LIPANJSKI RUČAK SA PRIJATELJEM U RESTORANU POD LIPOM NAKON IZOLACIJE OD KOVIDA 19
Sedim s prijateljem u bašti restorana
Ovijeni smo mirisnim čaršavima kao bolesnici,
Ili mirisnim oblogama, pa zašto da ne kažem
Mirisnim kupkama,
Ili da kažem još preciznije, umotani u ćefine
(obojica smo muslimani i ta nas mrtvačka odeća neće mimoići).
Dakle, poručeno jelo lepo izgleda,
Ali od snažnog lipinog mirisa
Jelo slatko miriše na lipu.
Tome su pridonele pčele;
Svaka je zauzela po jedan cvet
I po sebi lepe tečni i žućkasti lipov med.
A kada vetrić dune,
Razleti se kao staro zlato žuti cvetni polen,
Koji umesto mirođije i raznih svakojakih začina,
Neponovljivo začinjava i nas i naše jelo.
(7. VI 2020)
Ibrahim Hadžić (1944)
Zrnca
Partizanska knjiga 2021
Glasoviti youtube-kanal za književne sladokusce i dokoličare, Bookvalisti, nedavno je potrošio dve epizode svog podcast ciklusa "Književni Malibu" na razgovor sa mnom.
Knjige koje je Ani Erno objavila nakon Mesta pod suncem odlikuju se napuštanjem psiholoških preokupacija i okretanju ka spoljašnjem, objektivnom i sociološkom. Novelističke obimom, ove knjige fakturom najviše podsećaju na dnevnike. Ali njih ne čine intimna poveravanja već subjektivni opisi, scene, jezgroviti izveštaji. Umesto na intimne zapise, čitaoca više podsećaju na dnevnike istraživanja. Odabranim epizodama iz prošlosti autorka pristupa kao neka hladnokrvna studentkinja, ne dozvoljavajući sebi ni najmanju slobodu u obradi, nikakvu literarizaciju niti ulepšavanje. Držeći se podalje od sentimentalnosti u seciranju događaja koji su joj promenili život, ona ulaže napor da se od svoje ličnosti dodatno distancira tako što će sebe samu predstaviti kao tip, a svoje iskustvo kao odraz prilika u Francuskoj od sredine do kraja XX veka.
Zaposednutost, pod originalnim naslovom L’occupation, objavljena 2002, pripada, uslovno govoreći, erotskom ciklusu u opusu Ani Erno, započetom knjigom Jednostavna strast. Nјena junakinja je žena koja postaje opsednuta novom izabranicom svog bivšeg lјubavnika, čiji identitet on odbija da otkrije. Doziranje ličnih podataka o drugoj ženi osnovni je motor novele. Opsednutost drugom ženom dostiže vrhunac u trenutku kada junakinja saznaje da joj je suparnica vršnjakinja i koleginica po struci. Svest da je za bivšeg muškarca bila samo tip poželјne sredovečne žene junakinja ne može emotivno da prihvati, ali autorka tu generičnost ističe kao najvažniju za artikulisanje priče. Upravo ona joj daje slobodu da se bez cenzure posveti svim sumanutim gestovima za kojima junakinja pribegava tragajući za identitetom druge žene.
Hladno razmatranje sopstvenog ponašanja konstanta je u Ernoinom procesu pisanja: ukidanje svih moralnih zazora koji bi mogli pripovedanje da učine lepšim ili dopadljivijim. Ujedno, to omogućava autorki da se udvoji, i da u ulozi naratorke ne oseća nikakvu empatiju prema sebi kao junakinji. „Otići do kraja svojih osećanja“ u pisanju (kako se kaže u epigrafu, preuzetom od Džin Ris), ali bez ikakvih tabua, bez naknadnog korigovanja po moralnom ključu, naročito u slikanju same sebe, to je za Ani Erno ključ autentičnosti. Amoralnost je neophodan uslov za iskrenost: „Da li je moje ponašanje bilo dostojno ili besprizorno, da li su te želje bile moje — to pitanje tada sebi nisam postavljala, kao ni sada dok pišem. Često verujem da samo pod uslovom da takvo preispitivanje izostaje, najsigurnije dolazimo do istine.“
Po knjizi je 2008. snimljen film L'autre, u režiji Patrisa Mario-Bernara i Pjera Trividika, sa Dominik Blan u glavnoj ulozi.
Bojan Savić Ostojić
iz pogovora
Tema novog nastavka feljtona Tefteri jesu sveske Petera Handkea. Beležnice koje je otpočeo krajem 1975. i vodio ih do 1977, objavljene pod naslovom Težina sveta započinju nacrtima situacija za neme komade i druge rukopise. U uvodu, međutim, autor priznaje da mu se desilo da u njima nagonski zabeleži i neka „neposred na iskustva svesti“ mimo unapred zadatog projekta.
S vremenom će početi da zapisuje samo te sporedne opažaje, bez namene, koji dolaze niotkud i ne traže razradu. „Što sam više nastavljao s takvim beleženjem“, zaključuje, „više sam se oslobađao utvrđenih književnih formi, stičući slobodu unutar jedne dotad nepoznate mogućnosti pisanja.“
Međutim, nakon nervnog sloma, u martu 1976. sveske dobijaju funkciju koja prevazilazi još jednu laboratoriju za književno eksperimentisanje. Handke od tog trenutka počinje pretežno da opisuje, sve iscrpnije i detaljnije. Pisac koji je izgradio svoj poetički identitet na sumnji u narativni jezik, autor Kaspara i Golmanovog straha od penala, sad iz najdublje nužde traga za jezikom koji je što transparentniji. Više ga ne zanimaju logički nesporazumi već neposredan susret s realnošću: on traži „svet koji se može opisati, osećanje koje je napokon postalo stvar“.
Zašto su, po mom mišljenju, Handkeove sveske najvitalniji deo njegovog opusa, uspeliji od pripovednih dela, naročito nakon 1980? Zato što su slika i prilika iskustva, pokušaja da se ono u trenutku uobliči a da se ne zaokruži.
Bojan Savić Ostojić
iz uvodnog teksta "Stenografija panike"
***
Sila nežnosti, koja je iznenada razvejala otpor od koga se sastojalo moje Ja
Osetio sam da će mi doktorka pre svog odlaska pružiti ruku, pa sam držao ruke na promaji da se ne oznoje
Kad bi svako uvek bio svestan svoje apsolutne neobičnosti i nastranosti, činjenice da svoju normalnost održava neprekidnim nizom brižljivo skrivanih dnevnih trikova, nikom drugom ne bi mogao da učini ništa loše (ovo sam pomislio zamislivši čoveka koji svakog dana prinudno na kratko staje na vrata da bi tamo doživeo neki sasvim nemotivisan smrtni strah koji mu je potreban, ali koji inače u životu potpuno poriče, a kod drugih čak odmah ismeva)
Noćas u snu video sam drvo obasjano prvim zracima sunca (kao poprskano svetlošću) – toliko sam, spavajući, čeznuo za tim da svane dan
Šta radim u sekundi panike? Posegnem za naočarima i popravim ih
Trenuci kad mi se svest o smrti pojavljuje kao opklada (bez prepoznatljivog suparnika) i tako mi pričinjava neku vrstu zabave!
Osećaj sreće što možeš da posmatraš flašu mineralne vode. (Veliki osećaj života: postoji nešto drugo!)
Uveče čujem psa kako laje napolju; mogu da ga čujem! (Sreća)
Jazbina koja postajem kad izgubim napetost
Pomirišeš hleb i razočaraš se – kao kad ne funkcioniše neki siguran sistem, izgrađen tako da ni budala ne mo že da ga pokvari
Želja da napadnem cveće, obema rukama
Ovoga, najlepšeg mogućeg dana na svetu, otpušten iz bolnice motam se okolo s osećajem (?) da ne bih ništa propustio da sam sad mrtav
iz Težine sveta
preveo Relja Dražić
Polja 535 (maj-jun 2022): https://polja.rs/2022/535/?lang=lat
U
srećno pronađenoj formi koja koristi elemente dnevnika, putopisa, memoara,
romana, sveske i (elektronske) beležnice, Bojan Savić Ostojić oblikuje svoje
sveže utiske i refleksije favorizujući fragment kao modus pisanja, ali ne po
cenu radikalnog rasparčavanja teksta. Varvarin u Evropi, napisan tokom prevodilačkog
boravka u Švajcarskoj krajem 2021. godine, zamišljen kao „uzvratna poseta“
Nikoli Buvijeu i svojevrsni odgovor na njegovo putovanje Balkanom opisano u Upotrebi
sveta, otrežnjujuće naglašava nedostatak ljudskosti i osetljivosti
savremenog čoveka, naročito u pandemijskim okolnostima. Negovanjem poetike
sažetosti revitalizovana je raspričana forma putopisa kakvu je u svomVarvarinu
u Aziji artikulisao Anri Mišo. „Varvarsko“ balkansko poreklo
kontrapunktirano je „civilizovanoj“ Evropi, dok se kroz precizne krokije,
lucidna zapažanja i filtrirani humor otkriva „komforna zapadnjačka
ksenofobija“.
Jelena S. Mladenović
Varvarin
je ovladao jezikom koji ga varvarinom obeležava taman toliko da mu se omogući
rezidencijalno prevođenje i pisanje. S klimavom kovid-propusnicom i bez
upotrebne dozvole za razonodu — ali ponešto bi ipak valjalo prošvercovati i
istočiti usput. Švajcarski fragmenti će s lakoćom pronaći pravu pukotinu niz
koju ce da se sliju i združe, a ono što se za čitaoca destiluje sve je osim
usputnog.
