Прекршај
Тада сам се провукао кроз бодљикави застор
Прве јагоде мајци да уберем
Нежно ће ме погледати кад их почне јести
И можда позвати, осмехнута, да седнем поред ње
И сином ме назвати међу осталим синовима
Од блата очистити, на дојку ме младу привити
Да и ја посисам млеко које је било и моје
Ако не због украдених јагода
Онда због оних неколико капљица дечачке крви
Које још висе тамо на жици, светлуцају и трепере
И никако, прођоше окрутне године, да падну.
Душко Новаковић (1948)
Дијалог о немару, Просвета, 1986.
