уторак, 27. децембар 2022.

Nenad Jovanović: KAIN I ABOT, AVELJ I KOSTELO (Arhipelag, 2022)

 



VODA

Jezera su tužna kao koščata novorođenčad.
Dno im je baza. Voda - superstruktura.
Pre no što ovo stigoh da izustim,
u mojoj usnoj duplji nastao je vir.
Premda opali s porodičnog stabla,
listovi u njemu sadržavahu citiran
inauguralni govor umesto predačkih imena.
Jelen se kretao ka neizmernom pojilu,
mršav i pun metaka. Šta je
sa kostima žene koja brkaše nadir i zenit
kao ja nostalgiju i melanholiju?
Crni sine, crno slovo, crna žuči - 
boju rđe imaju tek mikrofon i jelen.



понедељак, 5. децембар 2022.

Ibrahim Hadžić

 


LIPANJSKI RUČAK SA PRIJATELJEM U RESTORANU POD LIPOM NAKON IZOLACIJE OD KOVIDA 19


Sedim s prijateljem u bašti restorana

Ovijeni smo mirisnim čaršavima kao bolesnici,

Ili mirisnim oblogama, pa zašto da ne kažem

Mirisnim kupkama,

Ili da kažem još preciznije, umotani u ćefine

(obojica smo muslimani i ta nas mrtvačka odeća neće mimoići).


Dakle, poručeno jelo lepo izgleda,

Ali od snažnog lipinog mirisa

Jelo slatko miriše na lipu.

Tome su pridonele pčele;

Svaka je zauzela po jedan cvet

I po sebi lepe tečni i žućkasti lipov med.


A kada vetrić dune,

Razleti se kao staro zlato žuti cvetni polen,

Koji umesto mirođije i raznih svakojakih začina,

Neponovljivo začinjava i nas i naše jelo.


(7. VI 2020)


Ibrahim Hadžić (1944)

Zrnca

Partizanska knjiga 2021

понедељак, 28. новембар 2022.

BOOKVALISTI : Umetnost prevođenja (sa Bojanom Savićem Ostojićem) & Emanuel Bov (krišom veliki pisac)

Glasoviti youtube-kanal za književne sladokusce i dokoličare, Bookvalisti, nedavno je potrošio dve epizode svog podcast ciklusa "Književni Malibu" na razgovor sa mnom. 


image.png




Prvi razgovor, koji je vodio Ivan Isailović poznatiji kao Maska, koji se tiče umetnosti prevođenja, ujedno je i prvi kompletniji portret moje bibliografije kao prevodioca. Bila je to za mene prva javna prilika da progovorim o svojoj prevodilačkoj poetici i njenom postepenom izgrađivanju. 


image.png




Drugi razgovor, sa Momčilom Žunićem-Momom, posvećen je Emanuelu Bovu. Dva romana ovog prvoklasnog, a zanemarenog autora, Moji prijatelji Arman, objavljena u mom prevodu za Službeni glasnik, najbolji su uzorak minimalističke poetike kojoj sam posvećen kao prevodilac. U oba snimka se dotičemo i odnosa persona prevodioca i autora, koje ne kohabitiraju uvek na najskladniji način.

image.png


Bookvalisti su (prema sopstvenoj definiciji) "ekipa biblioholika koji traže izgovor da govore o književnosti na nove i zanimljive načine pod geslom: nema ničega van fikcije."
 
youtube kanal: https://www.youtube.com/channel/UCJBftKRT9KpnRldI4QVLRbQ/videos?app=desktop

instagram: https://www.instagram.com/bookvalisti/




--
Bojan Savić Ostojić 

понедељак, 7. новембар 2022.

Ani Erno: ZAPOSEDNUTOST (preveo Bojan Savić Ostojić; Štrik, Beograd: 2022)

 



Knjige koje je Ani Erno objavila nakon Mesta pod suncem odlikuju se napuštanjem psiholoških preokupacija i okretanju ka spoljašnjem, objektivnom i sociološkom. Novelističke obimom, ove knjige fakturom najviše podsećaju na dnevnike. Ali njih ne čine intimna poveravanja već subjektivni opisi, scene, jezgroviti izveštaji. Umesto na intimne zapise, čitaoca više podsećaju na dnevnike istraživanja. Odabranim epizodama iz prošlosti autorka pristupa kao neka hladnokrvna studentkinja, ne dozvoljavajući sebi ni najmanju slobodu u obradi, nikakvu literarizaciju niti ulepšavanje. Držeći se podalje od sentimentalnosti u seciranju događaja koji su joj promenili život, ona ulaže napor da se od svoje ličnosti dodatno distancira tako što će sebe samu predstaviti kao tip, a svoje iskustvo kao odraz prilika u Francuskoj od sredine do kraja XX veka.