Momčilo Žunić
Bojan Savić Ostojić
Varvarin u Evropi
švajcarska sveska
Kontrast, 2022
naručivanje knjige na sajtu izdavača
Branka Čučka (kao ni Ota Tolnaija) nikad nije naodmet. Ovog puta, po jednom starom Aćinovom izboru.
Mogao bi, kad smo već kod toga, taman da napravi jednu novu antologiju (1985-2022), a da bude isto ovako svojeglava i ovako tanka.
DNEVNIK OD 23. NOVEMBRA 1625. GODINE
Ležim na suncu Znojim se Vonjam Smrdim
Lijepo mi je
Znam da mi rastu nokti i dlake Dišem
Malo je sparno
Pipam se Razmazujem znoj Gledam u nebo
Malo me peče Koža je pneumatik Nadimlju se pore Crvenim
Ono drvo liči na DE-mol
Ona površina takođe Trenutak — sve na DE-mol liči
Prevrćem se Dižem Odlazim u hladovinu
Ponešto pijeska ostalo je prilijepljeno za znoj
BRANKO ČUČAK
(1948-2008)
iz Antologije Ključevi (iz novijeg pesništva u Jugoslaviji, 1968-1984) koju je priredio Jovica Aćin
K O V 1984
Mersije i Kamije je prvi roman koji je Beket dovršio na francuskom, i to 1946. Objavljen je, međutim, tek 1970, nakon što je autor dobio Nobelovu nagradu. Englesko izdanje, u Beketovom prevodu, koje se pojavilo nekoliko godina kasnije, skraćeno je za trećinu.
Ova knjiga se dugo nalazila na margini "centralnog" dela Beketovog opusa. Međutim, ona ne samo da nije marginalna već je, bez obzira što je na francuskom, poslednji tekst koji pripada autorovom "irskom ciklusu" (zajedno sa knjigama Marfi i Vot). Ujedno, u ovoj knjizi je prvi put u Beketovom opusu centralno mesto dato dijalogu: u njemu se već formuliše "drama govora", koju će autor potom razviti u Čekajući Godoa i drugim komadima.
Mersije i Kamije, dva starca "s dušom mladića", pripremaju se za odlazak iz neimenovanog grada, odriču se, ne bez muke, svega što su poneli na put i usput, beskrajno razgovarajući o važnim glupostima, shvataju, bez imalo drame, da se nalaze na jednom mnogo važnijem putovanju, na koje ne mogu zajedno poći, i da je potpuno nevažno hoće li ikada napustiti grad.
*
Šta kažeš da bacimo mantil? reče Kamije. Šta će nam?
Odlaže dejstvo kiše, reče Mersije.
To je mrtvački pokrov, reče Kamije.
Ne preterujmo ni u čemu, reče Mersije.
Hoćeš da ti kažem najiskrenije? reče Kamije. Onaj ko ga nosi u nelagodi je, i u telesnom i u moralnom pogledu, s istim pravom kao i onaj koji ga ne nosi.
Ima istine u tome što govoriš, reče Mersije.
Pogledaše mantil. Bio je prostrt u podnožju brdašceta. (...)
Šta kažeš da mu se obratim? reče Mersije.
Imamo vremena, reče Kamije.
Mersije razmisli.
Zbogom, stari gabardenu, reče.
Kako se tišina odužila, Kamije reče, I to ti je obraćanje?
Znači, nećemo ga baciti? reče Mersije.
Ostavićemo ga tu, reče Kamije. Što bismo se mučili.
Hteo sam da ga zavrljačim, reče Mersije.
Ostavimo ga ovde, reče Kamije. Tragovi naših tela polako će se izbrisati. Pod dejstvom sunca, on će se presaviti kao mrtvi list.
A da ga zakopamo? reče Mersije.
To bi bilo previše sentimentalno, reče Kamije.
Da ga ne uzme neko drugi, reče Mersije, neki ološ?
Šta nas briga za to? reče Kamije.
Naravno, reče Mersije, ali ipak nas je briga.
Ja odoh, reče Kamije.
On se udalji. Mersije ga ubrzo sustiže.
Možeš se osloniti na mene, reče Kamije.
Kasnije, kasnije, ljutito reče Mersije.
Šta ti je pa sve vreme gledaš iza sebe? reče Kamije.
Pomerio se, reče Mersije.
Ko? reče Kamije. A da, znam. Eno, maše maramicom.
Valjda nismo ništa ostavili u džepovima? reče Mersije.
Raznovrsne poništene karte, reče Kamije, upotrebljene šibice, izbrisane tragove neopozivih sastanaka na marginama novina, klasičnu poslednju desetinu zašiljene olovke, nekoliko prljavih listova toalet-papira, nekoliko kondoma sumnjive nepropustljivosti i napokon prašinu. Ukratko, čitav život.
