понедељак, 5. септембар 2022.

Bojan Savić Ostojić: VARVARIN U EVROPI (Kontrast, 2022)






U srećno pronađenoj formi koja koristi elemente dnevnika, putopisa, memoara, romana, sveske i (elektronske) beležnice, Bojan Savić Ostojić oblikuje svoje sveže utiske i refleksije favorizujući fragment kao modus pisanja, ali ne po cenu radikalnog rasparčavanja teksta. Varvarin u Evropi, napisan tokom prevodilačkog boravka u Švajcarskoj krajem 2021. godine, zamišljen kao „uzvratna poseta“ Nikoli Buvijeu i svojevrsni odgovor na njegovo putovanje Balkanom opisano u Upotrebi sveta, otrežnjujuće naglašava nedostatak ljudskosti i osetljivosti savremenog čoveka, naročito u pandemijskim okolnostima. Negovanjem poetike sažetosti revitalizovana je raspričana forma putopisa kakvu je u svomVarvarinu u Aziji artikulisao Anri Mišo. „Varvarsko“ balkansko poreklo kontrapunktirano je „civilizovanoj“ Evropi, dok se kroz precizne krokije, lucidna zapažanja i filtrirani humor otkriva „komforna zapadnjačka ksenofobija“.

 

Jelena S. Mladenović



 


 

Varvarin je ovladao jezikom koji ga varvarinom obeležava taman toliko da mu se omogući rezidencijalno prevođenje i pisanje. S klimavom kovid-propusnicom i bez upotrebne dozvole za razonodu — ali ponešto bi ipak valjalo prošvercovati i istočiti usput. Švajcarski fragmenti će s lakoćom pronaći pravu pukotinu niz koju ce da se sliju i združe, a ono što se za čitaoca destiluje sve je osim usputnog.

 

Momčilo Žunić

 



 

Bojan Savić Ostojić

Varvarin u Evropi

švajcarska sveska 


Kontrast, 2022

naručivanje knjige na sajtu izdavača 

 

 


уторак, 26. јул 2022.

Branko Čučak: Dnevnik od 23. novembra 1625. godine

Branka Čučka (kao ni Ota Tolnaija) nikad nije naodmet. Ovog puta, po jednom starom Aćinovom izboru.

Mogao bi, kad smo već kod toga, taman da napravi jednu novu antologiju (1985-2022), a da bude isto ovako svojeglava i ovako tanka.




DNEVNIK OD 23. NOVEMBRA 1625. GODINE


Ležim na suncu Znojim se Vonjam Smrdim

Lijepo mi je 

Znam da mi rastu nokti i dlake Dišem

Malo je sparno

Pipam se Razmazujem znoj Gledam u nebo

Malo me peče Koža je pneumatik Nadimlju se pore Crvenim 

Ono drvo liči na DE-mol

Ona površina takođe Trenutak sve na DE-mol liči

Prevrćem se Dižem Odlazim u hladovinu 

Ponešto pijeska ostalo je prilijepljeno za znoj



BRANKO ČUČAK

(1948-2008)

iz Antologije Ključevi (iz novijeg pesništva u Jugoslaviji, 1968-1984) koju je priredio Jovica Aćin

K O V 1984


уторак, 12. јул 2022.

Samjuel Beket: MERSIJE I KAMIJE (preveo Bojan Savić Ostojić, Lom, 2022)

 



Mersije i Kamije je prvi roman koji je Beket dovršio na francuskom, i to 1946. Objavljen je, međutim, tek 1970, nakon što je autor dobio Nobelovu nagradu. Englesko izdanje, u Beketovom prevodu, koje se pojavilo nekoliko godina kasnije, skraćeno je za trećinu.


Ova knjiga se dugo nalazila na margini "centralnog" dela Beketovog opusa. Međutim, ona ne samo da nije marginalna već je, bez obzira što je na francuskom, poslednji tekst koji pripada autorovom "irskom ciklusu" (zajedno sa knjigama Marfi i Vot). Ujedno, u ovoj knjizi je prvi put u Beketovom opusu centralno mesto dato dijalogu: u njemu se već formuliše "drama govora", koju će autor potom razviti u Čekajući Godoa i drugim komadima.


Mersije i Kamije, dva starca "s dušom mladića", pripremaju se za odlazak iz neimenovanog grada, odriču se, ne bez muke, svega što su poneli na put i usput, beskrajno razgovarajući o važnim glupostima, shvataju, bez imalo drame, da se nalaze na jednom mnogo važnijem putovanju, na koje ne mogu zajedno poći, i da je potpuno nevažno hoće li ikada napustiti grad.



