Karol Fiv: ŽENA NA TELEFONU (preveo Bojan Savić Ostojić, Zepter Bookworld, 2026)

 

Nije mi bilo nepoznato ime Karol Fiv kad sam se, oktobra 2024, našao u Parizu. Ali tek kada sam, ispred knjižare Dilettante, našao njenu knjigu Une femme au téléphone (za pet evra) i u njoj pročitao rečenicu "Tu viens quand ? Bientôt quand ?", uhvatio sam samog sebe kako pokušavam da je čujem na srpskom. ("Kada dolaziš? Kad je to uskoro?") U mom slučaju, to je uglavnom simptom želje da knjigu prevedem.


Nastavio sam da je čitam u metrou, sve do 18. arondismana. Instinkt me nije prevario. Knjiga se zasniva na telefonskim replikama koje Šarlen (60) upućuje svojoj ćerki od 40-ak godina. Tehnika pripovedanja mogla bi se nazvati "silom-monolog" jer su ćerkine replike izostavljene.
Bez tog ograničenja, međutim, ove knjige ne bi bilo. Ta jednostranost zapravo stavlja medij razgovora u prvi plan. Čoveku je, to iz iskustva znamo, mnogo preče kome će da se obrati nego šta ima da saopšti. Tako je u Ženi na telefonu razgovor podloga za najautentičnije izjave i ujedno matrica stila.
Krnji razgovor otkriva sve nedaće i ludorije kroz koje Šarlen prolazi: od bolesti (s kojom se nosi nonšalantno) preko razračunavanja sa roditeljima (to se nikad ne završava) sve do traganja za "pravim" muškarcem preko dejting aplikacija. Takva mama se, miksom neposrednosti i nesigurnosti, pre može porediti sa ćerkom tinejdžerkom nego sa "zrelom gospođom". Tome u prilog ide što i sama ćerki izjavljuje: "Glupo je što si mi ćerka, više bih volela da si mi majka. Život nije fer".
Karol predstavlja ženu u godinama kakvoj se niko nije nadao, u kojoj ima premalo mudrosti i autoriteta, a previše nepromišljenosti i nehaja. A istovremeno, to je žena koja živi svoju senzualnost tim pre što u svoje vreme nije mogla bez zazora da joj se oda.


Teško je naći roman u kojem je roditeljska infantilnost ovako ubedljivo prikazana. A šta tek reći o neželjenom humoru i uživanju autorke da udara kontru opštim mestima vezanim za treće doba?
"Ne voliš kad ti majka priča o seksu? Neverovatno, tvoj brat kaže to isto. Da niste vas dvoje malo zatucani?"

Karol Fiv (Carole Fives, 1971) je objavila, između ostalog, i sledeće romane: Que nos vies aient l’air d’un film parfait („Nek naši životi liče na savršen film“, 2012), C’est dimanche et je n’y suis pour rien („Nedelja je i šta ja tu mogu“, 2015), Une femme au téléphone (Žena na telefonu, 2017), Tenir jusqu’à l’aube („Izdržati do zore“, 2018), Térébenthine („Terebentin“, 2020), zatim Quelque chose à te dire („Imam nešto da ti kažem“, 2022) i Le jour et l’heure („Dan i sat“, 2023). 

Autorka je više knjiga za omladinu i jedne biografije Kamij Klodel (Camille Claudel, la vie jeune, 2015). Nedavno je objavljen i nastavak romana Žena na telefonu, pod nazivom Appel manqué („Propušten poziv“, 2026). 

Karol Fiv će u maju biti gošća Molijerovih dana, koje organizuje Francuski institut u Beogradu. Stay tuned!

Karol Fiv

ŽENA NA TELEFONU

preveo Bojan Savić Ostojić

Zepter Bookworld 

2026

Agota Krištof: SVEJEDNO JE (novele, preveo Bojan Savić Ostojić, Nojzac, 2025)

 

"Sada mi ostaje malo nade. Ranije sam tražio, stalno sam se kretao. Čekao sam nešto. Šta? Nemam pojma. Ali mislio sam da život ne može biti samo to, drugim rečima, ništa, da život treba da bude nešto drugo, i čekao sam da to nešto stigne, čak sam ga i tražio.

Sada mislim da se nema šta čekati pa ostajem u sobi, sedim na stolici i ne radim ništa".

(iz novele "Mislim")

*

U ovoj knjizi nalaze se prvi tekstovi koje je Agota Krištof napisala na francuskom, pedesetih godina, pošto je iz Mađarske izbegla u Švajcarsku.

