понедељак, 18. април 2022.

Agota Krištof — NEPISMENA (Nojzac, 2022, preveo Bojan Savić Ostojić)

Nedavno je u izdavačkoj kući Nojzac objavljena Nepismena, autobiografska povest Agote Krištof, u prevodu Bojana Savića Ostojića.



Sačinjena od tekstova koji su devedesetih godina izlazili u ciriškom časopisu Du, Nepismena (L'Analphabète) na francuskom je objavljena 2004. Osim što je njeno jedino autobiografsko delo, Nepismena je i jedan od retkih tekstova u kojem je autorka Trilogije o blizancima progovorila o poetici svog opusa.


Glavni junak Nepismene nije Agota Krištof lično, već jezik, odnosno mnoštvo jezika od kojih se beži, u koje se dolazi, mimo svoje volje. Nepismena je portret suočavanja sa usvojenim jezikom. Iako, za razliku od mnogih pisaca prebeglih iz Istočne Evrope, ona nije politizovala svoju emigraciju pretvarajući je u nekakvo disidentstvo, Krištof je ipak prihvatila francuski jezik u pisanju. Međutim, nije se olako pomirila s tim. Jedna od središnjih izjava ove knjige, „Francuski jezik je neprijateljski jer upravo ubija moj maternji“, na koncu ipak ostaje glasnija od rečenice kojom se knjiga završava, gde se pisanje na francuskom optimistično postavlja kao „izazov za nepismenu“. Istim, svedenim i oštrim tonom, Krištof govori o strahu od bezbednosti u novoj domovini, Švajcarskoj. Njena artikulacija tog problema zvuči autentičnije i hrabrije od bilo čega što bi se neki današnji pisac-emigrant odvažio da napiše.

(Bojan Savić Ostojić, iz pogovora)



Agota Krištof 

(foto: Asgar Nuri)


U jutarnjem autobusu, kontrolor seda pored mene, ujutru je uvek isti, debeo i veseo, i priča sa mnom za vreme čitave vožnje. Ne razumem ga dobro, pa ipak razabiram da želi da me uteši objašnjavajući da Švajcarci neće dozvoliti Rusima da dođu dovde. On kaže da ne treba da se bojim, da više ne smem da budem tužna, da sam sada bezbedna. Smešim se, ne mogu da mu kažem da se ne bojim Rusa, i da sam tužna pre svega zbog svoje prevelike bezbednosti u ovom trenutku, i zato što nemam šta drugo da radim, niti o čemu drugom da mislim osim posla, fabrike, kupovine, pranja veša, pravljenja obroka, i zato što jedino mogu da čekam nedelju kada ću spavati i malo duže sanjariti o svojoj zemlji. 

Kako da mu objasnim, a da se ne naljuti, sa to malo francuskih reči što znam, da je njegova lepa zemlja samo pustinja za nas, izbeglice, pustinja koju treba da pređemo da bismo stigli do onoga što se zove „integracija“, „asimilacija“.

(Agota Krištof, iz poglavlja "Pustinja")



Agota Krištof

Nepismena

preveo Bojan Savić Ostojić

mek povez, 60 strana

sajt izdavača: https://neusatz.rs/

 

уторак, 5. април 2022.

Miroslav Mićanović

Trajekt Miroslava Mićanovića postao je punoletan. I naleteo sam na njega o Svetom Ponedeljku, Danu studenata, u Terazijskom prolazu, kroz koji se poslednjih nekoliko meseci ne može proći, koji je takoreći silom jednosmeran. To kao da se namerno desilo u čast ovom autoru kome je veoma drago svako poklapanje između sveta i jezika. A sada: jedna empatična. Ne baš ni a la Miroslav Mandić (Ja sam ti je on), ne baš ni a la Danijel Dragojević (nekoj ženi pri porodu umrlo je dijete. Jesam li to bio ja?) već baš a la Miroslav Mićanović.



TKO GOVORI, TKO PIŠE — KOMIŽA NA TRGU


Muškarac koji prije dvije godine u kolovozu,

na trgu u Komiži, ispred Gezota, govori glasno

društvu za stolom, mogao bih biti ja.

Bijelac, potamnio od sunca, polubradat,

četrdesetogodišnjak zapušten u plavoj potkošulji

izjedenoj moljcima i morem, koji ustaje od stola i

pokazuje ogrebotine po rukama i rane na nogama,

mogao bih biti ja.