*



Šta kažeš da bacimo mantil? reče Kamije. Šta će nam?

Odlaže dejstvo kiše, reče Mersije.

To je mrtvački pokrov, reče Kamije.

Ne preterujmo ni u čemu, reče Mersije.

Hoćeš da ti kažem najiskrenije? reče Kamije. Onaj ko ga nosi u nelagodi je, i u telesnom i u moralnom pogledu, s istim pravom kao i onaj koji ga ne nosi.

Ima istine u tome što govoriš, reče Mersije.

Pogledaše mantil. Bio je prostrt u podnožju brdašceta. (...)

Šta kažeš da mu se obratim? reče Mersije.

Imamo vremena, reče Kamije.

Mersije razmisli.

Zbogom, stari gabardenu, reče.

Kako se tišina odužila, Kamije reče, I to ti je obraćanje?

Znači, nećemo ga baciti? reče Mersije.

Ostavićemo ga tu, reče Kamije. Što bismo se mučili.

Hteo sam da ga zavrljačim, reče Mersije.

Ostavimo ga ovde, reče Kamije. Tragovi naših tela polako će se izbrisati. Pod dejstvom sunca, on će se presaviti kao mrtvi list.

A da ga zakopamo? reče Mersije.

To bi bilo previše sentimentalno, reče Kamije.

Da ga ne uzme neko drugi, reče Mersije, neki ološ?

Šta nas briga za to? reče Kamije.

Naravno, reče Mersije, ali ipak nas je briga.

Ja odoh, reče Kamije.

On se udalji. Mersije ga ubrzo sustiže.

Možeš se osloniti na mene, reče Kamije.

Kasnije, kasnije, ljutito reče Mersije.

Šta ti je pa sve vreme gledaš iza sebe? reče Kamije.

Pomerio se, reče Mersije.

Ko? reče Kamije. A da, znam. Eno, maše maramicom.

Valjda nismo ništa ostavili u džepovima? reče Mersije.

Raznovrsne poništene karte, reče Kamije, upotrebljene šibice, izbrisane tragove neopozivih sastanaka na marginama novina, klasičnu poslednju desetinu zašiljene olovke, nekoliko prljavih listova toalet-papira, nekoliko kondoma sumnjive nepropustljivosti i napokon prašinu. Ukratko, čitav život.

Ništa što nam je potrebno? reče Mersije.

Kad ti kažem, čitav život, reče Kamije.



Samjuel Beket

MERSIJE I KAMIJE

Lom, Beograd, 2022.


Na ovom linku možete poslušati razgovor o knjizi sa prevodiocem u emisiji "Čitač" Radio Beograda 2, koju uređuje Dragana Kovačević:


https://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/4881734/.html

понедељак, 18. април 2022.

Agota Krištof — NEPISMENA (Nojzac, 2022, preveo Bojan Savić Ostojić)

Nedavno je u izdavačkoj kući Nojzac objavljena Nepismena, autobiografska povest Agote Krištof, u prevodu Bojana Savića Ostojića.



Sačinjena od tekstova koji su devedesetih godina izlazili u ciriškom časopisu Du, Nepismena (L'Analphabète) na francuskom je objavljena 2004. Osim što je njeno jedino autobiografsko delo, Nepismena je i jedan od retkih tekstova u kojem je autorka Trilogije o blizancima progovorila o poetici svog opusa.


Glavni junak Nepismene nije Agota Krištof lično, već jezik, odnosno mnoštvo jezika od kojih se beži, u koje se dolazi, mimo svoje volje. Nepismena je portret suočavanja sa usvojenim jezikom. Iako, za razliku od mnogih pisaca prebeglih iz Istočne Evrope, ona nije politizovala svoju emigraciju pretvarajući je u nekakvo disidentstvo, Krištof je ipak prihvatila francuski jezik u pisanju. Međutim, nije se olako pomirila s tim. Jedna od središnjih izjava ove knjige, „Francuski jezik je neprijateljski jer upravo ubija moj maternji“, na koncu ipak ostaje glasnija od rečenice kojom se knjiga završava, gde se pisanje na francuskom optimistično postavlja kao „izazov za nepismenu“. Istim, svedenim i oštrim tonom, Krištof govori o strahu od bezbednosti u novoj domovini, Švajcarskoj. Njena artikulacija tog problema zvuči autentičnije i hrabrije od bilo čega što bi se neki današnji pisac-emigrant odvažio da napiše.