Protagonisti Agotinih priča pristali su na apsurd i bezizlaznost situacije u kojoj su se našli. Dok je to mirenje na snazi, sve je u redu. Problemi počinju kada se javi otpor, kada se formuliše očekivanje da je moguć (makar i najneznatniji) boljitak. Čim se nagovesti nada, mogućnost, uteha, sve se raspada.

Ako su Sioranove Sveske, kako je pre neko veče izjavio Ivan Milenković, brevijar očaja, onda je knjiga novela Svejedno je Agote Krištof antologija rezignacije.

Agota Krištof

SVEJEDNO JE

preveo s francuskog Bojan Savić Ostojić

Nojzac, 2025

Uroš Đurković: O ČEMU JE REČ (Matica srpska, 2025)

Upravo je, u ediciji "Prva knjiga" Matice srpske, objavljen roman Uroša Đurkovića O čemu je reč.

Prema rečima autora, ovaj kratki roman je "prozna slagalica sastavljena od 332 numerisana fragmenta, celina koja nagrađuje znatiželjne i gde ništa nije onako kako deluje; ili možda jeste?" 

Roman će imati premijerno predstavljanje 31. oktobra 2025. na štandu Matice srpske na Sajmu knjiga, s početkom od 12 sati.

Uroš Đurković (1995) dosad je objavljivao kritiku, esejistiku i poeziju. Radi u Institutu za srpsku kulturu Priština-Leposavić kao istraživač saradnik. Polja interesovanja su mu ekokritika i interdisciplinarna proučavanja srpske književnosti. 

Vodi blog "Tekstura" (tekstura.blog), posvećen književnoj kritici "koja nije osuda već sagovorništvo, utemeljeno na nepresušnoj radoznalosti".

 

Valeri Mrežen: AGRUM (preveo Bojan Savić Ostojić, Nojzac, 2025)

 

Samog sebe zvao je Agrum, a simbol mu je bio limun. Napravio je odgovarajuću ikonicu u svom kompjuteru.

Jedne nedelje sam počela da pravim kartonski automat za kockanje koji sam htela da mu pošaljem. Time sam mu poručivala da je upoznavanje s njim za mene bilo dobitak na lutriji. Spojila sam ivice i poleđinu selotejpom, obojila objekat filcom i smestila čokoladne novčiće u fioku sa kliznikom. Na izvlačenju sam nacrtala tri pomorandže.

Sve sam spakovala u poštanski paket ispunjen stiroporom. Drugom prilikom poslala sam mu kamamber „Vale“ (čitaj: Valeri) kupljen kod vrhunskog proizvođača sira. Rekao mi je da se sir jako osećao kad je stigao, iako sam ga nabavila čim je pripremljen. Ali navodno je bio odličan. Više od svega sam volela da ga počastim dobrim proizvodima. Uzimala sam sveže poluobrano mleko koje bi se usirilo pre nego što bih bilo šta primetila.

Imao je fotoaparat Lajka. Jednom kad smo se sastali, napravio je nekoliko fotografija, između ostalog, slikao je dve blago providne plastične kese. Bio je iskreno oduševljen čistom lepotom predmeta: korom mleka na površini šolje, otvrdlim i ispucalim zapušačem u lavabou, mrljom od plesni na voću; pokazivao je prstom i govorio ovo je lepo. Jednom, kad smo bili kod sestre nekog prijatelja, pored ploče je primetio ventil nekog lonca. Uzeo ga je palcem i kažiprstom i pohvalio njegov oblik, nesvestan koliko se naša domaćica iznenadila. Izneo je još dva-tri zapažanja, čudeći se što i mi nismo oduševljeni.

Zakazao mi je sastanak u jedan popodne u japanskom restoranu. Obukla sam haljinu kupljenu prethodne nedelje izrađenu kod poznatog kreatora. Prolaznici su obraćali pažnju na mene. Čekala sam skoro sat vremena, trudeći se svim silama da izgledam rasejano. Terala sam sebe da sanjarim kako bih izgledala iznenađena kad ga ugledam. Imao je problema s metroom. U restoranu se divio šoljicama sa plavom prugom u kojima su nam poslužili čaj. Sa mnogo poštovanja uzeo ih je u ruke i poverio mi da je sam pogled na njih dovoljan da usreći čoveka. Da je nemoguće ne osetiti sreću pri dodiru s tim šoljama.

Agrum je jedna gotovo izmaštana ljubavna priča koju više čine čekanje i propušteni sastanci nego trenuci provedeni zajedno. Naratorka neprekidno zamišlja scene, neki hipotetični futur u kojem će Agrum napokon doći ili je pozvati, paralelnu realnost u kojoj smišlja najluđe scenarije kako bi mu oprostila stalne ispale. 

