понедељак, 06. септембар 2010.

Jacques Dupin


У новом броју часописа "Поезија" приредио сам мали темат о песнику Жаку Дипену, са преводима из песничког циклуса "Морене" и поетичким текстовима самог песника и Доминика Вијара. Такође, у темату доносим одломак из свог магистарског рада. Овим на неки начин заокружујем бављење овим песником, чијем делу сам као тумач и преводилац посветио већи део прошле године.



*

Забрањено ми је да се зауставим да бих видео. Као да сам осуђен да видим само ходајући. Говорећи. Да видим оно што говорим и да проговорим баш зато што га не видим. Односно, да представим оно што не видим, оно што ми је забрањено да видим. Оно са чим се језик, разлажући се, судара, откривајући га. Слепило намеће обавезу да се појмови изокрену, и да се корак и реч начине пре погледа. Ходати у ноћи, говорити у жамору, да би се зрак дана који се рађа расуо и одговорио на мој корак, да би показао на грану, и откинуо плод.


Почети као што се кида чаршав, чаршав у чијим смо наборима једно друго гледали како спавамо. Чин писања као прекид, и окрутни уплив духа, и тела, у неопходни след прекида, скретања, буктања. Збацити све са себе на тепих, све своје оружје и свој дах, и прихватити дар себе као неприметно помицање, скоро равнодушно према универзалној равнотежи. Раскинути, поново се машити, и тако обновити. У шуми нам је ближи дрвеосеча него усамљени шетач. Нема невине контемплације. Више нема високих лугова кроз које промичу зраци и песма птица, ту су само кубици дрвећа у напону снаге. Све нам је дато, али да би било изнуђено, да би било начето, на неки начин и уништено, – и да би нас уништило.


Тишина дуби своје корито у говору, све до срца оног који је више не чека, који бди и ради патећи због њеног недоласка. Као тане хитнуто из ниједне пушке, које се не да упоредити ни са каквим хоризонтом, она се смешта у бучно срце, да би га уништила, да би проклијала. Више није на нама да господаримо заглушујућим морем, да преписујемо жамор киклопа... Тишина која надире у говор наоружава њену агонију и дарује јој очајничку свежину. Најситнија реч се тад пуни силом, па чак и она коју је њена урођена сила раздвајала од нас. Насупрот кретању пијаних усана, говор испотиха зрачи... Путања сумрака, метеор који расте...


Он сраста са даљином која га одваја од његовог циља. Изгара у пожару те изненада издате забране, у том огољавању које време одбија, али из ког избија простор као кад се семе распрсне. Усмртитељ свог циља, усмртитељ своје љубави, усмртитељ самог себе у истом тренутку, са истоветном наивношћу. Пре него што потпуно полуди у окукама повратка, од непознатог, од мира... Пут који је пратио затворених очију се болно рачва. Он недри три козје стазе које се сусрећу на боку планине, да би потом испариле у мирисе.


Жак Дипен (1927)

"Морене", Поезија 49/50, 2010.

превод са француског: БСО.

Нема коментара: