четвртак, 08. јануар 2009.

Пол Валери/Коља Мићевић - Poésie brute

Намеривши да своју антологију француске поезије, Нарцис говори, заврши Валеријевим малобројним необјављеним стиховима присутним у његовим Свескама, Коља Мићевић је у разговору са песниковом ћерком Агатом октобра 1975. дошао до неочекиваног открића.

Седео сам наспрам Агате Валери, полагано јој објашњавајући ту идеју: да ми се Валери чини модернијим чак и од многих савремених песника, на основу неких његових теоријских размишљања и још више након поновног прочитавања poésie brute из Плејадиног издања. Та моја слутња оставила је на моју љубазну (...) саговорницу посебан утисак. Нагло је, без речи, устала, нестала у суседној соби, из које се вратила држећи у наручју замашан фасцикл, а онда је све то спустила на столић испред мене, уз неколико речи од којих најбоље памтим ову: "Погледајте!" Тако сам се сусрео с неколико стотина Валеријевих досад необјављених текстова, од којих је сваки потврђивао моју слутњу након читања poésie brute из Плејадиног издања. (...)

Тако се догодило: нашао сам се пред текстовима Пола Валерија (Агата ми је дала све дупликате, око стотину, обећавши да ће ми их послати још, кад прекуца), пред текстовима за којима сам вероватно и несвесно трагао током више од једне деценије, и који су, извесно, били један од скривених циљева моје преводилачке маније, и у том открићу пронашао сам више него једно симболичко значење: јер, ако је требало неко да ме уведе у простор слободног стиха, з
ар је постојао поузданији и чудеснији и неочекиванији водич од Пола Валерија? Али оставимо сад мене и поставимо капитално питање: откуд то да један такав песник, који је у својој домовини дефинисан на начин који сам малопре описао, откуд то да иза њега остаје значајна количина текстова којих је, количински, више од громаде коју чини његова објављена поезија, и који, у суштинском погледу, чине готово невероватну различитост од нама добро - ? - познатог Валеријевог песничког лица?


Коља Мићевић је потом начинио избор из текстова који су још у Француској били необјављени, који је управо назвао Poésie brute и објавио га 1979. у Матици Српској.


Неред представља суштину "стварања", иако се стварање објашњава управо извесним "редом". - Таквим закључком започиње Валери свој оглед Естетичка инвенција. Састављајући ову збирку песама био сам принуђен да начиним тај пут од извесног - валеријевског, магичног - нереда до извесног - свог - реда и да све те стихове који су се готово као у сну - једни искрсли и "извађени" с различитих страница двотомског Плејадиног издања Валеријевих дела, и други, бројнији, откривени "на извору" и примљени из руку песникове кћерке, Агате - нашли су се пред мојим погледом, док сам немео у своме дивљењу. А свест да ће књига коју компонујем бити прва такве врсте у валеријевској судбини давала је моме дивљењу готово сакралан изглед. Подршка Валеријеве кћерке - пријатељска колико и књижевна - била ми је као некакав ослонац, уверење да својим гестом ништа не нарушавам у тој судбини, него да можда чак градим. (...) Преплећући песме према њиховој музичкој или тематској вредности дошао сам до тачке кад ми се њихова хронологија учинила мање значајном од њиховог унутарњег поретка и изоставио сам датуме којим је Валери означавао сваку од песама или записа појединачно.


Преводилац се у овом случају удружио са приређивачем: песме је поделио у тематске кругове (море, стабло, Орфеј, Нарцис, језик, ноћ, јутро) и истом остварио чудо (или давнашњи сан): публиковао превод пре оригинала! Таква; дакле, само релативно слична књига, пошто је Мићевићев избор, по његовим речима, уникатан, у Француској се појавила тек 2000. под насловом Poésie perdue (Изгубљена поезија) под дирекцијом Мишела Жаретија. Међутим, ту су објављене песме из Валеријевих обимних Свесака, те је сасвим сигурно да је, и скоро тридесет година касније, превод Коље Мићевића лишен адекватног, публикованог оригинала!
(Н. Б. Наводи су из Мићевићевог поговора књиге Poésie brute, стр. 134-135, 139.)




















ВИДОВЊАК

Анђео ми даде књигу и рече: "Ова књига садржи све оно што би желео да сазнаш." И ишчезе.
А ја отворих књигу која бејаше средње дебљине.
Била је написана некаквим непознатим рукописом.
Учењаци су је били превели, али је сваки дао сасвим различиту верзију.
А имали су и различита мишљења о смеру читања.
Нису се слагали ни о томе шта је горе, а шта доле, где је почетак, а где крај.
Пре него је сањарија минула, учини ми се да је та књига нестала и да се поистоветила с тим светом који нас окружује.


Пол Валери, Poésie brute; Матица Српска, 1979, стр. 11.
Превод: Коља Мићевић
Редакција превода: Бојан Савић Остојић



***


LE VISIONNAIRE

L'ange me donna un livre et me dit: "Ce livre contient tout ce que tu peux désirer savoir." Et il disparut.
Et j'ouvris ce livre qui était médiocrement gros.
Il était écrit dans une écriture inconnue.
Les savants l'ont traduit, mais chacun en donna une version toute différente des autres.
Et ils diffèrent d'avis quant au sens même de la lecture. Ne s'accordant ni sur le haut ni sur le bas, ni sur le commencement ni sur la fin.
Vers la fin de cette vision, il me sembla que ce livre se fondît et se confondît avec le monde qui nous entoure.


Paul Valéry, OEuvres I,
Bibliothèque de la Pléiade, Gallimard, 1957.
Mélange, p. 333


2 коментара:

Dragana Nikolic је рекао...

jaaaako mi je drago sto je i Valerijeva poezija ovde. Posebno mi je draga, kao i Koljin izuzetan prevod, zbog ovoga postajem fan Jurodivog bloga na fb :)
pozdrav,
Dragana

Анониман је рекао...

jeeeeeeeeeeeee