Vladimir Stojnić - Godina u naselju

U izdanju Kulturnog centra Novog Sada, u okviru edicije Džepni anagram objavljena je knjiga Vladimira Stojnića, Godina u naselju - haiku i komentari.

Blog Jurodivi objavljuje odlomke iz knjige.

Kreštanje vrana,
isparenja roštilja.
Jutro vikendom.
 
 
 
 
 

*

Limeni dimnjaci ređaju se na horizontu od čađavih jednospratnica. Dim kulja iz njih, ispunjava park, i ja vidim ljude kako nestaju u magli, na putu ka pečenjarama. Okolo stoje automobili, blinkaju sva četiri, garež u vazduhu, ali nema osmatračnica, vike, kratkih naređenja, nema baraka po kojima veje pepeo dok vagoni pristižu i pristižu.

 
 

 
 

Skele na crkvi.
Radnici se dovikuju
nad grobom ktitora.
 
 
 
 
  

*

Raspravljaju se oko toga ko će izliti svež beton u oplatu. Sa znojavih čela kapljice padaju na nadgrobnu ploču iz 19. veka. Ulazim u crkvu, u napetu tišinu, ali osećam samo spokoj: sveže je, sveci na zidovima ćute, a bog je daleko. Daske skela dele visoke vitraže na pola.

 
 
 
 

 
Drvored borova
na putu do okretnice.
Kondom u travi.
 
 
 
 
  

*

Ovde je nekad bilo šetalište, aleja uokvirena četinarima. Postoje tragovi: pločnik zarastao u travu, rupe u betonu gde su ranije bile klupe. Provincijalna infrastruktura predgrađa koja se izgubila pre više decenija i umesto nje: prazne limenke, brzo sudaranje kukova, dahtanje i pijana dreka u noći. Crveni prezervativi i maslačci vire iz trave.

 
 

 
 
Kod klackalice:
komšija spušta ket
kupcu u ruke.
 
 
 
 
 

*

Rastaju se uigrano i bez reči: komšija kreće mirnim korakom ka zgradi, zagledan u oblačno nebo, dok kupac užurbano hoda put betonskog zidića napuštenog placa. Tamo će sesti, otpakovati robu i zvezde će opet zasijati u tami. Njegovi koraci čuju se još neko vreme, a onda prestaju. Noć odmotava svoje beskrajne mogućnosti.

 
 
 
 

 
Mural-čitulja.
Ispod tupog lica piše:
Uvek ispred svih.
 
 
 
 
 

*

I još niže: godine rođenja i ubistva. Niču u kraju portreti auto-lakom, lica mladića i pored njih stihovi: nacionalizam, huliganska lojalnost. Pogledu se otvaraju iznenada, u haustoru, na bočnom zidu piljare, između koša i perionice. Male smrti kao deo scenografije, crteži koji su izašli iz dubina pećina i poručuju uzalud: bio sam ovde.

 
 
 

Jeftina vina
na najnižoj polici.
Prašnjave boce.
 
 
 
 
 

*

Postoji pravilo koje određuje redosled pića: što manje novca imaš, više se saginješ. Od etiketa sa apstraktnim simbolima, svedenog dizajna, na samom vrhu, preko kičastih provansalskih vinograda, pa sve do srednjevekovnih vladara, čuvara naše prošlosti, čiji se strogi pogledi gube među obućom kupaca.

 
 
 
 

 
U mraku svetle
stranačke prostorije.
Plakat na izlogu.
 
 
 
 
 

*

Na njemu identična figura koja je i u sali, okačena visoko na zidu, uramljena. Za dugačkim stolom u toku je raspodela radnih zadataka. Rukovodilac mesnog odbora je uigran: kruže spiskovi sa imenima i adresama, kontakti nadređenih, uputstva su jednostavna i jasna, kutije sa flajerima raspakovane i spremne. Cinični osmeh i šake sklopljene ispod grudi natkriljuju prizor, kao da su stvarno tu, u čelu stola, u bleštavilu neona.

