Iako se njegove Beleške ili O pomirenju bez žurbe mogu uporediti sa Valerijevim Sveskama, Ludvig Hol je nepoznat i
među germanistima. Rođen 1904. u Netštalu (kanton Glaris), Hol je pisao čitavog života, ali najveći deo
njegovog opusa objavljen je posthumno. Sa dvadeset godina je
pobegao iz Švajcarske i potucao se po Francuskoj, Austriji i Holandiji, živeći
samo od retkih subvencija švajcarskog književnog društva i pomoći prijatelja. Njegove najstarije
beleške datiraju iz 1926. za vreme boravka u Parizu, ali o njihovom skupljanju
i pretvaranju u knjigu Hol prvi put počinje da razmišlja u Hagu, početkom
tridesetih godina. U periodu između 1934. i 1936, „u stanju krajnjeg duhovnog
očajanja“, kako piše u predgovoru, počinje da ih organizuje. Godine 1937,
vraća se u Švajcarsku, ali ne u rodni kanton već u Ženevu, gde će, sređujući beleške, praktično boraviti do smrti.
Nakon prvog toma objavljenog 1944 u Cirihu, tek sedamdesetih godina, zahvaljujući
interesovanju urednika Zigfrida Unzelda, Zurkamp počinje da objavljuje Beleške u nastavcima, i to poglavlje po
knjizi. Godine 1975. objavljuje
pripovest Uspinjanje (Berfgahrt) koju je pisao proteklih
pedeset godina. Tri godine kasnije dobija nagradu Robert Valzer, a 1980. Petrarkinu
nagradu; kako je već star, u njegovo ime nagrade će primiti Adolf Mušg i Peter
Handke. Ludvig Hol će umreti 1980, nekoliko meseci pre nego što mu Zurkamp
ostvari san i objavi celokupne Beleške u
jednom tomu.
„Hol odlučuje da spontane i provizorne zapise“, kako piše Ana Štisi, „proglasi konačnim proizvodom.“ Poput Kolridža, Žubera i Valerija, i Hol je svoje sveske najpre koncipirao kao „predah od književnosti“. PA posvećivanju ovoj formi posebno kumuje Lihtenberg, koga neumorno iščitava i komentariše
duž cele knjige.
Jednom čoveku
su dali površinu odavde do... (razdaljina koju niko ne može sagledati) i
naložili mu da na njoj naslika sliku.
Rekao je da je toliko jak da jednom rukom može
da polomi drugu.
On se ne muči da shvati ono što je teško, već
ono jednostavno.
Moram da pecam kad ima ribe — a ne kad mi ti daš vremena za to, kad sam sebi dam
vremena za to, itd.
Četkao je i negovao svoju skromnost svaki dan i
tako ju je utovio... da je svojim sjajem nadmašila svaku gordost.
Strašno je
šta mi sve ne vidimo.
Uočena
skupina flaša — koje se ni po čemu ne
ističu —; dim se dizao kroz njih,
tačnije kroz njihove grliće; predano sam posmatrao to dizanje tankog dima jer
mi se činilo izvanredno, bogato, čudesno. I najednom (uvek najednom, to ne može biti slučajno) shvatio sam da taj dim, po svoj
prilici, većina ljudi ne bi videla — ni ja ga ranije ne bih
video, ili bih samo, postavši ga svestan, rekao „da, dim“ i ne bih ga video — i razumeo kako se sve
odvija u jednoj naročitoj tački koja predstavlja stožer svesti...
Potpuno mi je jasno da nema
Boga.
Ali
postoji svet, to je već dovoljno začuđujuće.
Nema većeg čuda od tačno
pogođene reči.
Radost uopšte nije prirodno zbivanje već ljudski
proizvod: najteži i najveći.
Najednom otkrivam: mrzim krug. —
Spirala nije krug. — Čini mi se da je krug laž.
 |
iz rukopisa Beležaka
(C) Archives littéraires suisses |
Ludwig Hohl (1904-1980)
Beleške ili O pomirenju bez žurbe
izabrao Bojan Savić Ostojić
s nemačkog preveo Relja Dražić
Polja, 541, maj-jun 2023.