Ništa što nam je potrebno? reče Mersije.
Kad ti kažem, čitav život, reče Kamije.
Samjuel Beket
MERSIJE I KAMIJE
Lom, Beograd, 2022.
Na ovom linku možete poslušati razgovor o knjizi sa prevodiocem u emisiji "Čitač" Radio Beograda 2, koju uređuje Dragana Kovačević:
https://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/4881734/.html
Nedavno je u izdavačkoj kući Nojzac objavljena Nepismena, autobiografska povest Agote Krištof, u prevodu Bojana Savića Ostojića.
Sačinjena od tekstova koji su devedesetih godina izlazili u ciriškom časopisu Du, Nepismena (L'Analphabète) na francuskom je objavljena 2004. Osim što je njeno jedino autobiografsko delo, Nepismena je i jedan od retkih tekstova u kojem je autorka Trilogije o blizancima progovorila o poetici svog opusa.
Glavni junak Nepismene nije Agota Krištof lično, već jezik, odnosno mnoštvo jezika od kojih se beži, u koje se dolazi, mimo svoje volje. Nepismena je portret suočavanja sa usvojenim jezikom. Iako, za razliku od mnogih pisaca prebeglih iz Istočne Evrope, ona nije politizovala svoju emigraciju pretvarajući je u nekakvo disidentstvo, Krištof je ipak prihvatila francuski jezik u pisanju. Međutim, nije se olako pomirila s tim. Jedna od središnjih izjava ove knjige, „Francuski jezik je neprijateljski jer upravo ubija moj maternji“, na koncu ipak ostaje glasnija od rečenice kojom se knjiga završava, gde se pisanje na francuskom optimistično postavlja kao „izazov za nepismenu“. Istim, svedenim i oštrim tonom, Krištof govori o strahu od bezbednosti u novoj domovini, Švajcarskoj. Njena artikulacija tog problema zvuči autentičnije i hrabrije od bilo čega što bi se neki današnji pisac-emigrant odvažio da napiše.
(Bojan Savić Ostojić, iz pogovora)
Agota Krištof
(foto: Asgar Nuri)
U jutarnjem autobusu, kontrolor seda pored mene, ujutru je uvek isti, debeo i veseo, i priča sa mnom za vreme čitave vožnje. Ne razumem ga dobro, pa ipak razabiram da želi da me uteši objašnjavajući da Švajcarci neće dozvoliti Rusima da dođu dovde. On kaže da ne treba da se bojim, da više ne smem da budem tužna, da sam sada bezbedna. Smešim se, ne mogu da mu kažem da se ne bojim Rusa, i da sam tužna pre svega zbog svoje prevelike bezbednosti u ovom trenutku, i zato što nemam šta drugo da radim, niti o čemu drugom da mislim osim posla, fabrike, kupovine, pranja veša, pravljenja obroka, i zato što jedino mogu da čekam nedelju kada ću spavati i malo duže sanjariti o svojoj zemlji.
Kako da mu objasnim, a da se ne naljuti, sa to malo francuskih reči što znam, da je njegova lepa zemlja samo pustinja za nas, izbeglice, pustinja koju treba da pređemo da bismo stigli do onoga što se zove „integracija“, „asimilacija“.
(Agota Krištof, iz poglavlja "Pustinja")
Agota Krištof
Nepismena
preveo Bojan Savić Ostojić
mek povez, 60 strana
sajt izdavača: https://neusatz.rs/
Trajekt Miroslava Mićanovića postao je punoletan. I naleteo sam na njega o Svetom Ponedeljku, Danu studenata, u Terazijskom prolazu, kroz koji se poslednjih nekoliko meseci ne može proći, koji je takoreći silom jednosmeran. To kao da se namerno desilo u čast ovom autoru kome je veoma drago svako poklapanje između sveta i jezika. A sada: jedna empatična. Ne baš ni a la Miroslav Mandić (Ja sam ti je on), ne baš ni a la Danijel Dragojević (nekoj ženi pri porodu umrlo je dijete. Jesam li to bio ja?) već baš a la Miroslav Mićanović.
TKO GOVORI, TKO PIŠE — KOMIŽA NA TRGU
Muškarac koji prije dvije godine u kolovozu,
na trgu u Komiži, ispred Gezota, govori glasno
društvu za stolom, mogao bih biti ja.
Bijelac, potamnio od sunca, polubradat,
četrdesetogodišnjak zapušten u plavoj potkošulji
izjedenoj moljcima i morem, koji ustaje od stola i
pokazuje ogrebotine po rukama i rane na nogama,
mogao bih biti ja.
Zaslijepljen kamenim pločama i svjetlošću,
između crkve i ribarnice, izlaže svoje tijelo,
u buci i glasnosti iznosi događaj iz prošle noći.
