Кључеви
На језеру Тахо,
до којег се путује три недеље,
чекали су ме,
не знам зашто,
у кући коју нисам могао да замислим,
с плановима
о којима нисам хтео да знам.
Свет је у свему непрозиран,
не само зимска јутра.
Ћутљиве антене.
Ипак сам једне мартовске вечери кренуо на пут,
с кофером у једној руци
и малим џаком проклијалог кромпира
у другој - да га бацим.
Мислио сам на њу
и заборавио да закључам врата
за собом, чак сам оставио кључеве
у брави,
а кромпир сам понео са собом у такси,
бацио сам га тек на аеродрому.
Гледали су ме некако подигнутих обрва.
Кад сам се вратио после три месеца,
кључеви су још стајали у незакључаној брави.
Стан је био непроветрен,
отворио сам све прозоре да уђе ваздух,
потребан и њој, где је да је,
и мени, ту
где сам.
Драган Стојановић (1945)
Четири нове песме, Поезија 51-52, 2010.
