Дејан Илић/ Из викенда

Бојан Савић Остојић

Терет свести

о односу спољашњег и интимног у збирци Из викенда Дејана Илића

Што више у нама расте жеља за знањем (...) све смо мање спремни да останемо унутар ма какве стварности.

(Сиоран, Пад у време)

Како прихватити претпоставку да постоји свет изван овог који се тренутно перципира? Појмити да се свет развија на временском плану значи посредно пристати на чињеницу да је пре овог овде, непосредно уочљивог света, постојао неки други свет, чак иако за собом није оставио никакве трагове. Појмити свет у простору значи прихватити да постоји и онај свет који смо (привремено) напустили: допустити том свету да тече, и без нас. Али опет се поставља питање: како прихватити да се свет одвија без обзира на наше присуство?

У последњој збирци Дејана Илића, Из викенда, субјекат се час заузима за берклијевски, субјективно-идеалистички приступ свету, по чијем би начелу esse est percipi свет постојао једино у односу према нама, ако је опажен од стране нас – а час га поима као апсолутног, страног, потпуно независног од присуства субјекта. Тако на почетку збирке, говорећи о дрвећу, пољима кукуруза: деловима сеоског имања, субјекат каже: „иако, као што/ рекох, не верујем да све ово заиста/ постоји и када ја нисам ту“ (Из викенда, VIII). Извесна субјективна телеологија која се приписује спољашњем простору – „ватра иза нас, у средишњој/ просторији, која куца за нас, дрва/ која горе за нас“ – сведочи о томе да се тај простор доживљава као интиман, да се интериоризује. Читаоцу се наговештава да је субјекат за тај простор везан емотивном прошлошћу, детињством, и да управо из дечје перспективе потиче та свест о искључивој упућености природе на субјекат.

Међутим, на овом простору, сада, присутан је, и то привремено, за време викенда, „одрасли“ субјекат који, не само да више не осећа некадашњу онтолошку повезаност са природом („јутро као такво, пролеће као такво“, Из викенда, XV), већ пред некада интимним простором осећа одбојност, отуђеност и неприпадање. Та отуђеност се испољава ишчезавањем видљивих веза са прошлошћу, услед чега је сведочанство субјекта једино које упућује на ту, потпуно субјективизовану прошлост:

Овде је, рецимо, био повртњак, редови

парадајза, леје шаргарепа, укратко,

уцртани план, залиха, потом виноград,

сад ништа, детелина

која прекрива целу парцелу.

(Из викенда, X)

Пред паскаловском вечном тишином бескрајних простора, субјекат-сведок принуђен је да своје сећање на тај простор из прошлости рационализује и релативизује тако што ће га свести на искључиво субјективну сензацију. Разлог: непосредних доказа о постојању тог субјектовог света нема. Присутни свет субјекат поима као одсуство ишчезлог света, оног који је њему припадао. Неспособан је да се суочи сањим, с простором као таквим, али, такође, због своје свести, неспосован је и да с њим оствари интимну везу. У знаку Башларовог цитата који је мото циклуса Друга места, „треба присуствовати осмози између интимног и неодређеног простора (...) није ли спољашњост некадашња интимност“ (стр. 41) – субјекат прижељкује осмозу спољашњег и унутрашњег, али до ње сада не долази, јер субјекат, осим интимно, осим берклијевски, време и простор не уме да појми.

Хоћу да се време врати, у ово насеље

када ме још није било, или бар не овде („За“)

У немоћи да комуницира са простором без порекла, тренутним, непосредно датим, субкјекат себе ставља у једну издвојену, ванвременско-ванпросторну позицију, која се најбоље одражава у његовој функцији сведока, опсесивног хроничара и бележника. Природа се субјекту приказује као безвремени призор, елејски замрзнут, лишен референце на субјективно, и самим тим, лишен свести. Простор лишен порекла („у овом окриљу нема порекла, речи/ не функционишу, само мисли/ и слике предмета“, Из викенда, XIII) може да буде само слика. Једино на тај начин простор може бити одредљив искључиво субјектом, који, нарочито у песмама циклуса Друга места, све више персонификује пажњу (мотиви ока, објектива, фотографије, филма, јастреба, орла, „што се надноси и има добро око“). У песми „Део“, димензија слике се директно учитава у дату стварност врта са медитеранским растињем.