Otvoren i lascivan, spreman na sve,
mogao bih biti ja,
ili sam jedan od mojih prijatelja
ili sam jedna od mojih prijateljica.
Priča, privlači ih, razmješta, rotira —
trči oko njih, dodiruje ih, miluje, ljubi,
liježe na tlo, razmiče stolove, stolice —
oni koji ga poznaju misle, voli ih,
oni koji su ga jutros upoznali ispred konobe
misle, je li on lud.
Uvlači ih u mrežu za koju ni sam nije siguran
da postoji, slika od daha, pokreta i riječi porozna je,
nesigurna i možda u dubini prazna.
Osjeća da je izgubio i prošlu noć i prošli dan.
Sretan da prikuplja snagu od svega što mu
izmiče i nestaje.
Tko govori, tko piše?
Tko ga gleda i što očekuje od njega?
Petar stoički uzmahuje usred ljeta i ovo će proći.
Opuštena žena za susjednim stolom gleda njegove
bradavice, trbuh, smijeh, ona nasmijana zna
kakva je zima, kakva može biti bura
i da će sve "iščeznuti kao lice urctano na pijesku
morskoga žala".
Muškarac koji stoji na kamenoj obali uvale
i čeka dječaka da se vrati s tečaja ronjenja,
otac, koji će godinu dana poslije na
gradskom bazenu u Čakovcu izgubiti utrku i
reći: Dođi, čestitam,
mogao bih biti ja.
Odapeta strijela iz podvodne puške nije zapela
u mojoj nozi. Nisam bio iznad grada i pucao po
njemu, nisam u Americi, gol na balkonu,
pljuvao prolaznike i federalnu policiju i vikao:
Ne, to nisam ja.
Dječak koji se između Božića i Nove godine spušta
niz osvijetljeni brčanski korzo, pokraj zaleđene
fontane — djevojčica drži ribu iz čijih usta i škrga ljeti
teče postojan mlaz vode — s bratom i ocem prepun
osjećajem krivnje,
mogao bih biti ja.
Dječak na fotografiji, ošišan i mršav,
koji zadržava brata da ne pobjegne iz kadra,
pisac koji u tekstu ne zna naći posao za svoju sestru,
mogao bih biti ja.
Muškarac koji prije dvije godine u kolovozu,
na trgu u Komiži, ispred Gezota, govori glasno,
mogao bih biti ja.
Zašutjeli su za susjednim stolovima, gledaju s
okolnih prozora, dvije se djevojke smiju i ljube,
konobaru se razbila čaša, jedna Japanka i jedan
Japanac fotografiraju, snimaju, tri starice izlaze iz
crkve, red muškaraca čeka trajekt netko će doć.
Jedna pita jednog odnekud ga znam.
U gibanju, pričanju, trčanju, pisanju odjednom je
dio žive turističke ponude, dio prospekta koji u
predsezoni poziva Nijemce, Talijane i Francuze
na more, diskriminira Čehe i Slovake,
dio je programa na trgu, dio razglednice
vrijeme je sunčano, dio komiške noći,
dio nesigurnog pamćenja.
Tko govori, tko piše?
Čudo se jednog podneva ne zaustavlja, što bih bio
tiši i mirniji, što bih jeziku žene htio biti sve, što bih
htio polako ići, polako čuti i korak i glas —
sve manje mogu reći da bih to
možda mogao biti ja.
Vrijeme odmiče.
Popodnevna siesta obuzima trgovca i konobara,
pijanca i brod, djevojčicu i vrt.
Priča je otišla na drugu adresu, već se peru šalice,
sklanjaju boce i mijenjaju stolnjaci.
Žene su sklopile ogledala i muškarci pogledavaju na sat.
Vrijeme je za hranu.
Sjena se i produžava i smanjuje, bugava blago hlapi,
riba se ispod stola usmrdjela, idemo proć.
Miroslav Mićanović
Trajekt (Jednosmjerna ulica/I),
Meandar, 2004
U poslednjem broju Polja (br. 532), objavljen je peti nastavak feljtona Tefteri posvećen Žilu Renaru i njegovom Dnevniku (1887-1910). Pored prevedenih odlomaka iz Dnevnika, objavljen je i prateći tekst "Piši samo kad se umoriš od gledanja".