Zaslijepljen kamenim pločama i svjetlošću,

između crkve i ribarnice, izlaže svoje tijelo,

u buci i glasnosti iznosi događaj iz prošle noći.

Otvoren i lascivan, spreman na sve,

mogao bih biti ja,

ili sam jedan od mojih prijatelja

ili sam jedna od mojih prijateljica.


Priča, privlači ih, razmješta, rotira

trči oko njih, dodiruje ih, miluje, ljubi,

liježe na tlo, razmiče stolove, stolice

oni koji ga poznaju misle, voli ih,

oni koji su ga jutros upoznali ispred konobe

misle, je li on lud.

Uvlači ih u mrežu za koju ni sam nije siguran

da postoji, slika od daha, pokreta i riječi porozna je,

nesigurna i možda u dubini prazna.


Osjeća da je izgubio i prošlu noć i prošli dan.

Sretan da prikuplja snagu od svega što mu

izmiče i nestaje.

Tko govori, tko piše?

Tko ga gleda i što očekuje od njega?


Petar stoički uzmahuje usred ljeta i ovo će proći.

Opuštena žena za susjednim stolom gleda njegove

bradavice, trbuh, smijeh, ona nasmijana zna

kakva je zima, kakva može biti bura

i da će sve "iščeznuti kao lice urctano na pijesku

morskoga žala".


Muškarac koji stoji na kamenoj obali uvale

i čeka dječaka da se vrati s tečaja ronjenja,

otac, koji će godinu dana poslije na

gradskom bazenu u Čakovcu izgubiti utrku i

reći: Dođi, čestitam,

mogao bih biti ja.

Odapeta strijela iz podvodne puške nije zapela

u mojoj nozi. Nisam bio iznad grada i pucao po

njemu, nisam u Americi, gol na balkonu,

pljuvao prolaznike i federalnu policiju i vikao:

Ne, to nisam ja.


Dječak koji se između Božića i Nove godine spušta

niz osvijetljeni brčanski korzo, pokraj zaleđene

fontane — djevojčica drži ribu iz čijih usta i škrga ljeti

teče postojan mlaz vode — s bratom i ocem prepun

osjećajem krivnje,

mogao bih biti ja.

Dječak na fotografiji, ošišan i mršav,

koji zadržava brata da ne pobjegne iz kadra,

pisac koji u tekstu ne zna naći posao za svoju sestru,

mogao bih biti ja.

Muškarac koji prije dvije godine u kolovozu,

na trgu u Komiži, ispred Gezota, govori glasno,

mogao bih biti ja.


Zašutjeli su za susjednim stolovima, gledaju s

okolnih prozora, dvije se djevojke smiju i ljube,

konobaru se razbila čaša, jedna Japanka i jedan

Japanac fotografiraju, snimaju, tri starice izlaze iz

crkve, red muškaraca čeka trajekt netko će doć.

Jedna pita jednog odnekud ga znam.


U gibanju, pričanju, trčanju, pisanju odjednom je

dio žive turističke ponude, dio prospekta koji u

predsezoni poziva Nijemce, Talijane i Francuze

na more, diskriminira Čehe i Slovake,

dio je programa na trgu, dio razglednice

vrijeme je sunčano, dio komiške noći,

dio nesigurnog pamćenja.

Tko govori, tko piše?


Čudo se jednog podneva ne zaustavlja, što bih bio

tiši i mirniji, što bih jeziku žene htio biti sve, što bih

htio polako ići, polako čuti i korak i glas

sve manje mogu reći da bih to

možda mogao biti ja.


Vrijeme odmiče.

Popodnevna siesta obuzima trgovca i konobara,

pijanca i brod, djevojčicu i vrt.

Priča je otišla na drugu adresu, već se peru šalice,

sklanjaju boce i mijenjaju stolnjaci.

Žene su sklopile ogledala i muškarci pogledavaju na sat.

Vrijeme je za hranu.

Sjena se i produžava i smanjuje, bugava blago hlapi,

riba se ispod stola usmrdjela, idemo proć.


Miroslav Mićanović

Trajekt (Jednosmjerna ulica/I),

Meandar, 2004



понедељак, 28. март 2022.