(Bojan Savić Ostojić, iz pogovora)



Agota Krištof 

(foto: Asgar Nuri)


U jutarnjem autobusu, kontrolor seda pored mene, ujutru je uvek isti, debeo i veseo, i priča sa mnom za vreme čitave vožnje. Ne razumem ga dobro, pa ipak razabiram da želi da me uteši objašnjavajući da Švajcarci neće dozvoliti Rusima da dođu dovde. On kaže da ne treba da se bojim, da više ne smem da budem tužna, da sam sada bezbedna. Smešim se, ne mogu da mu kažem da se ne bojim Rusa, i da sam tužna pre svega zbog svoje prevelike bezbednosti u ovom trenutku, i zato što nemam šta drugo da radim, niti o čemu drugom da mislim osim posla, fabrike, kupovine, pranja veša, pravljenja obroka, i zato što jedino mogu da čekam nedelju kada ću spavati i malo duže sanjariti o svojoj zemlji. 

Kako da mu objasnim, a da se ne naljuti, sa to malo francuskih reči što znam, da je njegova lepa zemlja samo pustinja za nas, izbeglice, pustinja koju treba da pređemo da bismo stigli do onoga što se zove „integracija“, „asimilacija“.

(Agota Krištof, iz poglavlja "Pustinja")



Agota Krištof

Nepismena

preveo Bojan Savić Ostojić

mek povez, 60 strana

sajt izdavača: https://neusatz.rs/

 

уторак, 5. април 2022.

Miroslav Mićanović

Trajekt Miroslava Mićanovića postao je punoletan. I naleteo sam na njega o Svetom Ponedeljku, Danu studenata, u Terazijskom prolazu, kroz koji se poslednjih nekoliko meseci ne može proći, koji je takoreći silom jednosmeran. To kao da se namerno desilo u čast ovom autoru kome je veoma drago svako poklapanje između sveta i jezika. A sada: jedna empatična. Ne baš ni a la Miroslav Mandić (Ja sam ti je on), ne baš ni a la Danijel Dragojević (nekoj ženi pri porodu umrlo je dijete. Jesam li to bio ja?) već baš a la Miroslav Mićanović.



TKO GOVORI, TKO PIŠE — KOMIŽA NA TRGU


Muškarac koji prije dvije godine u kolovozu,

na trgu u Komiži, ispred Gezota, govori glasno

društvu za stolom, mogao bih biti ja.

Bijelac, potamnio od sunca, polubradat,

četrdesetogodišnjak zapušten u plavoj potkošulji

izjedenoj moljcima i morem, koji ustaje od stola i

pokazuje ogrebotine po rukama i rane na nogama,

mogao bih biti ja.


Zaslijepljen kamenim pločama i svjetlošću,

između crkve i ribarnice, izlaže svoje tijelo,

u buci i glasnosti iznosi događaj iz prošle noći.

Otvoren i lascivan, spreman na sve,

mogao bih biti ja,

ili sam jedan od mojih prijatelja

ili sam jedna od mojih prijateljica.


Priča, privlači ih, razmješta, rotira

trči oko njih, dodiruje ih, miluje, ljubi,

liježe na tlo, razmiče stolove, stolice

oni koji ga poznaju misle, voli ih,

oni koji su ga jutros upoznali ispred konobe

misle, je li on lud.

Uvlači ih u mrežu za koju ni sam nije siguran

da postoji, slika od daha, pokreta i riječi porozna je,

nesigurna i možda u dubini prazna.


Osjeća da je izgubio i prošlu noć i prošli dan.

Sretan da prikuplja snagu od svega što mu

izmiče i nestaje.

Tko govori, tko piše?

Tko ga gleda i što očekuje od njega?


Petar stoički uzmahuje usred ljeta i ovo će proći.

Opuštena žena za susjednim stolom gleda njegove

bradavice, trbuh, smijeh, ona nasmijana zna

kakva je zima, kakva može biti bura

i da će sve "iščeznuti kao lice urctano na pijesku

morskoga žala".


Muškarac koji stoji na kamenoj obali uvale

i čeka dječaka da se vrati s tečaja ronjenja,

otac, koji će godinu dana poslije na

gradskom bazenu u Čakovcu izgubiti utrku i

reći: Dođi, čestitam,

mogao bih biti ja.

Odapeta strijela iz podvodne puške nije zapela

u mojoj nozi. Nisam bio iznad grada i pucao po

njemu, nisam u Americi, gol na balkonu,

pljuvao prolaznike i federalnu policiju i vikao:

Ne, to nisam ja.


Dječak koji se između Božića i Nove godine spušta

niz osvijetljeni brčanski korzo, pokraj zaleđene

fontane — djevojčica drži ribu iz čijih usta i škrga ljeti

teče postojan mlaz vode — s bratom i ocem prepun

osjećajem krivnje,

mogao bih biti ja.

