Natali Kentan: ZAPAŽANJA (preveo Bojan Savić Ostojić, Kontrast, 2023)

 

Dok danas čitam Zapažanja, ne pogađa me njihova dimenzija „svakodnevne poezije“, iako je knjiga doživela pre svega takva čitanja. Neki su u to vreme u njoj videli specifično žensku poeziju, vezanu za običan život — grubo govoreći, poeziju žena koje sređuju kuću i nokte. Kritika ih je tada smestila negde između Ponža i Pereka, što nije netačno. Ali književna ambicija ovih rečenica u izvornom obliku gotovo je ravna nuli. Napisala sam ih da bih zabavila prijatelje i uvek ih, na neki način, prati izvesna pošalica. 

Početak je devedesetih i ja još nisam svesna hoću li nastaviti da pišem. Krećem se, peške ili u kolima, i na komadima papira, prospektima i kartama za metro beležim ono što mi padne na pamet i što me zasmeje. Da me prijatelji, Kristof Tarkos i naročito Stefan Berar, nisu nagovorili da ove prve pokuse pošaljem časopisima i izdavačima, možda bi sve ostalo na tome — pa šta? Ja po vokaciji nisam ni pesnikinja ni žena. Prosto sam tu, u pisanju, našla način da učinim život zanimljivijim i uzbudljivijim.

Natali Kentan

iz predgovora za srpsko izdanje

Natali Kentan opaža i piše onako kako Natali Kentan opaža i piše. Očitosti su belodane. Svakome se daju, shodno tome svako može da ih vidi, a kad ih već svako vidi, izgleda da ih više niko ne primećuje. Posmatrati na način na koji to čini Natali Kentan znači biti u stalnoj pozornosti, ne previđati i, najzad, ne tretirati naivno logiku stvarnosti i sva ona sistemska ponavljanja na kojima se stvarnost temelji. Primećeno, u prvu ruku samim tim što je primećeno, raskida sa automatizmom, izuzima se iz doslovnosti i tako postaje bespovratno očuđeno i neponovljivo: pravo opažajno otkriće. Trebalo bi ga još „samo“ prikladno pribeležiti a da se ne preobraze delikatna čistota zapažanja i humorna jednostavnost koja iz nje proističe. Zato Natali Kentan ne opaža i ne piše kao svako, nego baš onako kako Natali Kentan treba i mora da opaža i piše.

Momčilo Žunić

Zapažanja Natali Kentan su knjiga temeljne neusamljenosti, gde je svet uistinu dom. Odomaćivanje nije isto što i pripitomljavanje, ali obitavalište nam se može otvoriti samo ako se mi otvorimo njemu. Upravo su na tom odnosu Zapažanja zasnovana: na autorskom biću koje ne beži od sagovorništva sa svetom kroz kristalizaciju utisaka. Uspostavivši neizrečeni sporazum sa neposrednim životnim prostorom, uz otklon od metafizike i pouke, Kentan lucidno, precizno i duhovito uprizoruje ono što je toliko blisko i svakodnevno da stalno izmiče. Okruženje tako postaje scena za promišljanje o neobičnosti običnosti, za lov na neeksplozivne epifanije i naizgled sitne darove percepcije koji nagrađuju sve tragaoce za tihim, suštinskim, pa i preobražujućim prepoznavanjima.

Uroš Đurković

Nakon prve dve knjige, objavljene 1997, Remarques (Zapažanja) i Chaussure (Cipela), Natali Kentan (Nathalie Quintane, 1964) postaće jedna od vodećih autorki antipoetske orijentacije u toku devedesetih godina. Naredne knjige istaći će njenu želju da se suoči i sa kompleksnijim književnim formama (Jeanne Darc, Début, Formage), da se okuša i u esejističkom pisanju (Ultra-Proust, Tomates), ali i potrebu da na veoma angažovan način progovori o savremenoj pedagogiji i stanju školskog sistema u Francuskoj (Les enfants vont bien, Un hamster à l’école). Ludičko-satirični princip od početka je konstanta u njenom stvaralaštvu, što potvrđuje i upravo objavljen roman, Tout va bien se passer (Sve će dobro proći, P. O. L.). Autorka živi i radi u Dinju, a ostatak biografije dopunimo njenim rečima: „Zovem se Natali Kentan. Nisam promenila datum rođenja. I dalje živim na istom mestu. Malobrojna sam ali odlučna.“

Bojan Savić Ostojić

pročitajte odlomak iz knjige Cipela (Agon br. 8, 2010)

Natali Kentan

ZAPAŽANJA

Kontrast, 2023.

https://kontrastizdavastvo.rs/knjige/autori/autor-natali-kentan-647

BRIŽIT ŽIRO: Živeti brzo (preveo Bojan Savić Ostojić, Akademska knjiga, 2023)

 

Brižit Žiro se u ovoj pripovesti vraća na okolnosti tragičnog gubitka svog muža Kloda, nastradalog u saobraćajnom udesu dvadeset godina ranije. U ovom iscrpnom svođenju računa, ono što drži čitaočevu pažnju nije njegov karakter intimne ispovesti već njegova struktura, zasnovana na popisu okolnosti koje su prethodile nesreći. Dok se nižu irealni kondicionali - "šta bi bilo da je bilo" - koji u ovu autobiografsku pripovest unose malo fikcije, čitalac stiče utisak da se najavljena smrt možda neće dogoditi. Ili da će se barem na neko vreme odgoditi. 

Živeti brzo je nagrađeno Gonkurovom nagradom za 2022.

(Bojan Savić Ostojić)

Bilo mi je trideset šest godina i išla sam kod roditelja da pratim pomračenje.