Jules Renard: Dnevnik (Polja 532, novembar-decembar 2021, preveo i priredio Bojan Savić Ostojić)

 

U poslednjem broju Polja (br. 532), objavljen je peti nastavak feljtona Tefteri posvećen Žilu Renaru i njegovom Dnevniku (1887-1910). Pored prevedenih odlomaka iz Dnevnika, objavljen je i prateći tekst "Piši samo kad se umoriš od gledanja".


(izvor: alchetron.com)


Dnevnik Žila Renara (1864-1910) može se ujedno shvatiti kao dnevnik i kao sveska, jer obiluje i sumama i usputnim krokijima, i beleškama s nogu i onima koje su pisane natenane za radnim stolom. Ali ko je Žil Renar i kako to da nijedan red tog sto godina starog Dnevnika dosad nije preveden kod nas? Iako je u književni svet stupio romanom Gotovan (1884), Renar će se u nastavku karijere otvoreno izjasniti protiv ovog roda; kao pisac se odveć rano opredelio za posmatranje da bi mogao ubeđeno da se posveti glavnoj romansijerskoj zavrzlami: izmišlјanju. Godine 1894. objavlјuje svoje remek-delo, Poil de Carotte (prevedeno na srpskohrvatski kao Riđan, 1959). Posle njegove pozorišne adaptacije, koja će autora proslaviti u Parizu i Americi, Renar će napisati još nekoliko komada (Uživanje u rastanku, Hleb bračnog para) te zbirku skica na teme iz flore i faune (Histoires naturelles, 1899; „Prirodopisi“). Ovaj seoski gazda i ekstremni levičar, antiklerikalnog i antimilitarističkog opredelјenja, a uz to po porodičnoj liniji načelnik opštine Šitri u Burgonji i član Akademije Gonkur, umro je 1910. u 46. godini, od arterioskleroze.

Dnevnik je počeo da vodi 1887, navodno pod uticajem dnevnika braće Gonkur, i vodio ga je do smrti. Prvi put je objavljen između 1925. i 1927. godine, u petotomnom izdanju, u redakciji Anrija Bašlena (izdavač: Bernuar). Godine 1935. drugo, istovetno izdanje izlazi kod Galimara i otkriva ga širokoj publici. Naposletku, na pedesetogodišnjicu Renarove smrti (1960) Biblioteka „Plejada“ objavlјuje njegova sabrana dela, a među njima i Dnevnik u jednom tomu.

 


Iz Dnevnika

 

 

 

5. januar 1896.

Toliko je terao mak na konac da je počeo da postavlјa zamke u kavezu svoje ptice.

 

25. januar

Prvo priznanje: ne razumem uvek Šekspira. Drugo priznanje: ne volim uvek Šekspira. Treće priznanje: Šekspir me uvek smara.

 

3. februar

Kukavičluk ruku kada mu treba aplaudirati.

 

1. april

Ispalјivati metke u paučinu.

 

17. april

Kada bih imao dara, imitirali bi me. Kad bi me imitirali, ušao bih u modu. Kad bih ušao u modu, ubrzo bih izašao iz mode. Dakle, dobro je što nemam dara.

 

Jul

Ko se trudi da bude dobar, uvek je obmanjivač. Treba se roditi dobar ili se nikada ne baktati time.

 

9. jul

Slameni šešir za mesečinu.

 

Ja bih da budem među onim velikanima koji su imali malo da kažu i koji su to rekli u malo reči.

 

Graciozni nespokoj ptičje glave na grani.

 

Septembar.

Zec. Iritira ga kratak zvuk lista koji pada. Nervira se kao mi kad čujemo kako nam škripi nameštaj.

 

Postigao sam idealnu šturost: više ne osećam potrebu da opišem neko drvo; dovolјno mi je da zapišem kako se zove.

 

20. jul

Volim samoću čak i kad sam sam.

 

1. januar 1901.

Ovaj Dnevnik me prazni. To nije nikakvo delo. Kao što ni svakodnevno vođenje lјubavi nije lјubav.

 

19. avgust 1903.

Teško je biti dobar kada ste vidoviti.

 

23. februar 1910.

Običan čovek sebe ne poznaje. On može da umre a da ne zna ništa o svom srcu. Govorim o pravom srcu – jer, što se onog drugog tiče... – o onom što kuca u grudima.

Čovek je ravnodušan kao ručni sat.