Dječak na fotografiji, ošišan i mršav,

koji zadržava brata da ne pobjegne iz kadra,

pisac koji u tekstu ne zna naći posao za svoju sestru,

mogao bih biti ja.

Muškarac koji prije dvije godine u kolovozu,

na trgu u Komiži, ispred Gezota, govori glasno,

mogao bih biti ja.


Zašutjeli su za susjednim stolovima, gledaju s

okolnih prozora, dvije se djevojke smiju i ljube,

konobaru se razbila čaša, jedna Japanka i jedan

Japanac fotografiraju, snimaju, tri starice izlaze iz

crkve, red muškaraca čeka trajekt netko će doć.

Jedna pita jednog odnekud ga znam.


U gibanju, pričanju, trčanju, pisanju odjednom je

dio žive turističke ponude, dio prospekta koji u

predsezoni poziva Nijemce, Talijane i Francuze

na more, diskriminira Čehe i Slovake,

dio je programa na trgu, dio razglednice

vrijeme je sunčano, dio komiške noći,

dio nesigurnog pamćenja.

Tko govori, tko piše?


Čudo se jednog podneva ne zaustavlja, što bih bio

tiši i mirniji, što bih jeziku žene htio biti sve, što bih

htio polako ići, polako čuti i korak i glas

sve manje mogu reći da bih to

možda mogao biti ja.


Vrijeme odmiče.

Popodnevna siesta obuzima trgovca i konobara,

pijanca i brod, djevojčicu i vrt.

Priča je otišla na drugu adresu, već se peru šalice,

sklanjaju boce i mijenjaju stolnjaci.

Žene su sklopile ogledala i muškarci pogledavaju na sat.

Vrijeme je za hranu.

Sjena se i produžava i smanjuje, bugava blago hlapi,

riba se ispod stola usmrdjela, idemo proć.


Miroslav Mićanović

Trajekt (Jednosmjerna ulica/I),

Meandar, 2004



понедељак, 28. март 2022.

Jules Renard: Dnevnik (Polja 532, novembar-decembar 2021, preveo i priredio Bojan Savić Ostojić)

 

U poslednjem broju Polja (br. 532), objavljen je peti nastavak feljtona Tefteri posvećen Žilu Renaru i njegovom Dnevniku (1887-1910). Pored prevedenih odlomaka iz Dnevnika, objavljen je i prateći tekst "Piši samo kad se umoriš od gledanja".


(izvor: alchetron.com)


Dnevnik Žila Renara (1864-1910) može se ujedno shvatiti kao dnevnik i kao sveska, jer obiluje i sumama i usputnim krokijima, i beleškama s nogu i onima koje su pisane natenane za radnim stolom. Ali ko je Žil Renar i kako to da nijedan red tog sto godina starog Dnevnika dosad nije preveden kod nas? Iako je u književni svet stupio romanom Gotovan (1884), Renar će se u nastavku karijere otvoreno izjasniti protiv ovog roda; kao pisac se odveć rano opredelio za posmatranje da bi mogao ubeđeno da se posveti glavnoj romansijerskoj zavrzlami: izmišlјanju. Godine 1894. objavlјuje svoje remek-delo, Poil de Carotte (prevedeno na srpskohrvatski kao Riđan, 1959). Posle njegove pozorišne adaptacije, koja će autora proslaviti u Parizu i Americi, Renar će napisati još nekoliko komada (Uživanje u rastanku, Hleb bračnog para) te zbirku skica na teme iz flore i faune (Histoires naturelles, 1899; „Prirodopisi“). Ovaj seoski gazda i ekstremni levičar, antiklerikalnog i antimilitarističkog opredelјenja, a uz to po porodičnoj liniji načelnik opštine Šitri u Burgonji i član Akademije Gonkur, umro je 1910. u 46. godini, od arterioskleroze.

Dnevnik je počeo da vodi 1887, navodno pod uticajem dnevnika braće Gonkur, i vodio ga je do smrti. Prvi put je objavljen između 1925. i 1927. godine, u petotomnom izdanju, u redakciji Anrija Bašlena (izdavač: Bernuar). Godine 1935. drugo, istovetno izdanje izlazi kod Galimara i otkriva ga širokoj publici. Naposletku, na pedesetogodišnjicu Renarove smrti (1960) Biblioteka „Plejada“ objavlјuje njegova sabrana dela, a među njima i Dnevnik u jednom tomu.

 


Iz Dnevnika

 

 

 

5. januar 1896.

Toliko je terao mak na konac da je počeo da postavlјa zamke u kavezu svoje ptice.

