Горан Бабић

Најбољи придев за Горана Бабића био би „непрегледан“. Међу морем његових књига из моје библиотеке, међу којима ми је прве поклонила Јелена Трпковић, и даље ми је најдраже Гораново присуство у лектири за осми разред основне школе, „Књига млађих југословенских песника“, из 1978. Ту је заступљен једном песмом која би, чак и према мерилима напреднијег друштва него што је било југословенско, била тешко прикладна и за четврти разред средње школе. „Аверзија према алкохолу“ изворно је објављена 1967, у часопису Encyclopaedia Moderna (бр. 5/6). Ова песма-бомба, каквих 60-их и 70-их није фалило у југословенској поезији, као и многе песме Горана Бабића, писана је за глас и мегафон. (Том утиску сигурно кумује и чињеница што ју је Жика Павловић уврстио у незаборавни Испљувак пун крви.) „Ох смирит ћу се ја, смирит“, почиње песма и доноси ми други, још тачнији придев за Горана Бабића: несмирен. Хвала ти, Горане, што се никад ниси смирио.

АВЕРЗИЈА ПРЕМА АЛКОХОЛУ

ох смирит ћу се ја смирит

са својом тоном бескорисних знања

благим мјестом складиштара

са својом перспективношћу

љубит ћу ручицу генералном директору

благосиљат ћу глупост партијском секретару

и то ће бити моја револуција

осим пругице Брчко-Бановићи осим малих лојалних усклика

о каквом револту говоре брадати

све моје хтијење свест ће се на тих пар хиљада ејакулација

на поспану жену и нарушено здравље

и више ће ме болит шестица горе лијево

него свјетска револуција

пријелаз кванитета у квалитет је можда

селидба из једне подстанарске собице у другу

јебе се министровом сину у његовом форд-мустангу

за Вијетнам и квантну механику

у оном лијепом тренутку откровења

при 160 km/h

кад се опружим коначно на одар пред

идеалистичко узашашће пљунут

ћу усрдно на развлашћену класу и на радни народ

на устајање у зору на митинговање и састанке

на пијанке и гладовања на ефективно радно вријеме

и интелигенцију на Фрома и Хајдегера на

структуралисте и прагматисте на неписмене и

ЛБЈ-а на мале курвице остарјелих функционерчића

на конвенционалност тужне обавијести

пишам ја ко бебица на лијепе речи

досадно ми је у овом беспућу у овој слободи

гдје већ не умијем говорити правим језиком

гдје ме већ разумију сасма мала дјеца или тужни старци

о сенилни свијете разбијена молекуло

чему твоја вила на Бермудима или на Хвару или твоја шупља

глава у Загребу твој имажинизам опћа импотенција

професори су једнако срање радници су једнако срање и пиљарице и свињарице и домаћице

послије Блокове Дванаесторице није написана пјесма

послије Ујевића Хрвати тамбурају

Србљи нису ни престајали

мала земљо тијесна ли си свима

забога што урадити с тобом

хајде земљо да се појебемо

тако си дивно хоризонтална тако длакава

земљо моја давно ли се опредијелих

скорашње ли ми је опредијељење (М. Настасијевић)

тако и твој каос као у жидовској лубањи

у крематоријуму или у урни

о каквој спрдњи говоре политиканти

о којем очајању

већ сасвим сам миран земљо моја можда задовољан

пијем своје пиће и једем крух свој

и коначно свеједно је то мени и теби

звала се ти Хрватска или Тасманија

газили те мајмуни или људи

шкропили те душиком или калцијем

копали у теби гробове или заходе

дефлорирали те или пошумљавали

колико те год љубили још се увијек серемо по теби

о томе ја теби њежно а ти како хоћеш

мудрост твоја или жупникова једнака је обмана

спавајмо већ једном у доброј вјери без сјекире за вратом

плодимо женице без помисли о дјеци

без спознаје без свијести

Горан Бабић

(18. октобар 1944 - 26. април 2026)

Накнадна белешка:

"Аверзија према алкохолу" није заступљена у Књизи песама млађих југословенских песника. У њој јесу присутне неке друге Горанове песме, а како је дошло до тога да је у сећању сместим тамо, то само накнадна памет може да наслути. 