Zaposednutost, pod originalnim naslovom L’occupation, objavljena 2002, pripada, uslovno govoreći, erotskom ciklusu u opusu Ani Erno, započetom knjigom Jednostavna strast. Nјena junakinja je žena koja postaje opsednuta novom izabranicom svog bivšeg lјubavnika, čiji identitet on odbija da otkrije. Doziranje ličnih podataka o drugoj ženi osnovni je motor novele. Opsednutost drugom ženom dostiže vrhunac u trenutku kada junakinja saznaje da joj je suparnica vršnjakinja i koleginica po struci. Svest da je za bivšeg muškarca bila samo tip poželјne sredovečne žene junakinja ne može emotivno da prihvati, ali autorka tu generičnost ističe kao najvažniju za artikulisanje priče. Upravo ona joj daje slobodu da se bez cenzure posveti svim sumanutim gestovima za kojima junakinja pribegava tragajući za identitetom druge žene.





Hladno razmatranje sopstvenog ponašanja konstanta je u Ernoinom procesu pisanja: ukidanje svih moralnih zazora koji bi mogli pripovedanje da učine lepšim ili dopadljivijim. Ujedno, to omogućava autorki da se udvoji, i da u ulozi naratorke ne oseća nikakvu empatiju prema sebi kao junakinji. „Otići do kraja svojih osećanja“ u pisanju (kako se kaže u epigrafu, preuzetom od Džin Ris), ali bez ikakvih tabua, bez naknadnog korigovanja po moralnom ključu, naročito u slikanju same sebe, to je za Ani Erno ključ autentičnosti. Amoralnost je neophodan uslov za iskrenost: „Da li je moje ponašanje bilo dostojno ili besprizorno, da li su te želje bile moje — to pitanje tada sebi nisam postavljala, kao ni sada dok pišem. Često verujem da samo pod uslovom da takvo preispitivanje izostaje, najsigurnije dolazimo do istine.“


Po knjizi je 2008. snimljen film L'autre, u režiji Patrisa Mario-Bernara i Pjera Trividika, sa Dominik Blan u glavnoj ulozi. 

 

Bojan Savić Ostojić

iz pogovora

понедељак, 31. октобар 2022.

Tefteri: O sveskama Petera Handkea (priredio Bojan Savić Ostojić, preveo Relja Dražić: Polja br. 535)

Tema novog nastavka feljtona Tefteri jesu sveske Petera Handkea. Beležnice koje je otpočeo krajem 1975. i vodio ih do 1977, objavljene pod naslovom Težina sveta započinju nacrtima situacija za neme komade i druge rukopise. U uvodu, međutim, autor priznaje da mu se desilo da u njima nagonski zabeleži i neka „neposred na iskustva svesti“ mimo unapred zadatog projekta.

S vremenom će početi da zapisuje samo te sporedne opažaje, bez namene, koji dolaze niotkud i ne traže razradu. „Što sam više nastavljao s takvim beleženjem“, zaključuje, „više sam se oslobađao utvrđenih književnih formi, stičući slobodu unutar jedne dotad nepoznate mogućnosti pisanja.“

Međutim, nakon nervnog sloma, u martu 1976. sveske dobijaju funkciju koja prevazilazi još jednu laboratoriju za književno eksperimentisanje. Handke od tog trenutka počinje pretežno da opisuje, sve iscrpnije i detaljnije. Pisac koji je izgradio svoj poetički identitet na sumnji u narativni jezik, autor Kaspara i Golmanovog straha od penala, sad iz najdublje nužde traga za jezikom koji je što transparentniji. Više ga ne zanimaju logički nesporazumi već neposredan susret s realnošću: on traži „svet koji se može opisati, osećanje koje je napokon postalo stvar“.

Zašto su, po mom mišljenju, Handkeove sveske najvitalniji deo njegovog opusa, uspeliji od pripovednih dela, naročito nakon 1980? Zato što su slika i prilika iskustva, pokušaja da se ono u trenutku uobliči a da se ne zaokruži.