Feljton Tefteri: prethodni nastavci


Petar Vjazemski (br. 530/2021, link)

S. T. Kolridž (br. 526/2020, link)

Žozef Žuber (br. 524/2020, link

Georg Kristof Lihtenberg (br. 522/2020, link

петак, 11. март 2022.

Josip Osti

 


A sada, draga, šetamo po zlatnom 
Pragu, koji mi je, pored rodnog Sarajeva, 
najdraži grad. Tu, u Zlatnom tigru, prvi 
put sam se sreo sa Hrabalom. Raduje me 
što smo zajedno gledali film snimljen po 
njegovom romanu Služio sam engleskoga 
kralja
i što ti se dopao. To su Hradčani.
Možeš li prepoznati ono što je radio 
Plečnik? A to je Zlatna uličica. U toj 
kući je živio Kafka. O njemu ti mogu 
danonoćno pričati. Nekoliko scena u 
njegovom Procesu je, čini mi se, iz tog 
kućerka. Drvene stepenice, koje vode k
slikaru Titorelliju, ispod njih se događa
bičevanje... Na židovskom groblju provjerit 
ćemo je li još uvijek na njegovom 
nadgrobniku kamenčić koji sam tamo ostavio 
prije tridesetak godina. Ono je Vojni
muzej. U njemu je imao izložbu slikar 
Jiri Sozansky, koji mi je poklonio crteže,
koji su u Tomaju. Za tu i druge svoje 
izložbe koristio je i moje pjesme. U tom 
muzeju imao sam i pjesničko veče,
kao i u poetskom teatru Viola i drugdje.
Pokazat ću ti jazz klub u kojem smo jednom 
do kasno u noć sjedili s Havelom. Ali 
da ti ne pominjem one o kojima se inače 
mnogo zna. Upravo u onoj vinariji tamo se,
jedne večeri, jedan pijanac koji se uputio 
od šanka ka klozetu zaustavio kraj mog
stola, jer sam razgovarao s nekim za 
susjednim stolom i rekao: "Oprostite 
što sam htio proći kroz vašu misao."
To i mnogo takvog, kao i tome sličnog, 
dogodi ti se samo u Pragu. Sada idemo
preko Karlovog mosta. Gdje si, draga?
Uopće ne čujem tvoje korake. O, Kafka,
Kafka, opet se ti miješaš u moj život!
Pa ovo uopće nije Prag! To su puteljci
između kraških vinograda. Ma sada sam se 
sjetio! Obećao sam ti pokazati Prag, a 
zaboravio da više nismo zajedno. O,
starčiću, starčiću! Kažu da zaboravljanje 
ne boli. Možda, ali uspomene bole. Bole!

Josip Osti

19. mart 1945 - 26. jun 2021.

Na križu ljubavi (Meandar, 2018)




петак, 7. јануар 2022.

Otto Tolnai - - - Rusma ili minijum možda

Neću da kažem da je ovo bila godina Ota Tolnaija. Samo hoću da se podsetimo jedne od njegovih junačkih knjiga.





iz pogovora 

Dobrica Ćosić, koga mnogo cenim, pisao je o prvoj zabrani Simpoziona. Kao da nas je branio. Ja taj tekst onda nisam stigao da pročitam jer sam svaki drugi dan stajao pred sudom. Ali kad mu je izašla knjiga - STVARNO I MOGUĆE - uzeo sam je u ruke i skoro se onesvestio. On je pisao samo o slučaju Šandora Ruže, o njegovoj početničkoj satiri koju smo objavili u broju za početnike srednjoškolce. A uopšte ne spominje da smo istovremeno zabranjeni i zbog teksta Miroslava Mandića koji je direktno pisan za nas. Znači, ispali smo naivni mladi Mađari - a ne svesni jugoslovenski intelektualci. (...) Da li je to duhovno jugoslovenstvo - koje se još i pojačavalo u zrcalu manjinskih literatura - bilo samo iluzija? Nekad mislim da smo mi to čudo duhovnog jugoslovenstva stvorili kao neki luksuz, suvišni luksuz na kredit.