После провере могу дати прецизније податке: песма је, након што је објављена у часопису 1967, а пре Испљувка (чије је прво издање, оно уништено, објављено 1984. у библиотеци Грифон), изашла у Горановој књизи Ноћна раса (Нолит, 1979). 

У незнатно измењеној верзији: кључни стих песме гласи 

hajde zemljo da se pojedemo 

(Noćna rasa, Nolit, 1979, str. 76.)

Можемо погодити зашто.

  

David Albahari

 

DOK PADA KIŠA

Dok pada kiša, korim sebe zbog neodlučnosti:

"Neodlučnost", kažem, "nije vrlina

i jednog dana ćeš zažaliti

što si joj tako olako prepuštao stvari."

Ali, tako je to u mladosti,

tako je to sa svakim od nas.

I dok nam vlažni miris kiše ispunjava svaku poru,

ne mislimo ništa,

uvereni,

iako nam to niko nije rekao,

da ćemo živeti večno.

DAVID ALBAHARI

(2. mart/ 15. mart 1948 - 30. jul 2023)

10 pesama

Škart/Pesničenje, 2013.

Karol Fiv: ŽENA NA TELEFONU (preveo Bojan Savić Ostojić, Zepter Bookworld, 2026)

 

Nije mi bilo nepoznato ime Karol Fiv kad sam se, oktobra 2024, našao u Parizu. Ali tek kada sam, ispred knjižare Dilettante, našao njenu knjigu Une femme au téléphone (za pet evra) i u njoj pročitao rečenicu "Tu viens quand ? Bientôt quand ?", uhvatio sam samog sebe kako pokušavam da je čujem na srpskom. ("Kada dolaziš? Kad je to uskoro?") U mom slučaju, to je uglavnom simptom želje da knjigu prevedem.


Nastavio sam da je čitam u metrou, sve do 18. arondismana. Instinkt me nije prevario. Knjiga se zasniva na telefonskim replikama koje Šarlen (60) upućuje svojoj ćerki od 40-ak godina. Tehnika pripovedanja mogla bi se nazvati "silom-monolog" jer su ćerkine replike izostavljene.
Bez tog ograničenja, međutim, ove knjige ne bi bilo. Ta jednostranost zapravo stavlja medij razgovora u prvi plan. Čoveku je, to iz iskustva znamo, mnogo preče kome će da se obrati nego šta ima da saopšti. Tako je u Ženi na telefonu razgovor podloga za najautentičnije izjave i ujedno matrica stila.
Krnji razgovor otkriva sve nedaće i ludorije kroz koje Šarlen prolazi: od bolesti (s kojom se nosi nonšalantno) preko razračunavanja sa roditeljima (to se nikad ne završava) sve do traganja za "pravim" muškarcem preko dejting aplikacija. Takva mama se, miksom neposrednosti i nesigurnosti, pre može porediti sa ćerkom tinejdžerkom nego sa "zrelom gospođom". Tome u prilog ide što i sama ćerki izjavljuje: "Glupo je što si mi ćerka, više bih volela da si mi majka. Život nije fer".
Karol predstavlja ženu u godinama kakvoj se niko nije nadao, u kojoj ima premalo mudrosti i autoriteta, a previše nepromišljenosti i nehaja. A istovremeno, to je žena koja živi svoju senzualnost tim pre što u svoje vreme nije mogla bez zazora da joj se oda.


Teško je naći roman u kojem je roditeljska infantilnost ovako ubedljivo prikazana. A šta tek reći o neželjenom humoru i uživanju autorke da udara kontru opštim mestima vezanim za treće doba?
"Ne voliš kad ti majka priča o seksu? Neverovatno, tvoj brat kaže to isto. Da niste vas dvoje malo zatucani?"

Karol Fiv (Carole Fives, 1971) je objavila, između ostalog, i sledeće romane: Que nos vies aient l’air d’un film parfait („Nek naši životi liče na savršen film“, 2012), C’est dimanche et je n’y suis pour rien („Nedelja je i šta ja tu mogu“, 2015), Une femme au téléphone (Žena na telefonu, 2017), Tenir jusqu’à l’aube („Izdržati do zore“, 2018), Térébenthine („Terebentin“, 2020), zatim Quelque chose à te dire („Imam nešto da ti kažem“, 2022) i Le jour et l’heure („Dan i sat“, 2023). 