Moj otac se pojavio iza kapije, grozničav, reagujući na zvuk „pežoa 106“, pogledao je u sat i počeo da me požuruje. Ne dolazi u obzir da popijem kafu ili da se bacim u fotelju. Ne dolazi u obzir da se pitamo za zdravlje (to nam ionako nikad nije išlo). Pružio mi je naočare koje je predvideo za sve troje, dobio ih je kao pretplatnik lista Progrès, i naterao nas da stojimo na terasi, majka s jedne, a ja s druge strane. Izgledali smo kao na slikama Edvarda Hopera, likovi skamenjeni u pejzažu, pomalo kruti i uštogljeni, koji čekaju da počne predstava. Još od udesa nisam pogledala ka horizontu, užasnuta lepotom koja mi je postala nedostupna (moja rođaka me je u julu odvela u Živerni da se malo povratim, pokušala sam da se divim lokvanjima i sličnim stvarima, još sam bila u jeku poricanja, svet sam gledala kao da se među nama nalazi staklo, bio je to početak dugog putovanja u kojem ću imati utisak da putujem sedeći pored sebe same).

Komšije su se smestile u svoju baštu i javile se mojim roditeljima. Lastavica je naglo pikirala, a potom iščezla. Pas je zalajao, a zatim počeo sve slabije da kevće. Sve se utišalo. Sve je bilo teško i uznemirujuće. Toplota terase počela je da se povlači, a senka da nadire, osetila sam kako se toplo pretvara u hladno, kao da mi se krv povlači iz vena i iz celog tela.

LUDVIG HOL: Beleške ili O pomirenju bez žurbe (feljton Tefteri: Polja 541, 2023, prev. Relja Dražić, prir. Bojan Savić Ostojić)

Iako se njegove Beleške ili O pomirenju bez žurbe mogu uporediti sa Valerijevim Sveskama, Ludvig Hol je nepoznat i među germanistima. Rođen 1904. u Netštalu (kanton Glaris), Hol je pisao čitavog života, ali najveći deo njegovog opusa objavljen je posthumno. Sa dvadeset godina je pobegao iz Švajcarske i potucao se po Francuskoj, Austriji i Holandiji, živeći samo od retkih subvencija švajcarskog književnog društva i pomoći prijatelja. Njegove najstarije beleške datiraju iz 1926. za vreme boravka u Parizu, ali o njihovom skupljanju i pretvaranju u knjigu Hol prvi put počinje da razmišlja u Hagu, početkom tridesetih godina. U periodu između 1934. i 1936, „u stanju krajnjeg duhovnog očajanja“, kako piše u predgovoru, počinje da ih organizuje. Godine 1937, vraća se u Švajcarsku, ali ne u rodni kanton već u Ženevu, gde će, sređujući beleške, praktično boraviti do smrti.

Nakon prvog toma objavljenog 1944 u Cirihu, tek sedamdesetih godina, zahvaljujući interesovanju urednika Zigfrida Unzelda, Zurkamp počinje da objavljuje Beleške u nastavcima, i to poglavlje po knjizi. Godine 1975. objavljuje pripovest Uspinjanje (Berfgahrt) koju je pisao proteklih pedeset godina. Tri godine kasnije dobija nagradu Robert Valzer, a 1980. Petrarkinu nagradu; kako je već star, u njegovo ime nagrade će primiti Adolf Mušg i Peter Handke. Ludvig Hol će umreti 1980, nekoliko meseci pre nego što mu Zurkamp ostvari san i objavi celokupne Beleške u jednom tomu.

„Hol odlučuje da spontane i provizorne zapise“, kako piše Ana Štisi, „proglasi konačnim proizvodom.“ Poput Kolridža, Žubera i Valerija, i Hol je svoje sveske najpre koncipirao kao „predah od književnosti“. PA posvećivanju ovoj formi posebno kumuje Lihtenberg, koga neumorno iščitava i komentariše duž cele knjige.

Jednom čoveku su dali površinu odavde do... (razdaljina koju niko ne može sagledati) i naložili mu da na njoj naslika sliku.

Rekao je da je toliko jak da jednom rukom može da polomi drugu.

On se ne muči da shvati ono što je teško, već ono jednostavno.

Moram da pecam kad ima ribe — a ne kad mi ti daš vremena za to, kad sam sebi dam vremena za to, itd.

Četkao je i negovao svoju skromnost svaki dan i tako ju je utovio... da je svojim sjajem nadmašila svaku gordost.

Strašno je šta mi sve ne vidimo.

Uočena skupina flaša — koje se ni po čemu ne ističu —; dim se dizao kroz njih, tačnije kroz njihove grliće; predano sam posmatrao to dizanje tankog dima jer mi se činilo izvanredno, bogato, čudesno. I najednom (uvek najednom, to ne može biti slučajno) shvatio sam da taj dim, po svoj prilici, većina ljudi ne bi videla — ni ja ga ranije ne bih video, ili bih samo, postavši ga svestan, rekao „da, dim“ i ne bih ga video — i razumeo kako se sve odvija u jednoj naročitoj tački koja predstavlja stožer svesti...

Potpuno mi je jasno da nema Boga.

Ali postoji svet, to je već dovoljno začuđujuće.

Nema većeg čuda od tačno pogođene reči.

Radost uopšte nije prirodno zbivanje već ljudski proizvod: najteži i najveći.

Najednom otkrivam: mrzim krug. — Spirala nije krug. — Čini mi se da je krug laž.

iz rukopisa Beležaka
(C) Archives littéraires suisses

Ludwig Hohl (1904-1980)

Beleške ili O pomirenju bez žurbe

izabrao Bojan Savić Ostojić

s nemačkog preveo Relja Dražić

Polja, 541, maj-jun 2023.