Dnevnik Žila Renara (1864-1910) može se ujedno shvatiti kao dnevnik i kao sveska, jer obiluje i sumama i usputnim krokijima, i beleškama s nogu i onima koje su pisane natenane za radnim stolom. Ali ko je Žil Renar i kako to da nijedan red tog sto godina starog Dnevnika dosad nije preveden kod nas? Iako je u književni svet stupio romanom Gotovan (1884), Renar će se u nastavku karijere otvoreno izjasniti protiv ovog roda; kao pisac se odveć rano opredelio za posmatranje da bi mogao ubeđeno da se posveti glavnoj romansijerskoj zavrzlami: izmišlјanju. Godine 1894. objavlјuje svoje remek-delo, Poil de Carotte (prevedeno na srpskohrvatski kao Riđan, 1959). Posle njegove pozorišne adaptacije, koja će autora proslaviti u Parizu i Americi, Renar će napisati još nekoliko komada (Uživanje u rastanku, Hleb bračnog para) te zbirku skica na teme iz flore i faune (Histoires naturelles, 1899; „Prirodopisi“). Ovaj seoski gazda i ekstremni levičar, antiklerikalnog i antimilitarističkog opredelјenja, a uz to po porodičnoj liniji načelnik opštine Šitri u Burgonji i član Akademije Gonkur, umro je 1910. u 46. godini, od arterioskleroze.
Dnevnik je počeo da vodi 1887, navodno pod uticajem dnevnika braće Gonkur, i vodio ga je do smrti. Prvi put je objavljen između 1925. i 1927. godine, u petotomnom izdanju, u redakciji Anrija Bašlena (izdavač: Bernuar). Godine 1935. drugo, istovetno izdanje izlazi kod Galimara i otkriva ga širokoj publici. Naposletku, na pedesetogodišnjicu Renarove smrti (1960) Biblioteka „Plejada“ objavlјuje njegova sabrana dela, a među njima i Dnevnik u jednom tomu.
Iz Dnevnika
5. januar 1896.
Toliko je terao mak na konac da je počeo da postavlјa zamke u kavezu svoje ptice.
25. januar
Prvo priznanje: ne razumem uvek Šekspira. Drugo priznanje: ne volim uvek Šekspira. Treće priznanje: Šekspir me uvek smara.
3. februar
Kukavičluk ruku kada mu treba aplaudirati.
1. april
Ispalјivati metke u paučinu.
17. april
Kada bih imao dara, imitirali bi me. Kad bi me imitirali, ušao bih u modu. Kad bih ušao u modu, ubrzo bih izašao iz mode. Dakle, dobro je što nemam dara.
Jul
Ko se trudi da bude dobar, uvek je obmanjivač. Treba se roditi dobar ili se nikada ne baktati time.
9. jul
Slameni šešir za mesečinu.
Ja bih da budem među onim velikanima koji su imali malo da kažu i koji su to rekli u malo reči.
Graciozni nespokoj ptičje glave na grani.
Septembar.
Zec. Iritira ga kratak zvuk lista koji pada. Nervira se kao mi kad čujemo kako nam škripi nameštaj.
Postigao sam idealnu šturost: više ne osećam potrebu da opišem neko drvo; dovolјno mi je da zapišem kako se zove.
20. jul
Volim samoću čak i kad sam sam.
1. januar 1901.
Ovaj Dnevnik me prazni. To nije nikakvo delo. Kao što ni svakodnevno vođenje lјubavi nije lјubav.
19. avgust 1903.
Teško je biti dobar kada ste vidoviti.
23. februar 1910.
Običan čovek sebe ne poznaje. On može da umre a da ne zna ništa o svom srcu. Govorim o pravom srcu – jer, što se onog drugog tiče... – o onom što kuca u grudima.
Čovek je ravnodušan kao ručni sat.
Feljton Tefteri: prethodni nastavci
A sada, draga, šetamo po zlatnom
Pragu, koji mi je, pored rodnog Sarajeva,
najdraži grad. Tu, u Zlatnom tigru, prvi
put sam se sreo sa Hrabalom. Raduje me
što smo zajedno gledali film snimljen po
njegovom romanu Služio sam engleskoga
kralja i što ti se dopao. To su Hradčani.
Možeš li prepoznati ono što je radio
Plečnik? A to je Zlatna uličica. U toj
kući je živio Kafka. O njemu ti mogu
danonoćno pričati. Nekoliko scena u
njegovom Procesu je, čini mi se, iz tog
kućerka. Drvene stepenice, koje vode k
slikaru Titorelliju, ispod njih se događa
bičevanje... Na židovskom groblju provjerit
ćemo je li još uvijek na njegovom
nadgrobniku kamenčić koji sam tamo ostavio
prije tridesetak godina. Ono je Vojni
muzej. U njemu je imao izložbu slikar
Jiri Sozansky, koji mi je poklonio crteže,
koji su u Tomaju. Za tu i druge svoje
izložbe koristio je i moje pjesme. U tom
muzeju imao sam i pjesničko veče,
kao i u poetskom teatru Viola i drugdje.
Pokazat ću ti jazz klub u kojem smo jednom
do kasno u noć sjedili s Havelom. Ali
da ti ne pominjem one o kojima se inače
mnogo zna. Upravo u onoj vinariji tamo se,
jedne večeri, jedan pijanac koji se uputio
od šanka ka klozetu zaustavio kraj mog
stola, jer sam razgovarao s nekim za
susjednim stolom i rekao: "Oprostite
što sam htio proći kroz vašu misao."