Bila bih, u svakom slučaju, nesposobna da napišem linearnu pripovest, po hronološkom redu. To nisam ni nameravala. Sve što mi je ostalo od tog odnosa bila su paramparčad, rasuta po vremenskoj osi, koja nikako nisam mogla da spojim. 

(iz razgovora Valeri Mrežen sa prevodiocem, "Zaljubiti se u nečiji pogled na svet", koji je uključen u knjigu)

Valeri Mrežen

(Valérie Mréjen)

AGRUM

s francuskog preveo Bojan Savić Ostojić

Nojzac 2025

 

 

 

Sioran — SVESKE • 1957-1972 (preveo Bojan Savić Ostojić, Službeni glasnik, 2025)

 

U ovim posthumno objavljenim beležnicama nalazi se srž onoga po čemu je Emil M. Ćoran prepoznatljiv: strast u nalaženju lakonske formule, koja se oslanja na nasleđe francuskih moralista od Paskala do Larošfukoa, ali istovremeno u sebi nosi balkansku eksplozivnost.

Ali Sveske nisu samo laboratorija ideja već i forme. Sioran će svoje knjige fragmenata urediti po uzoru na njihovu haotičnu strukturu, bolje rečeno, na njihov ritam bez hijerarhije. Odabrani fragmenti neće se koncentrisati oko jedne teme nego će biti orkestrirani tako da igraju u svim pravcima, bez višeg i nižeg registra, jer i "ono 'beznačajno' takođe treba da ima pravo građanstva, tim pre što se preko njega dolazi do suštinskog.“ (beleška iz 1968)

Ovaj prevod Svezaka prvi je koji se oslanja na Sioranove rukopisne sveske. Mesec dana sam, zahvaljujući stipendiji CNL-a, proveo u Rukopisnoj biblioteci Jacques Doucet u Parizu detaljno ih iščitavajući. I naravno, što je sa svim tefterima pravilo, tek sam tu, na terenu, mogao da uvidim koliko je materijala iz izvornih zapisa izostavljeno.

O tome da su sveske fragment i kad žele da ispadnu celovite, o uzbudljivo-suludoj istoriji potucanja i zaturanja rukopisa, ali ponajviše o Sioranovim opsesivnim motivima, detaljno pišem u predgovoru i komentarima ove knjige-sume koja se posle tri godine rada pojavljuje pred srpskim čitaocima.

Bojan Savić Ostojić

Emil Sioran

SVESKE 1957-1972

preveo Bojan Savić Ostojić

Službeni glasnik, biblioteka "Posebna izdanja"

2025

Helen Garner: ŽUTA SVESKA – priredili Bojan Savić Ostojić i Lusi Stivens (feljton Tefteri, Polja 554)

U novom broju Polja, za novi nastavak višegodišnjeg feljtona TEFTERI, Lusi Stivens i ja smo priredili (a ona i prevela) izbor iz ŽUTE SVESKE Helen Garner. Ova australijska autorka, poznata po romanima (The Children's Bach), novelama (Postcards from Surfers) i dokumentarnim zapisima sa suđenja (This House of Grief), čitavog života vodila je sveske iz kojih je u poslednjih šest godina priredila tri nastavka. Smešteni u rasponu od žestokih zapažanja o savremenicima do malih haikua, Garnerini zapisi svedoče o autorkinom traganju za formom, ali i, kako uvek biva sa tefterima, zauzimaju zasebno polje, nezavisno od objavljenih knjiga. (Moj prateći tekst i izbor čitajte na https://polja.rs/2025/554/)




- - -


Osećam se kao izbombardovani grad. Sav preostali život je pod zemljom.


---


O pisanju: smisao leži u najmanjem događaju. Ne mora tu da bude stavljen – samo otkriven.


---


Mensfild park . Ona ništa ne govori o izgledu svojih junaka. Kao da su moralne sile. Oduševljena sam.


---

Profesor je sa mnom razgovarao o podučavanju: „Shvatio sam da previše vremena trošim na to da se studentima dopadnem.“

Bum, tras. Eto zašto sam uvek umorna posle časa.

„Zamorno je šarmiranje ljudi, zar ne?“ rekla sam. „Ne samo šarmiranje, nego stalno proveravanje da li ti to uspeva.