Autorka je više knjiga za omladinu i jedne biografije Kamij Klodel (Camille Claudel, la vie jeune, 2015). Nedavno je objavljen i nastavak romana Žena na telefonu, pod nazivom Appel manqué („Propušten poziv“, 2026). 

Karol Fiv će u maju biti gošća Molijerovih dana, koje organizuje Francuski institut u Beogradu. Stay tuned!

Karol Fiv

ŽENA NA TELEFONU

preveo Bojan Savić Ostojić

Zepter Bookworld 

2026

Agota Krištof: SVEJEDNO JE (novele, preveo Bojan Savić Ostojić, Nojzac, 2025)

 

"Sada mi ostaje malo nade. Ranije sam tražio, stalno sam se kretao. Čekao sam nešto. Šta? Nemam pojma. Ali mislio sam da život ne može biti samo to, drugim rečima, ništa, da život treba da bude nešto drugo, i čekao sam da to nešto stigne, čak sam ga i tražio.

Sada mislim da se nema šta čekati pa ostajem u sobi, sedim na stolici i ne radim ništa".

(iz novele "Mislim")

*

U ovoj knjizi nalaze se prvi tekstovi koje je Agota Krištof napisala na francuskom, pedesetih godina, pošto je iz Mađarske izbegla u Švajcarsku.

Protagonisti Agotinih priča pristali su na apsurd i bezizlaznost situacije u kojoj su se našli. Dok je to mirenje na snazi, sve je u redu. Problemi počinju kada se javi otpor, kada se formuliše očekivanje da je moguć (makar i najneznatniji) boljitak. Čim se nagovesti nada, mogućnost, uteha, sve se raspada.

Ako su Sioranove Sveske, kako je pre neko veče izjavio Ivan Milenković, brevijar očaja, onda je knjiga novela Svejedno je Agote Krištof antologija rezignacije.

Agota Krištof

SVEJEDNO JE

preveo s francuskog Bojan Savić Ostojić

Nojzac, 2025

Uroš Đurković: O ČEMU JE REČ (Matica srpska, 2025)

Upravo je, u ediciji "Prva knjiga" Matice srpske, objavljen roman Uroša Đurkovića O čemu je reč.

Prema rečima autora, ovaj kratki roman je "prozna slagalica sastavljena od 332 numerisana fragmenta, celina koja nagrađuje znatiželjne i gde ništa nije onako kako deluje; ili možda jeste?" 

Roman će imati premijerno predstavljanje 31. oktobra 2025. na štandu Matice srpske na Sajmu knjiga, s početkom od 12 sati.

Uroš Đurković (1995) dosad je objavljivao kritiku, esejistiku i poeziju. Radi u Institutu za srpsku kulturu Priština-Leposavić kao istraživač saradnik. Polja interesovanja su mu ekokritika i interdisciplinarna proučavanja srpske književnosti. 

Vodi blog "Tekstura" (tekstura.blog), posvećen književnoj kritici "koja nije osuda već sagovorništvo, utemeljeno na nepresušnoj radoznalosti".

 

Valeri Mrežen: AGRUM (preveo Bojan Savić Ostojić, Nojzac, 2025)

 

Samog sebe zvao je Agrum, a simbol mu je bio limun. Napravio je odgovarajuću ikonicu u svom kompjuteru.

Jedne nedelje sam počela da pravim kartonski automat za kockanje koji sam htela da mu pošaljem. Time sam mu poručivala da je upoznavanje s njim za mene bilo dobitak na lutriji. Spojila sam ivice i poleđinu selotejpom, obojila objekat filcom i smestila čokoladne novčiće u fioku sa kliznikom. Na izvlačenju sam nacrtala tri pomorandže.

Sve sam spakovala u poštanski paket ispunjen stiroporom. Drugom prilikom poslala sam mu kamamber „Vale“ (čitaj: Valeri) kupljen kod vrhunskog proizvođača sira. Rekao mi je da se sir jako osećao kad je stigao, iako sam ga nabavila čim je pripremljen. Ali navodno je bio odličan. Više od svega sam volela da ga počastim dobrim proizvodima. Uzimala sam sveže poluobrano mleko koje bi se usirilo pre nego što bih bilo šta primetila.