To i mnogo takvog, kao i tome sličnog,
dogodi ti se samo u Pragu. Sada idemo
preko Karlovog mosta. Gdje si, draga?
Uopće ne čujem tvoje korake. O, Kafka,
Kafka, opet se ti miješaš u moj život!
Pa ovo uopće nije Prag! To su puteljci
između kraških vinograda. Ma sada sam se
sjetio! Obećao sam ti pokazati Prag, a
zaboravio da više nismo zajedno. O,
starčiću, starčiću! Kažu da zaboravljanje
ne boli. Možda, ali uspomene bole. Bole!
Josip Osti
19. mart 1945 - 26. jun 2021.
Na križu ljubavi (Meandar, 2018)
Neću da kažem da je ovo bila godina Ota Tolnaija. Samo hoću da se podsetimo jedne od njegovih junačkih knjiga.
iz pogovora
Dobrica Ćosić, koga mnogo cenim, pisao je o prvoj zabrani Simpoziona. Kao da nas je branio. Ja taj tekst onda nisam stigao da pročitam jer sam svaki drugi dan stajao pred sudom. Ali kad mu je izašla knjiga - STVARNO I MOGUĆE - uzeo sam je u ruke i skoro se onesvestio. On je pisao samo o slučaju Šandora Ruže, o njegovoj početničkoj satiri koju smo objavili u broju za početnike srednjoškolce. A uopšte ne spominje da smo istovremeno zabranjeni i zbog teksta Miroslava Mandića koji je direktno pisan za nas. Znači, ispali smo naivni mladi Mađari - a ne svesni jugoslovenski intelektualci. (...) Da li je to duhovno jugoslovenstvo - koje se još i pojačavalo u zrcalu manjinskih literatura - bilo samo iluzija? Nekad mislim da smo mi to čudo duhovnog jugoslovenstva stvorili kao neki luksuz, suvišni luksuz na kredit.
(1988)
*
TOMAŽU ŠALAMUNE
Nisi ti go TOMAŽU ŠALAMUNE
Pretpostavljam da se u italiji i austriji odevaš TOMAŽU ŠALAMUNE
Iz italije i austrije švercuješ rite TOMAŽU ŠALAMUNE
A nisi ni proleter TOMAŽU ŠALAMUNE
Čak ni lumpenproleter TOMAŽU ŠALAMUNE
Proleter ne balavi o proleteru TOMAŽU ŠALAMUNE
Nije narcisoidan TOMAŽU ŠALAMUNE
Ti si SLOVENIJALES TOMAŽU ŠALAMUNE
Tebi mesečno otplaćujem kredit TOMAŽU ŠALAMUNE
Za crveni krevet što sluti na revolucije TOMAŽU ŠALAMUNE
U kojem jurcam ženu TOMAŽU ŠALAMUNE
Bez gume bez gume TOMAŽU ŠALAMUNE
Cigani i državnici sebi mogu dozvoliti mnogo dece TOMAŽU ŠALAMUNE
Bez gume jer kad hoću da navučem gumu na pendrek TOMAŽU ŠALAMUNE
Uvek mi padne na um katalog prezervativa po vašem Katalogu TOMAŽU ŠALAMUNE
I pendrek se oklembesi kao vašarski šećerni štapić na letnjem suncu TOMAŽU ŠALAMUNE
Tebi mesečno otplaćujem kredit TOMAŽU ŠALAMUNE
Za fotelju boje starog zlata TOMAŽU ŠALAMUNE
U kojoj više puta dnevno iskupljujem jugoslovensku mađarsku književnost TOMAŽU ŠALAMUNE
Kakav rogobatan izraz TOMAŽU ŠALAMUNE
Kako jedna književnost može imati tako izdužen naziv TOMAŽU ŠALAMUNE
Tek ti drugu ratu otplaćujem TOMAŽU ŠALAMUNE
A već sam dobio kalendar na dasci za seckanje mesa TOMAŽU ŠALAMUNE
Ne kažem da slovenci ne umeju da postupaju sa svojim kupcima TOMAŽU ŠALAMUNE
Istina krevet mi je već poverljivo dao na znanje TOMAŽU ŠALAMUNE
Neće doživeti srećni trenutak poslednje rate koja zavređuje jedno luco jurcanje TOMAŽU ŠALAMUNE
A fotelju tušpokapao TOMAŽU ŠALAMUNE