 

25. januar

Prvo priznanje: ne razumem uvek Šekspira. Drugo priznanje: ne volim uvek Šekspira. Treće priznanje: Šekspir me uvek smara.

 

3. februar

Kukavičluk ruku kada mu treba aplaudirati.

 

1. april

Ispalјivati metke u paučinu.

 

17. april

Kada bih imao dara, imitirali bi me. Kad bi me imitirali, ušao bih u modu. Kad bih ušao u modu, ubrzo bih izašao iz mode. Dakle, dobro je što nemam dara.

 

Jul

Ko se trudi da bude dobar, uvek je obmanjivač. Treba se roditi dobar ili se nikada ne baktati time.

 

9. jul

Slameni šešir za mesečinu.

 

Ja bih da budem među onim velikanima koji su imali malo da kažu i koji su to rekli u malo reči.

 

Graciozni nespokoj ptičje glave na grani.

 

Septembar.

Zec. Iritira ga kratak zvuk lista koji pada. Nervira se kao mi kad čujemo kako nam škripi nameštaj.

 

Postigao sam idealnu šturost: više ne osećam potrebu da opišem neko drvo; dovolјno mi je da zapišem kako se zove.

 

20. jul

Volim samoću čak i kad sam sam.

 

1. januar 1901.

Ovaj Dnevnik me prazni. To nije nikakvo delo. Kao što ni svakodnevno vođenje lјubavi nije lјubav.

 

19. avgust 1903.

Teško je biti dobar kada ste vidoviti.

 

23. februar 1910.

Običan čovek sebe ne poznaje. On može da umre a da ne zna ništa o svom srcu. Govorim o pravom srcu – jer, što se onog drugog tiče... – o onom što kuca u grudima.

Čovek je ravnodušan kao ručni sat.




Feljton Tefteri: prethodni nastavci


Petar Vjazemski (br. 530/2021, link)

S. T. Kolridž (br. 526/2020, link)

Žozef Žuber (br. 524/2020, link

Georg Kristof Lihtenberg (br. 522/2020, link

петак, 11. март 2022.

Josip Osti

 


A sada, draga, šetamo po zlatnom 
Pragu, koji mi je, pored rodnog Sarajeva, 
najdraži grad. Tu, u Zlatnom tigru, prvi 
put sam se sreo sa Hrabalom. Raduje me 
što smo zajedno gledali film snimljen po 
njegovom romanu Služio sam engleskoga 
kralja
i što ti se dopao. To su Hradčani.
Možeš li prepoznati ono što je radio 
Plečnik? A to je Zlatna uličica. U toj 
kući je živio Kafka. O njemu ti mogu 
danonoćno pričati. Nekoliko scena u 
njegovom Procesu je, čini mi se, iz tog 
kućerka. Drvene stepenice, koje vode k
slikaru Titorelliju, ispod njih se događa
bičevanje... Na židovskom groblju provjerit 
ćemo je li još uvijek na njegovom 
nadgrobniku kamenčić koji sam tamo ostavio 
prije tridesetak godina. Ono je Vojni
muzej. U njemu je imao izložbu slikar 
Jiri Sozansky, koji mi je poklonio crteže,
koji su u Tomaju. Za tu i druge svoje 
izložbe koristio je i moje pjesme. U tom 
muzeju imao sam i pjesničko veče,
kao i u poetskom teatru Viola i drugdje.
Pokazat ću ti jazz klub u kojem smo jednom 
do kasno u noć sjedili s Havelom. Ali 
da ti ne pominjem one o kojima se inače 
mnogo zna. Upravo u onoj vinariji tamo se,
jedne večeri, jedan pijanac koji se uputio 
od šanka ka klozetu zaustavio kraj mog
stola, jer sam razgovarao s nekim za 
susjednim stolom i rekao: "Oprostite 
što sam htio proći kroz vašu misao."
To i mnogo takvog, kao i tome sličnog, 
dogodi ti se samo u Pragu. Sada idemo
preko Karlovog mosta. Gdje si, draga?
Uopće ne čujem tvoje korake. O, Kafka,
Kafka, opet se ti miješaš u moj život!
Pa ovo uopće nije Prag! To su puteljci
između kraških vinograda. Ma sada sam se 
sjetio! Obećao sam ti pokazati Prag, a 
zaboravio da više nismo zajedno. O,
starčiću, starčiću! Kažu da zaboravljanje 
ne boli. Možda, ali uspomene bole. Bole!

Josip Osti

19. mart 1945 - 26. jun 2021.

Na križu ljubavi (Meandar, 2018)