Imao je fotoaparat Lajka. Jednom kad smo se sastali, napravio je nekoliko fotografija, između ostalog, slikao je dve blago providne plastične kese. Bio je iskreno oduševljen čistom lepotom predmeta: korom mleka na površini šolje, otvrdlim i ispucalim zapušačem u lavabou, mrljom od plesni na voću; pokazivao je prstom i govorio ovo je lepo. Jednom, kad smo bili kod sestre nekog prijatelja, pored ploče je primetio ventil nekog lonca. Uzeo ga je palcem i kažiprstom i pohvalio njegov oblik, nesvestan koliko se naša domaćica iznenadila. Izneo je još dva-tri zapažanja, čudeći se što i mi nismo oduševljeni.

Zakazao mi je sastanak u jedan popodne u japanskom restoranu. Obukla sam haljinu kupljenu prethodne nedelje izrađenu kod poznatog kreatora. Prolaznici su obraćali pažnju na mene. Čekala sam skoro sat vremena, trudeći se svim silama da izgledam rasejano. Terala sam sebe da sanjarim kako bih izgledala iznenađena kad ga ugledam. Imao je problema s metroom. U restoranu se divio šoljicama sa plavom prugom u kojima su nam poslužili čaj. Sa mnogo poštovanja uzeo ih je u ruke i poverio mi da je sam pogled na njih dovoljan da usreći čoveka. Da je nemoguće ne osetiti sreću pri dodiru s tim šoljama.

Agrum je jedna gotovo izmaštana ljubavna priča koju više čine čekanje i propušteni sastanci nego trenuci provedeni zajedno. Naratorka neprekidno zamišlja scene, neki hipotetični futur u kojem će Agrum napokon doći ili je pozvati, paralelnu realnost u kojoj smišlja najluđe scenarije kako bi mu oprostila stalne ispale. 

Bila bih, u svakom slučaju, nesposobna da napišem linearnu pripovest, po hronološkom redu. To nisam ni nameravala. Sve što mi je ostalo od tog odnosa bila su paramparčad, rasuta po vremenskoj osi, koja nikako nisam mogla da spojim. 

(iz razgovora Valeri Mrežen sa prevodiocem, "Zaljubiti se u nečiji pogled na svet", koji je uključen u knjigu)

Valeri Mrežen

(Valérie Mréjen)

AGRUM

s francuskog preveo Bojan Savić Ostojić

Nojzac 2025

 

 

 

Sioran — SVESKE • 1957-1972 (preveo Bojan Savić Ostojić, Službeni glasnik, 2025)

 

U ovim posthumno objavljenim beležnicama nalazi se srž onoga po čemu je Emil M. Ćoran prepoznatljiv: strast u nalaženju lakonske formule, koja se oslanja na nasleđe francuskih moralista od Paskala do Larošfukoa, ali istovremeno u sebi nosi balkansku eksplozivnost.

Ali Sveske nisu samo laboratorija ideja već i forme. Sioran će svoje knjige fragmenata urediti po uzoru na njihovu haotičnu strukturu, bolje rečeno, na njihov ritam bez hijerarhije. Odabrani fragmenti neće se koncentrisati oko jedne teme nego će biti orkestrirani tako da igraju u svim pravcima, bez višeg i nižeg registra, jer i "ono 'beznačajno' takođe treba da ima pravo građanstva, tim pre što se preko njega dolazi do suštinskog.“ (beleška iz 1968)

Ovaj prevod Svezaka prvi je koji se oslanja na Sioranove rukopisne sveske. Mesec dana sam, zahvaljujući stipendiji CNL-a, proveo u Rukopisnoj biblioteci Jacques Doucet u Parizu detaljno ih iščitavajući. I naravno, što je sa svim tefterima pravilo, tek sam tu, na terenu, mogao da uvidim koliko je materijala iz izvornih zapisa izostavljeno.

O tome da su sveske fragment i kad žele da ispadnu celovite, o uzbudljivo-suludoj istoriji potucanja i zaturanja rukopisa, ali ponajviše o Sioranovim opsesivnim motivima, detaljno pišem u predgovoru i komentarima ove knjige-sume koja se posle tri godine rada pojavljuje pred srpskim čitaocima.

Bojan Savić Ostojić

Emil Sioran

SVESKE 1957-1972

preveo Bojan Savić Ostojić

Službeni glasnik, biblioteka "Posebna izdanja"

2025