Vladimir Stojnić (1980)

iz knjige Godina u naselju (KCNS, 2026, Novi Sad)

odlomak iz pogovora:

    "Ono što dominantno određuje taj „prigradski ćorsokak“ – kako ga narator u jednom od komentara opisuje – jeste njegova posturbanost. Radi se o prostoru koji je i dalje definisan odsustvom, onim-što-je-prestao-da-bude: rashodovani bolnički inventar, zarđale protivpožarne stepenice van funkcije, ruine nekadašnjih fabrika u kojima spavaju beskućnici, oronula dečja igrališta, devastirana šetališta. Duhovni mejnstrim i preovlađujući sistem vrednosti počivaju na odsustvu društvene solidarnosti, koje je uz nacionalizam, ksenofobiju, homofobiju duboko ukorenjeno u društvu, takoreći njegovo prirodno stanje i fabričko podešavanje.

    Sa druge strane, ono što je prisutno, kao pozornica i suština svakodnevice, to su kiosci sa roštiljem, pečenjare, auto-otpadi, crkveni kalendari na improvizovanim tezgama, večito raskopane ulice, napuštena gradilišta, ekstremno zagađen vazduh, montažna naselja, država bez socijalnih struktura, siromaštvo, sportske kladionice kao savremeni hramovi. Ključni su međutim spojevi ekstrema, srastanja potpuno raznorodnih, nespojivih fenomena i simboličkih registara: reklama za tantričku jogu na zidu javne kuhinje; jedno do drugog hipermarketi i novosagrađene crkve; najnovija digitalna tehnologija naporedo sa najdubljom socijalnom bedom. Ukratko, socijalni kič i društvena šizofrenija koji dominiraju našom tranzicionom svakidašnjicom poslednjih četvrt veka."

Goran Lazičić, "Nadživeti dotrajali grad"

 

Горан Бабић

Најбољи придев за Горана Бабића био би „непрегледан“. Међу морем његових књига из моје библиотеке, међу којима ми је прве поклонила Јелена Трпковић, и даље ми је најдраже Гораново присуство у лектири за осми разред основне школе, „Књига млађих југословенских песника“, из 1978. Ту је заступљен једном песмом која би, чак и према мерилима напреднијег друштва него што је било југословенско, била тешко прикладна и за четврти разред средње школе. „Аверзија према алкохолу“ изворно је објављена 1967, у часопису Encyclopaedia Moderna (бр. 5/6). Ова песма-бомба, каквих 60-их и 70-их није фалило у југословенској поезији, као и многе песме Горана Бабића, писана је за глас и мегафон. (Том утиску сигурно кумује и чињеница што ју је Жика Павловић уврстио у незаборавни Испљувак пун крви.) „Ох смирит ћу се ја, смирит“, почиње песма и доноси ми други, још тачнији придев за Горана Бабића: несмирен. Хвала ти, Горане, што се никад ниси смирио.

АВЕРЗИЈА ПРЕМА АЛКОХОЛУ

ох смирит ћу се ја смирит

са својом тоном бескорисних знања

благим мјестом складиштара

са својом перспективношћу

љубит ћу ручицу генералном директору

благосиљат ћу глупост партијском секретару

и то ће бити моја револуција

осим пругице Брчко-Бановићи осим малих лојалних усклика

о каквом револту говоре брадати

све моје хтијење свест ће се на тих пар хиљада ејакулација

на поспану жену и нарушено здравље

и више ће ме болит шестица горе лијево

него свјетска револуција

пријелаз кванитета у квалитет је можда

селидба из једне подстанарске собице у другу

јебе се министровом сину у његовом форд-мустангу

за Вијетнам и квантну механику

у оном лијепом тренутку откровења

при 160 km/h

кад се опружим коначно на одар пред

идеалистичко узашашће пљунут

ћу усрдно на развлашћену класу и на радни народ

на устајање у зору на митинговање и састанке

на пијанке и гладовања на ефективно радно вријеме

и интелигенцију на Фрома и Хајдегера на

структуралисте и прагматисте на неписмене и

ЛБЈ-а на мале курвице остарјелих функционерчића

на конвенционалност тужне обавијести

пишам ја ко бебица на лијепе речи

досадно ми је у овом беспућу у овој слободи

гдје већ не умијем говорити правим језиком

гдје ме већ разумију сасма мала дјеца или тужни старци

о сенилни свијете разбијена молекуло

чему твоја вила на Бермудима или на Хвару или твоја шупља

глава у Загребу твој имажинизам опћа импотенција

професори су једнако срање радници су једнако срање и пиљарице и свињарице и домаћице

