MIKROFON U ZIDU
Tako, sad smo sami,
sem nas dva nikog više nema.
A ipak te neću ostaviti,
nećeš se odmoriti ni smiriti,
tek sada počinje tvoj posao,
slušaćeš moje ćutanje,
moje ćutanje je rečitije,
u njemu si osuđen na ponor istine.
Sad prislušni kako dosad nisi,
zveri bez očiju i jezika,
zveri koja imaš samo uši.
Moj duh govori bez glasa,
nečujno vrišti i urla
od radosti što si tu
i što me slušaš, Velika Sumnjo
gladna otkrića.
Moje ćutanje otvara knjige
i opasne rukopise,
rečnike i proroke,
stare istine i zakone,
priče o vernosti i mukama
ne možeš počinuti,
gutati moraš, grozno proždireš,
sve se više gušiš,
uho ti je sve umornije
a ipak me ne možeš prekinuti
i ništa mi ne možeš odgovoriti,
dolazi moj čas,
ružim te i psujem,
jatače, varalico, trovaču,
skrnavitelju, robe, satano,
mašino, smrti, smrti,
proždireš svoju sramotu
i ne možeš prestati
ni odgovoriti mi
jer si neman,
jer samo uši imaš
i samo izdajnički trbuh
a nemaš ni jezika ni istine,
ne možeš mi reći: siledžijo,
ne možeš izgovoriti: milost, očaj,
ne možeš viknuti: prestani,
sav pucaš od ropskoga besa,
zdravo da si bogaljasto biće,
kažem ti, dobro je što si tu,
neizrecivo mi je drago
što si i noću i danju u zidu,
prokleti ude,
prezreno uho Velike Sumnje,
trbuhu neljudske snage,
što se danonoćno od nemoći trese,
sad si probudio moju moć,
moju jedinstvenu i nedeljivu moć,
ne mogu ti poturiti
ništa drugo do samoga sebe,
jesam što sam,
nemir i traganje,
otvorenost i bol,
istost i uvek istost,
vera, nada, ljubav,
tvoja velika protivsumnja,
jesam što sam,
ne možeš me podeliti
i stvoriti mi dvojnika,
nikada me nećeš uhvatiti
u laži ili računu,
nikada nećeš biti dželat moje savesti,
jednako ćeš proždirati moju radost,
tu i tamo moju tugu
što si mi neprijatelj,
moj jalovi bližnji,
tako potpuno stran i nečovečan
da se ne možeš otrgnuti s lanca
ni poludeti ni počiniti samoubistvo.
Sad vidim
da sam te umorio,
tvoj rep se umirio,
a ipak je to tek plan
moje osvete,
moja prava osveta je pesma,
nikada me nećeš otkriti i spoznati,
nijedna svetlost ne svetli ušima,
uši su zaživele s vetrom
i s prolaznošću
i s prolaznošću utihnuće,
a ja sam jezik-plamen,
vatra što je zaplamtela
i neće prestati da gori
i sažiže.
Edvard Kocbek (1904-1981)
iz knjige Poruka (1969)
Pjesme i dnevnici, Svjetlost, Sarajevo, 1989.
prevela sa slovenačkog: Tatjana Detiček