Mene tuš uvek podseti na Mišoa TOMAŽU ŠALAMUNE
Mada je istina da ti u jugoslaviji proizvodiš najbolje krevete fotelje TOMAŽU ŠALAMUNE
Ti si Slovenijales TOMAŽU ŠALAMUNE
Ti si Slovenijavino TOMAŽU ŠALAMUNE
To vino se proizvodi na paliu iza zoološkog vrta TOMAŽU ŠALAMUNE
Od horgoškog grožđa i srbijanskog bućkuriša TOMAŽU ŠALAMUNE
Istina vino je odlično TOMAŽU ŠALAMUNE
Ti si Slovenijavino TOMAŽU ŠALAMUNE
Ti si Slovinvinjak TOMAŽU ŠALAMUNE
Slovinvinjak si ti TOMAŽU ŠALAMUNE
Vrhunac vrha si ti TOMAŽU ŠALAMUNE
Ali nisi ti Ararat TOMAŽU ŠALAMUNE
To je jedna mađarska fistula TOMAŽU ŠALAMUNE
To nije Trade mark slovenija TOMAŽU ŠALAMUNE
Istina na tvojim pesmama se oseća uticaj izdanja celokupnog zilahija na slovenačkom TOMAŽU ŠALAMUNE
Ti si Triglav TOMAŽU ŠALAMUNE
Triglav je najviši vrh jugoslavije TOMAŽU ŠALAMUNE
2.862 metra visok vrh i zimi pokriva sneg TOMAŽU ŠALAMUNE
I nalazi se u sloveniji TOMAŽU ŠALAMUNE
Slovenci vole da se skijaju igraju polku i kuglaju na ledu TOMAŽU ŠALAMUNE
I da planinare TOMAŽU ŠALAMUNE
Ti si najrazvijenija republika TOMAŽU ŠALAMUNE
Ti si Grafički bijenale TOMAŽU ŠALAMUNE
Ti si košarkaš Olimpije TOMAŽU ŠALAMUNE
Ti si Cerar TOMAŽU ŠALAMUNE
Ti si Josip Vidmar TOMAŽU ŠALAMUNE
Ti si Miha Marinko TOMAŽU ŠALAMUNE
Ti si Tomos TOMAŽU ŠALAMUNE
Najrazvijenija republika TOMAŽU ŠALAMUNE
Ti si Slon TOMAŽU ŠALAMUNE
Ti si odgajalište pečuara u ljubljanskom tunelu TOMAŽU ŠALAMUNE
Ti si Dorin TOMAŽU ŠALAMUNE
Dorin indonežanka koja živi u ljubljani i u koju sam se kao mladić do ušiju zaljubio TOMAŽU ŠALAMUNE
Dorin kojoj sam pisao pesme TOMAŽU ŠALAMUNE
Pesme kojima sam prvi put iskupio jugoslovensku mađarsku književnost TOMAŽU ŠALAMUNE
Ti si najrazvijenija republika TOMAŽU ŠALAMUNE
A jedna jedina kopča nas veže TOMAŽU ŠALAMUNE
Slovenija i Bačka ruku pod ruku vode na rang-listi samoubica TOMAŽU ŠALAMUNE
Sad se moja pesma u ovoj kopči kali TOMAŽU ŠALAMUNE
Poslušaj to TOMAŽU ŠALAMUNE
TOMAŽU TOMAŽU TOMAŽU TOMAŽU TOMAŽU TOMAŽU ŠALAMUNE
OTO TOLNAI i TOMAŽ ŠALAMUN vezani su ovom mistilčnom kopčom TOMAŽU ŠALAMUNE
Nerazdvojivo TOMAŽU ŠALAMUNE
Kao prevremeno rođeni blizanci TOMAŽU ŠALAMUNE
Nerazdvojivo TOMAŽU ŠALAMUNE
Članovi smo istog kluba TOMAŽU ŠALAMUNE
Kluba samoubica TOMAŽU ŠALAMUNE
Ali nisi ti go TOMAŽU ŠALAMUNE
Nisi i ni proleter TOMAŽU ŠALAMUNE
Ne izvodite vi revoluciju TOMAŽU ŠALAMUNE
Ne izvodite vi revoluciju TOMAŽU ŠALAMUNE
Ne izvodite vi revoluciju TOMAŽU ŠALAMUNE
Ni Slovenijales nisi ti TOMAŽU ŠALAMUNE
Ni Slovinvinja nisi ti TOMAŽU ŠALAMUNE
Ni Triglav nisi ti TOMAŽU ŠALAMUNE
Ni Miha Marinko nisi ti TOMAŽU ŠALAMUNE
Ni Dorin nisi ti TOMAŽU ŠALAMUNE
Ni najrazvijenija republika nisi ti TOMAŽU ŠALAMUNE
Ni Slon nisi ti TOMAŽU ŠALAMUNE
Ni odgajalište pečuraka u tunelu nisi ti TOMAŽU ŠALAMUNE
Pesnik si ti TOMAŽU ŠALAMUNE
Ha ha ha ha ha ha ha ha TOMAŽU ŠALAMUNE
Ha ha ha ha ha ha ha ha TOMAŽU ŠALAMUNE
preveo Sava Babić
RUSMA ILI MINIJUM MOŽDA
Zadrugar Sarajevo 1990