послије Блокове Дванаесторице није написана пјесма

послије Ујевића Хрвати тамбурају

Србљи нису ни престајали

мала земљо тијесна ли си свима

забога што урадити с тобом

хајде земљо да се појебемо

тако си дивно хоризонтална тако длакава

земљо моја давно ли се опредијелих

скорашње ли ми је опредијељење (М. Настасијевић)

тако и твој каос као у жидовској лубањи

у крематоријуму или у урни

о каквој спрдњи говоре политиканти

о којем очајању

већ сасвим сам миран земљо моја можда задовољан

пијем своје пиће и једем крух свој

и коначно свеједно је то мени и теби

звала се ти Хрватска или Тасманија

газили те мајмуни или људи

шкропили те душиком или калцијем

копали у теби гробове или заходе

дефлорирали те или пошумљавали

колико те год љубили још се увијек серемо по теби

о томе ја теби њежно а ти како хоћеш

мудрост твоја или жупникова једнака је обмана

спавајмо већ једном у доброј вјери без сјекире за вратом

плодимо женице без помисли о дјеци

без спознаје без свијести

Горан Бабић

(18. октобар 1944 - 26. април 2026)

Накнадна белешка:

"Аверзија према алкохолу" није заступљена у Књизи песама млађих југословенских песника. У њој јесу присутне неке друге Горанове песме, а како је дошло до тога да је у сећању сместим тамо, то само накнадна памет може да наслути. 

После провере могу дати прецизније податке: песма је, након што је објављена у часопису 1967, а пре Испљувка (чије је прво издање, оно уништено, објављено 1984. у библиотеци Грифон), изашла у Горановој књизи Ноћна раса (Нолит, 1979). 

У незнатно измењеној верзији: кључни стих песме гласи 

hajde zemljo da se pojedemo 

(Noćna rasa, Nolit, 1979, str. 76.)

Можемо погодити зашто.

  

David Albahari

 

DOK PADA KIŠA

Dok pada kiša, korim sebe zbog neodlučnosti:

"Neodlučnost", kažem, "nije vrlina

i jednog dana ćeš zažaliti

što si joj tako olako prepuštao stvari."

Ali, tako je to u mladosti,

tako je to sa svakim od nas.

I dok nam vlažni miris kiše ispunjava svaku poru,

ne mislimo ništa,

uvereni,

iako nam to niko nije rekao,

da ćemo živeti večno.

DAVID ALBAHARI

(2. mart/ 15. mart 1948 - 30. jul 2023)

10 pesama

Škart/Pesničenje, 2013.

Karol Fiv: ŽENA NA TELEFONU (preveo Bojan Savić Ostojić, Zepter Bookworld, 2026)

 

Nije mi bilo nepoznato ime Karol Fiv kad sam se, oktobra 2024, našao u Parizu. Ali tek kada sam, ispred knjižare Dilettante, našao njenu knjigu Une femme au téléphone (za pet evra) i u njoj pročitao rečenicu "Tu viens quand ? Bientôt quand ?", uhvatio sam samog sebe kako pokušavam da je čujem na srpskom. ("Kada dolaziš? Kad je to uskoro?") U mom slučaju, to je uglavnom simptom želje da knjigu prevedem.