(1988)


*


TOMAŽU ŠALAMUNE



Nisi ti go TOMAŽU ŠALAMUNE

Pretpostavljam da se u italiji i austriji odevaš TOMAŽU ŠALAMUNE

Iz italije i austrije švercuješ rite TOMAŽU ŠALAMUNE

A nisi ni proleter TOMAŽU ŠALAMUNE

Čak ni lumpenproleter TOMAŽU ŠALAMUNE

Proleter ne balavi o proleteru TOMAŽU ŠALAMUNE

Nije narcisoidan TOMAŽU ŠALAMUNE 

Ti si SLOVENIJALES TOMAŽU ŠALAMUNE

Tebi mesečno otplaćujem kredit TOMAŽU ŠALAMUNE 

Za crveni krevet što sluti na revolucije TOMAŽU ŠALAMUNE

U kojem jurcam ženu TOMAŽU ŠALAMUNE

Bez gume bez gume TOMAŽU ŠALAMUNE 

Cigani i državnici sebi mogu dozvoliti mnogo dece TOMAŽU ŠALAMUNE 

Bez gume jer kad hoću da navučem gumu na pendrek TOMAŽU ŠALAMUNE 

Uvek mi padne na um katalog prezervativa po vašem Katalogu TOMAŽU ŠALAMUNE

I pendrek se oklembesi kao vašarski šećerni štapić na letnjem suncu TOMAŽU ŠALAMUNE 

Tebi mesečno otplaćujem kredit TOMAŽU ŠALAMUNE 

Za fotelju boje starog zlata TOMAŽU ŠALAMUNE

U kojoj više puta dnevno iskupljujem jugoslovensku mađarsku književnost TOMAŽU ŠALAMUNE

Kakav rogobatan izraz TOMAŽU ŠALAMUNE 

Kako jedna književnost može imati tako izdužen naziv TOMAŽU ŠALAMUNE

Tek ti drugu ratu otplaćujem TOMAŽU ŠALAMUNE 

A već sam dobio kalendar na dasci za seckanje mesa TOMAŽU ŠALAMUNE 

Ne kažem da slovenci ne umeju da postupaju sa svojim kupcima TOMAŽU ŠALAMUNE 

Istina krevet mi je već poverljivo dao na znanje TOMAŽU ŠALAMUNE 

Neće doživeti srećni trenutak poslednje rate koja zavređuje jedno luco jurcanje TOMAŽU ŠALAMUNE 

A fotelju tušpokapao TOMAŽU ŠALAMUNE 

Mene tuš uvek podseti na Mišoa TOMAŽU ŠALAMUNE

Mada je istina da ti u jugoslaviji proizvodiš najbolje krevete fotelje TOMAŽU ŠALAMUNE 

Ti si Slovenijales TOMAŽU ŠALAMUNE

Ti si Slovenijavino TOMAŽU ŠALAMUNE

To vino se proizvodi na paliu iza zoološkog vrta TOMAŽU ŠALAMUNE

Od horgoškog grožđa i srbijanskog bućkuriša TOMAŽU ŠALAMUNE

Istina vino je odlično TOMAŽU ŠALAMUNE 

Ti si Slovenijavino TOMAŽU ŠALAMUNE

Ti si Slovinvinjak TOMAŽU ŠALAMUNE

Slovinvinjak si ti TOMAŽU ŠALAMUNE

Vrhunac vrha si ti TOMAŽU ŠALAMUNE

Ali nisi ti Ararat TOMAŽU ŠALAMUNE

To je jedna mađarska fistula TOMAŽU ŠALAMUNE

To nije Trade mark slovenija TOMAŽU ŠALAMUNE

Istina na tvojim  pesmama se oseća uticaj izdanja celokupnog zilahija na slovenačkom TOMAŽU ŠALAMUNE

Ti si Triglav TOMAŽU ŠALAMUNE

Triglav je najviši vrh jugoslavije TOMAŽU ŠALAMUNE

2.862 metra visok vrh i zimi pokriva sneg TOMAŽU ŠALAMUNE

I nalazi se u sloveniji TOMAŽU ŠALAMUNE

Slovenci vole da se skijaju igraju polku i kuglaju na ledu TOMAŽU ŠALAMUNE

I da planinare TOMAŽU ŠALAMUNE 

Ti si najrazvijenija republika TOMAŽU ŠALAMUNE

Ti si Grafički bijenale TOMAŽU ŠALAMUNE

Ti si košarkaš Olimpije TOMAŽU ŠALAMUNE

Ti si Cerar TOMAŽU ŠALAMUNE

Ti si Josip Vidmar TOMAŽU ŠALAMUNE

Ti si Miha Marinko TOMAŽU ŠALAMUNE

Ti si Tomos TOMAŽU ŠALAMUNE

Najrazvijenija republika TOMAŽU ŠALAMUNE

Ti si Slon TOMAŽU ŠALAMUNE

Ti si odgajalište pečuara u ljubljanskom tunelu TOMAŽU ŠALAMUNE

Ti si Dorin TOMAŽU ŠALAMUNE

Dorin indonežanka koja živi u ljubljani i u koju sam se kao mladić do ušiju zaljubio TOMAŽU ŠALAMUNE