---


Treba da intervjuišem kompozitora. Ali radije bih samo sedela i gledala ga kako tiho puši svoju malu, zaobljenu drvenu lulu sa zakrivljenim usnikom i finim srebrnim spojem. Između povlačenja, pažljivo stavlja lulu u poluzatvoren dlan, koji leži okrenut nagore na njegovoj dugoj butini. Kasnije, prekucavam beleške i sve mi se čini neverovatno ravno. Sva magija za koju sam mislila da postoji u onome što je rekao mora da je poticala od nečeg što nisu njegove reči – načina na koji govori, njegovog mirnog, čvrstog prisustva. Ne mislim da sam ga izmislila.

---


Članica odbora me je zapanjila svojim čvrstim stavom protiv finansiranja pesnika. Govorila je vatreno, bez zadrške, i sve vreme se smejala. Rekla je da retko čita poeziju i da se većina pesnika proserava, pozira i međusobno prepire. Pomislila sam na R, jedinog pesnika kog znam, kako u tišini, strpljivo i nenametljivo plete svoje stihove, i zapitala se da li članica ima predstavu (da li uopšte ja imam) o tome koliko dugo taj proces traje u poređenju s pisanjem proze. Činilo se da misli da poezija može da se ispiše u pauzama između pravih aktivnosti. Možda može, ali šta je s dugim, postepenim oblikovanjem nečeg velikog, ili čistog?


---

Nisam naročito vešta. Ne znam šta, u intelektualnom smislu, pokušavam da postignem. Želim da sve bude brzo i lako, ali da odzvanja, a da opet ne bude zarobljeno u brzini.

---


Zašto ovo zapisujem? Delom zbog zadovoljstva koje mi pruža gledanje kako zlatni vrh penkala klizi po papiru, kao kad mi je bilo deset godina.

---

Sa prozora svoje spavaće sobe vidim veličanstvena svitanja. Ponekad gledam u tu raskoš neba, u bogate slojeve boja koji izranjaju iz golubije sivih oblaka, i pomislim – ovo je pogled bogate osobe ili pogled odrasle osobe. Kao da nemam pravo na njega, ili imam samo privremeno pravo, ili mi se ono samo prećutno toleriše.

HELEN GARNER

Yellow Notebook

1978-1987

Polja: 554 (2025)

prevela sa engleskog: Lusi Stivens

Emanuela Bernem: SVE JE DOBRO PROŠLO (preveo Bojan Savić Ostojić, Zepter Bookworld, 2025)

– Šta si htela da mi kažeš?
Sestra me gleda pravo u oči.
– Tata me je zamolio da mu pomognem da završi s ovim.
– I šta si mu odgovorila?
– Da se slažem.
– A šta to konkretno znači: da mu „pomognemo da završi s ovim“?
– Nemam pojma.

Posle moždanog udara, otac donosi odluku da mu se više ne živi. Tome se protive francuski medicinski kodeks i zakoni na snazi. Otac zato očekuje da će mu u želji da dostojanstveno umre pomoći ćerka. Ona pristaje, ali s nadom da će se roditelj usput predomisliti.
U svojoj poslednjoj knjizi, Emanuela Bernem (1955-2017) pripoveda o autentičnoj porodičnoj epizodi. Šturo i direktno, filmski dinamično i intimno, ali bez patetike, autorka se upušta u nerazrešivu raspravu o svojevoljnom kraju života.

Sve je dobro prošlo ekranizovano je dvaput: kao dokumentarac u režiji Alena Kavalijea (Živeti i biti toga svestan, 2019, gde se pojavljuje i autorka) i kao igrani film u režiji Fransoe Ozona (Sve je dobro prošlo, 2021)

Dugo sam želeo da prevedem Tout s'est bien passé Emanuele Bernem. Koliko zbog teme - kako pomoći roditelju da dostojanstveno umre - toliko i zbog stila, čija je jednostavnost isto onoliki izazov za prevodioca koliko je to, na primer, pisanje Agote Krištof ili Ani Erno. Kako izabrati najolupanije reči, a da i na srpskom "vozi"? (Najviše sam mozgao nad rečenicom "Allez hop" i izabrao "Idemo".) 

A prvi put sam sreo Bernem na Kaleniću, kada sam naišao na knjigu Njegova žena, u izvrsnom prevodu Olge Milošević (Plavi jahač, 1995). Filmsko pripovedanje, u pasusima-sekvencama, koje (to je tajni nauk filmofila među piscima) pokazuje samo ono što se vidi. 

Rezultat : kod naratorke Sve je dobro prošlo emocije su neimenovane. Mogu se nazreti samo u pogledima, količinama progutanih sredstava za smirenje i pauzama, zamračenjima između sekvenci. Niko ne deklamuje kako se oseća, a intenzivno je, čak napeto. U Sve je dobro prošlo Emanuele Bernem nit koja održava priču je ćutanje. 

(Bojan Savić Ostojić)