Nastavio sam da je čitam u metrou, sve do 18. arondismana. Instinkt me nije prevario. Knjiga se zasniva na telefonskim replikama koje Šarlen (60) upućuje svojoj ćerki od 40-ak godina. Tehnika pripovedanja mogla bi se nazvati "silom-monolog" jer su ćerkine replike izostavljene.
Bez tog ograničenja, međutim, ove knjige ne bi bilo. Ta jednostranost zapravo stavlja medij razgovora u prvi plan. Čoveku je, to iz iskustva znamo, mnogo preče kome će da se obrati nego šta ima da saopšti. Tako je u Ženi na telefonu razgovor podloga za najautentičnije izjave i ujedno matrica stila.
Krnji razgovor otkriva sve nedaće i ludorije kroz koje Šarlen prolazi: od bolesti (s kojom se nosi nonšalantno) preko razračunavanja sa roditeljima (to se nikad ne završava) sve do traganja za "pravim" muškarcem preko dejting aplikacija. Takva mama se, miksom neposrednosti i nesigurnosti, pre može porediti sa ćerkom tinejdžerkom nego sa "zrelom gospođom". Tome u prilog ide što i sama ćerki izjavljuje: "Glupo je što si mi ćerka, više bih volela da si mi majka. Život nije fer".
Karol predstavlja ženu u godinama kakvoj se niko nije nadao, u kojoj ima premalo mudrosti i autoriteta, a previše nepromišljenosti i nehaja. A istovremeno, to je žena koja živi svoju senzualnost tim pre što u svoje vreme nije mogla bez zazora da joj se oda.


Teško je naći roman u kojem je roditeljska infantilnost ovako ubedljivo prikazana. A šta tek reći o neželjenom humoru i uživanju autorke da udara kontru opštim mestima vezanim za treće doba?
"Ne voliš kad ti majka priča o seksu? Neverovatno, tvoj brat kaže to isto. Da niste vas dvoje malo zatucani?"

Karol Fiv (Carole Fives, 1971) je objavila, između ostalog, i sledeće romane: Que nos vies aient l’air d’un film parfait („Nek naši životi liče na savršen film“, 2012), C’est dimanche et je n’y suis pour rien („Nedelja je i šta ja tu mogu“, 2015), Une femme au téléphone (Žena na telefonu, 2017), Tenir jusqu’à l’aube („Izdržati do zore“, 2018), Térébenthine („Terebentin“, 2020), zatim Quelque chose à te dire („Imam nešto da ti kažem“, 2022) i Le jour et l’heure („Dan i sat“, 2023). 

Autorka je više knjiga za omladinu i jedne biografije Kamij Klodel (Camille Claudel, la vie jeune, 2015). Nedavno je objavljen i nastavak romana Žena na telefonu, pod nazivom Appel manqué („Propušten poziv“, 2026). 

Karol Fiv će u maju biti gošća Molijerovih dana, koje organizuje Francuski institut u Beogradu. Stay tuned!

Karol Fiv

ŽENA NA TELEFONU

preveo Bojan Savić Ostojić

Zepter Bookworld 

2026

Agota Krištof: SVEJEDNO JE (novele, preveo Bojan Savić Ostojić, Nojzac, 2025)

 

"Sada mi ostaje malo nade. Ranije sam tražio, stalno sam se kretao. Čekao sam nešto. Šta? Nemam pojma. Ali mislio sam da život ne može biti samo to, drugim rečima, ništa, da život treba da bude nešto drugo, i čekao sam da to nešto stigne, čak sam ga i tražio.

Sada mislim da se nema šta čekati pa ostajem u sobi, sedim na stolici i ne radim ništa".

(iz novele "Mislim")

*

U ovoj knjizi nalaze se prvi tekstovi koje je Agota Krištof napisala na francuskom, pedesetih godina, pošto je iz Mađarske izbegla u Švajcarsku.

Protagonisti Agotinih priča pristali su na apsurd i bezizlaznost situacije u kojoj su se našli. Dok je to mirenje na snazi, sve je u redu. Problemi počinju kada se javi otpor, kada se formuliše očekivanje da je moguć (makar i najneznatniji) boljitak. Čim se nagovesti nada, mogućnost, uteha, sve se raspada.

Ako su Sioranove Sveske, kako je pre neko veče izjavio Ivan Milenković, brevijar očaja, onda je knjiga novela Svejedno je Agote Krištof antologija rezignacije.

Agota Krištof

SVEJEDNO JE

preveo s francuskog Bojan Savić Ostojić

Nojzac, 2025

Uroš Đurković: O ČEMU JE REČ (Matica srpska, 2025)

Upravo je, u ediciji "Prva knjiga" Matice srpske, objavljen roman Uroša Đurkovića O čemu je reč.

Prema rečima autora, ovaj kratki roman je "prozna slagalica sastavljena od 332 numerisana fragmenta, celina koja nagrađuje znatiželjne i gde ništa nije onako kako deluje; ili možda jeste?" 

Roman će imati premijerno predstavljanje 31. oktobra 2025. na štandu Matice srpske na Sajmu knjiga, s početkom od 12 sati.

Uroš Đurković (1995) dosad je objavljivao kritiku, esejistiku i poeziju. Radi u Institutu za srpsku kulturu Priština-Leposavić kao istraživač saradnik. Polja interesovanja su mu ekokritika i interdisciplinarna proučavanja srpske književnosti. 

Vodi blog "Tekstura" (tekstura.blog), posvećen književnoj kritici "koja nije osuda već sagovorništvo, utemeljeno na nepresušnoj radoznalosti".

 

Valeri Mrežen: AGRUM (preveo Bojan Savić Ostojić, Nojzac, 2025)

 

Samog sebe zvao je Agrum, a simbol mu je bio limun. Napravio je odgovarajuću ikonicu u svom kompjuteru.

Jedne nedelje sam počela da pravim kartonski automat za kockanje koji sam htela da mu pošaljem. Time sam mu poručivala da je upoznavanje s njim za mene bilo dobitak na lutriji. Spojila sam ivice i poleđinu selotejpom, obojila objekat filcom i smestila čokoladne novčiće u fioku sa kliznikom. Na izvlačenju sam nacrtala tri pomorandže.

Sve sam spakovala u poštanski paket ispunjen stiroporom. Drugom prilikom poslala sam mu kamamber „Vale“ (čitaj: Valeri) kupljen kod vrhunskog proizvođača sira. Rekao mi je da se sir jako osećao kad je stigao, iako sam ga nabavila čim je pripremljen. Ali navodno je bio odličan. Više od svega sam volela da ga počastim dobrim proizvodima. Uzimala sam sveže poluobrano mleko koje bi se usirilo pre nego što bih bilo šta primetila.

Imao je fotoaparat Lajka. Jednom kad smo se sastali, napravio je nekoliko fotografija, između ostalog, slikao je dve blago providne plastične kese. Bio je iskreno oduševljen čistom lepotom predmeta: korom mleka na površini šolje, otvrdlim i ispucalim zapušačem u lavabou, mrljom od plesni na voću; pokazivao je prstom i govorio ovo je lepo. Jednom, kad smo bili kod sestre nekog prijatelja, pored ploče je primetio ventil nekog lonca. Uzeo ga je palcem i kažiprstom i pohvalio njegov oblik, nesvestan koliko se naša domaćica iznenadila. Izneo je još dva-tri zapažanja, čudeći se što i mi nismo oduševljeni.

Zakazao mi je sastanak u jedan popodne u japanskom restoranu. Obukla sam haljinu kupljenu prethodne nedelje izrađenu kod poznatog kreatora. Prolaznici su obraćali pažnju na mene. Čekala sam skoro sat vremena, trudeći se svim silama da izgledam rasejano. Terala sam sebe da sanjarim kako bih izgledala iznenađena kad ga ugledam. Imao je problema s metroom. U restoranu se divio šoljicama sa plavom prugom u kojima su nam poslužili čaj. Sa mnogo poštovanja uzeo ih je u ruke i poverio mi da je sam pogled na njih dovoljan da usreći čoveka. Da je nemoguće ne osetiti sreću pri dodiru s tim šoljama.

Agrum je jedna gotovo izmaštana ljubavna priča koju više čine čekanje i propušteni sastanci nego trenuci provedeni zajedno. Naratorka neprekidno zamišlja scene, neki hipotetični futur u kojem će Agrum napokon doći ili je pozvati, paralelnu realnost u kojoj smišlja najluđe scenarije kako bi mu oprostila stalne ispale. 

Bila bih, u svakom slučaju, nesposobna da napišem linearnu pripovest, po hronološkom redu. To nisam ni nameravala. Sve što mi je ostalo od tog odnosa bila su paramparčad, rasuta po vremenskoj osi, koja nikako nisam mogla da spojim. 

(iz razgovora Valeri Mrežen sa prevodiocem, "Zaljubiti se u nečiji pogled na svet", koji je uključen u knjigu)

Valeri Mrežen

(Valérie Mréjen)

AGRUM

s francuskog preveo Bojan Savić Ostojić

Nojzac 2025