Лијандер испод куће, агава, нар,

од свега по примерак, мала палма,

већ полувековни чемпрес, маслина

још млада. Као да их је неко,

не природа, посадио по сећању.

И залива свако вече, као да му је

последње. И као да то што расте,

не мора ни да расте, само је ту,

присутно, као слика, холограм,

парадигматични пејзаж.

Тренутна слика неког другог места засењује све историјске и поетске конотације које оно носи: овај ефекат је присутан у песмама Хвар, Бока, Лидо, које се лажно представљају као путописне. Субјекат-сведок се према природи, иако јој укида свест, односи као да је једина њена сврха да постане слика у перспективи субјекта, а даље, и у његовом сећању: „Галеб у налету, помисао/ да ћу се и тога једнога дана сећати./ Да се слике урезују у мрежњачу/ стварајући, с временом, невероватне комбинације.“ („Хвар“). Присуство детета (кћери) у књизи удваја просторно-временску растрзаност субјекта: у песми „Снег (друга рампа)“ читаоцу се сугерише да је један од разлога субјектовог повременог приклањања субјективном идеализму, карактеристичном за његову емотивну прошлост, емпатија са дететом: „И још више, мила, око планете круже добри сателити, и њихово оштро око,/ милосрдни анђели што нас чувају/ и када не знамо ништа о томе“. (У наведеним стииховима присутан је и деликатан подсмех таквом поимању објективног.)

Суочавање са простором, планинама које имају/ очи и гледају, иако не виде то што виде („Планине“), као да је праћено извесном завишћу од стране субјекта. Сама свест субјекта отворено се доживљава као место раскола субјекта са светом, као извор те неминовне зависти према не-свести, индиферентности простора. У тој не-свести природе, субјекат-сведок спорадично прижељкује да се заувек изгуби, и тако ослободи своје ванприродне детерминисаности временом и простором.

Кућа, III

С годинама, све више времена,

све мање простора у који бих се

сместио. Тамо пролеће птица, њен

лет је праволинијски, никад не мањка,

сав ту, она у њему. Нема вишка,

нема потрошње. Ова соба се сужава,

што је боље познајем, све ми је

тескобније, ова соба је матерња, кућа

родитељска. Али зидови су,

да не поверујеш, стварно отвори,

видим кућу у изградњи, раднике

како се довикују, долазе и

одлазе камиони, с песком, циглама,

другом грађом, видим чак и пре тога,

пре ове куће, ново насеље

на крају града, шуме и ливаде

што га уоквиравају, видим

заправо одакле је све почело.

А даље? даље не, и добро је

што је тако. И као обично, изјурим

на улицу, заувек одлазим, хтео бих

да одем, али је и улица

све мања, и кварт, и град, итд...

За

Хоћу да се време врати у ово насеље,

када ме још није било, или бар не овде.

Све са сликом мора и тоном таласа,

потковицом залива

где си одрасла.

Јер можда бих тада нашао

оно што недостаје. Целину твог тела

које ми измиче, у гестовима,

у промашеним речима.

Тада бих те сигурно поново срео,

након толико година,

ти у мислима које нису твоје,

ја на месту које ми не припада.

ДЕЈАН ИЛИЋ (1961),

Из викенда, Народна библиотека Стефан Првовенчани,

Краљево, 2008, стр. 83, 62.

одломак 1

одломак 2

одломак 3

одломак 4

одломак 5

Биобиблиографија Дејана Илића