Dorin kojoj sam pisao pesme TOMAŽU ŠALAMUNE

Pesme kojima sam prvi put iskupio jugoslovensku mađarsku književnost TOMAŽU ŠALAMUNE

Ti si najrazvijenija republika TOMAŽU ŠALAMUNE

A jedna jedina kopča nas veže TOMAŽU ŠALAMUNE

Slovenija i Bačka ruku pod ruku vode na rang-listi samoubica TOMAŽU ŠALAMUNE

Sad se moja pesma u ovoj kopči kali TOMAŽU ŠALAMUNE

Poslušaj to TOMAŽU ŠALAMUNE

TOMAŽU TOMAŽU TOMAŽU TOMAŽU TOMAŽU TOMAŽU ŠALAMUNE

OTO TOLNAI i TOMAŽ ŠALAMUN vezani su ovom mistilčnom kopčom TOMAŽU ŠALAMUNE

Nerazdvojivo TOMAŽU ŠALAMUNE

Kao prevremeno rođeni blizanci TOMAŽU ŠALAMUNE

Nerazdvojivo TOMAŽU ŠALAMUNE

Članovi smo istog kluba TOMAŽU ŠALAMUNE

Kluba samoubica TOMAŽU ŠALAMUNE

Ali nisi ti go TOMAŽU ŠALAMUNE

Nisi i ni proleter TOMAŽU ŠALAMUNE

Ne izvodite vi revoluciju TOMAŽU ŠALAMUNE

Ne izvodite vi revoluciju TOMAŽU ŠALAMUNE

Ne izvodite vi revoluciju TOMAŽU ŠALAMUNE

Ni Slovenijales nisi ti TOMAŽU ŠALAMUNE

Ni Slovinvinja nisi ti TOMAŽU ŠALAMUNE

Ni Triglav nisi ti TOMAŽU ŠALAMUNE

Ni Miha Marinko nisi ti TOMAŽU ŠALAMUNE

Ni Dorin nisi ti TOMAŽU ŠALAMUNE

Ni najrazvijenija republika nisi ti TOMAŽU ŠALAMUNE

Ni Slon nisi ti TOMAŽU ŠALAMUNE

Ni odgajalište pečuraka u tunelu nisi ti TOMAŽU ŠALAMUNE

Pesnik si ti TOMAŽU ŠALAMUNE

Ha ha ha ha ha ha ha ha TOMAŽU ŠALAMUNE

Ha ha ha ha ha ha ha ha TOMAŽU ŠALAMUNE 



preveo Sava Babić

RUSMA ILI MINIJUM MOŽDA

Zadrugar Sarajevo 1990


уторак, 21. децембар 2021.

Две књиге за двехиљаде21: Дејан Илић & Небојша Васовић

 Или, ако тако више волите, две песме.




Дејан Илић

ТАМО ГДЕ СМО ЖИВЕЛИ


Шта да радимо са потрошеним 
просторима, где да их одложимо? 
Стоје тако, сами, и тужно одјекују. 
Долазимо и налазимо а не успевамо 
да нађемо. Живело се, кажемо, овде, 
али зашто више није тако? Опустошени 
простори, искоришћени, прешли 
у тисковине сећања и речи на страници. 
Возови су то, са нама, који стално 
пролазе, али више не долазе, 
само одлазе, док машемо себи 
с неког пропланка.


Дејан Илић, Камперплац, Повеља, 2021.




Небојша Васовић 

ТРН

/за Бору Радовића/


Како препознати оштрину 
Ружиног трна, и чему, 
То знање припада ономе 
Ко се огребао, па памти 
Само ружу и ону стазу, 
Не главну, но ону ужу, 
Којом се стизало у поље, 
Где у одсуству власника 
Све беше дивље 
Као небеске боје, 
Нечије кочије.


Небојша Васовић, Дулчинеји од Винче, Поетикум, 2021.


