четвртак, 08. јануар 2015.

Božidar Šujica

VEČE 


Konji od ostatka svetla vuku sarkofag sunca u hlad zabačenih zvezda. Dogorevaju moje ruke kao staro žito pored puta. Mirno gledaju vode dok opasujem jednu reku oko sebe. Otkačinjem svoju senku i ona ako hoće nek postane vatra ili sneg ili kopriva. Meni je svejedno. Samo da ne postane lokomotiva i da ne juri za mnom kroz bele tunele. 

Pod rebrom krijem neku pticu. Posle spavam pod krilom te ptice. Sve sa svačim posvađam u toj ptici. Sve sa svačim posvađa u meni ta ptica. Sve sa svačim u ptici i u meni posvađa se! 

Zatvoren sam u svojoj zelenoj pustoši. Sa jaguarima od mesečine i opsenarima avgustovske večeri. Ovo veče je nemogući brod. O što ljulja, ljulja! Samo da ne probudi jedan sloj sna, samo da ne pomeri tu pticu, taj u vazduhu vir, taj grumen sunca! Ta ptica je spirala pesme što je krije potiljak, ruža metka! 





Нема коментара: