Videli smo štošta,
on je sve to znao, a ja sam znao da ću se tome vratiti posle
strah, mucanje, a dalje opisivanje.
Niko ne zna tačno gde sebe započinje gotovo ništa.
Jer nema potrebe čak ni da misli o ,,sebi".
I zatim: da bi videli da ,,o sebi" niko nije video iza
zatim razlike proleća tamna duga vena,
onda posle lebdenja, kada sam samo sa tobom. Između noći i dana
okreni se ka, maltene, topolama, krivudanju
suve trepavice. Ne oteži u belom prahu, gotovo utehe, napola,
maltene, skladnosti, zato što okret glave nije vredan toga
što je između noći i dana. Ali mi i jesmo ono
što ne znači ništa. Već smo ono što smo bili, u čemu kao
u strujnom potkrilju prašine, nestajemo ukoso.

2006. godina


Arkadij Dragomoščenko (1946)
sa ruskog prevela Mirjana Petrović

iz časopisa Povelja, 2/2010