понедељак, 29. новембар 2021.

Tefteri: Petar Vjazemski (Polja 530, 2021)

Upravo je objavljen letnji broj časopisa Polja, a u njemu nastavak feljtona "Tefteri", posvećen Petru Vjazemskom. Izbor fragmenata preveo je sa ruskog Zorislav Paunković.





Po rođenju knez, a po pozivu pesnik, Petar Andrejevič Vjazemski (1792–1878) ostao je danas u pamćenju pre svega kao autor Stare beležnice. Ovaj predvodnik pesnika romantičara i akademik, Puškinov prijatelj i korespondent, a osim toga i visoki činovnik Ministarstva finansija i direktor Državne banke, svoje sveske je vodio od 1813. do smrti. Prvobitna namera autora bila je da beleži nacrte za pesme, pisma i basne, ali ubrzo su među zapisima počele da preovlađuju anegdote iz ruskog književnog života i kratki portreti ljudi iz njegovog okruženja.


Među autorima iz feljtona, Vjazemski je prvi koji se odlučio da za života objavi odlomke iz svojih svezaka: dvadesetih godina XIX veka. Nakon što je prestao da ih objavljuje u periodici, po mišljenjima dveju priređivačica izbora (V. Nečajeve i L. Ginzburg), Vjazemski je prema sveskama razvio prisniji odnos. Ipak, i kasnije je rešio da iz njih objavi odlomke, šezdesetih godina, ali ovog puta bez potpisa.
„Ne želim da se moje ime štampa. Teško je odsutnom i bolesnom da se pomeša s gomilom. Mnogi će me verovatno prepoznati, ali to je nešto drugo. Ja ipak ostajem zaštićen maskom. Sem toga, danas više ni čestita žena ne može da se pojavi bez maske u našoj javnoj književnoj maskaradi.“



Iz Stare beležnice 
(preveo Zorislav Paunković)



Filip je pisao Aristotelu: zahvaljujem bogovima ne toliko zbog rođenja sina, koliko zbog toga što se rodio u tvoje vreme. Mnogi klasicisti ne raduju se toliko zbog svog dela koliko zbog toga što je ono napravljeno po Aristotelovim preporukama. Jedan lekar govorio je o svom preminulom pacijentu: nije ozdravio, ali je, u svakom slučaju, umro prema svim propisima i pravilima nauke.



Iskustvo nije kći vremena, kao što se netačno tvrdi, već događaja.



Englezi roman pripovedaju, Francuzi izmišljaju; mnogi Rusi kao da roman prevode s nekog nepoznatog jezika na kojem se govori u nepoznatoj zemlji. Humbolt (naravno, u šali) priča da se u američkim šumama mogu naći veoma stari papagaji koji ponavljaju reči iz jezika plemena koje je odavno nestalo s lica zemlje. Kada se čitaju neki ruski romani ima se utisak da su napisani na osnovu reči tih papagaja.


Jedan pastor venčavao je dvoje mladenaca vrlo neuglednog i neprivlačnog izgleda. Po završetku obreda održao je poučan govor i između ostalog je rekao: „Deco moja, volite jedno drugo, volite se jako i stalno, jer ako se ne budete uzajamno voleli ko će vas drugi zavoleti.“ Ta pouka mi uvek pada na pamet kada Z. hvali X., a X. hvali Z.


Pitali su Jermolova za jednog generala, kakav je u borbi. „Stidljiv“ – odgovorio je.


Šamfor, diskutujući o ljudskoj pokvarenosti, citira nekog oštroumnog mizantropa: Bog bi nam poslao i drugi potop da je video korist od prvog.


NN kaže da žali ljude koji knjigu života čitaju od korica do korica s napregnutom pažnjom i usrdnim poštovanjem; oni obično loše prođu. Život treba pomalo listati, spretno i pravovremeno izvlačiti iz njega ono što se u njemu nađe dobro i po želji, a ostalo propuštati, ne razmišljajući o njemu. 

 
Ceo izbor i tekst o Vjazemskom ("Izbor iz nevidljive književnosti") možete pročitati na sajtu časopisa Polja.



Ovo je 4. nastavak feljtona Tefteri. Prethodni nastavci: 


S. T. Kolridž (br. 526/2020, link)

Žozef Žuber (br. 524/2020, link

Georg Kristof Lihtenberg (br. 522/2020, link