Bojan Savić Ostojić

iz uvodnog teksta "Stenografija panike"





***


Sila nežnosti, koja je iznenada razvejala otpor od koga se sastojalo moje Ja


Osetio sam da će mi doktorka pre svog odlaska pružiti ruku, pa sam držao ruke na promaji da se ne oznoje


Kad bi svako uvek bio svestan svoje apsolutne neobičnosti i nastranosti, činjenice da svoju normalnost održava neprekidnim nizom brižljivo skrivanih dnevnih trikova, nikom drugom ne bi mogao da učini ništa loše (ovo sam pomislio zamislivši čoveka koji svakog dana prinudno na kratko staje na vrata da bi tamo doživeo neki sasvim nemotivisan smrtni strah koji mu je potreban, ali koji inače u životu potpuno poriče, a kod drugih čak odmah ismeva)


Noćas u snu video sam drvo obasjano prvim zracima sunca (kao poprskano svetlošću) – toliko sam, spavajući, čeznuo za tim da svane dan


Šta radim u sekundi panike? Posegnem za naočarima i popravim ih


Trenuci kad mi se svest o smrti pojavljuje kao opklada (bez prepoznatljivog suparnika) i tako mi pričinjava neku vrstu zabave!


Osećaj sreće što možeš da posmatraš flašu mineralne vode. (Veliki osećaj života: postoji nešto drugo!)


Uveče čujem psa kako laje napolju; mogu da ga čujem! (Sreća)


Jazbina koja postajem kad izgubim napetost


Pomirišeš hleb i razočaraš se – kao kad ne funkcioniše neki siguran sistem, izgrađen tako da ni budala ne mo že da ga pokvari


Želja da napadnem cveće, obema rukama


Ovoga, najlepšeg mogućeg dana na svetu, otpušten iz bolnice motam se okolo s osećajem (?) da ne bih ništa propustio da sam sad mrtav


iz Težine sveta

preveo Relja Dražić


Polja 535 (maj-jun 2022): https://polja.rs/2022/535/?lang=lat



понедељак, 5. септембар 2022.

Bojan Savić Ostojić: VARVARIN U EVROPI (Kontrast, 2022)






U srećno pronađenoj formi koja koristi elemente dnevnika, putopisa, memoara, romana, sveske i (elektronske) beležnice, Bojan Savić Ostojić oblikuje svoje sveže utiske i refleksije favorizujući fragment kao modus pisanja, ali ne po cenu radikalnog rasparčavanja teksta. Varvarin u Evropi, napisan tokom prevodilačkog boravka u Švajcarskoj krajem 2021. godine, zamišljen kao „uzvratna poseta“ Nikoli Buvijeu i svojevrsni odgovor na njegovo putovanje Balkanom opisano u Upotrebi sveta, otrežnjujuće naglašava nedostatak ljudskosti i osetljivosti savremenog čoveka, naročito u pandemijskim okolnostima. Negovanjem poetike sažetosti revitalizovana je raspričana forma putopisa kakvu je u svomVarvarinu u Aziji artikulisao Anri Mišo. „Varvarsko“ balkansko poreklo kontrapunktirano je „civilizovanoj“ Evropi, dok se kroz precizne krokije, lucidna zapažanja i filtrirani humor otkriva „komforna zapadnjačka ksenofobija“.

 

Jelena S. Mladenović



 


 

Varvarin je ovladao jezikom koji ga varvarinom obeležava taman toliko da mu se omogući rezidencijalno prevođenje i pisanje. S klimavom kovid-propusnicom i bez upotrebne dozvole za razonodu — ali ponešto bi ipak valjalo prošvercovati i istočiti usput. Švajcarski fragmenti će s lakoćom pronaći pravu pukotinu niz koju ce da se sliju i združe, a ono što se za čitaoca destiluje sve je osim usputnog.

 

Momčilo Žunić

 



 

Bojan Savić Ostojić

Varvarin u Evropi

švajcarska sveska 


Kontrast, 2022

naručivanje knjige na sajtu izdavača 

 

 


уторак, 26. јул 2022.

Branko Čučak: Dnevnik od 23. novembra 1625. godine

Branka Čučka (kao ni Ota Tolnaija) nikad nije naodmet. Ovog puta, po jednom starom Aćinovom izboru.

Mogao bi, kad smo već kod toga, taman da napravi jednu novu antologiju (1985-2022), a da bude isto ovako svojeglava i ovako tanka.




DNEVNIK OD 23. NOVEMBRA 1625. GODINE


Ležim na suncu Znojim se Vonjam Smrdim

Lijepo mi je 

Znam da mi rastu nokti i dlake Dišem

Malo je sparno

Pipam se Razmazujem znoj Gledam u nebo

Malo me peče Koža je pneumatik Nadimlju se pore Crvenim 

Ono drvo liči na DE-mol

Ona površina takođe Trenutak sve na DE-mol liči

Prevrćem se Dižem Odlazim u hladovinu 

Ponešto pijeska ostalo je prilijepljeno za znoj



BRANKO ČUČAK

(1948-2008)

iz Antologije Ključevi (iz novijeg pesništva u Jugoslaviji, 1968-1984) koju je priredio Jovica Aćin

K O V 1984