Sioran — SVESKE • 1957-1972 (preveo Bojan Savić Ostojić, Službeni glasnik, 2025)

 

U ovim posthumno objavljenim beležnicama nalazi se srž onoga po čemu je Emil M. Ćoran prepoznatljiv: strast u nalaženju lakonske formule, koja se oslanja na nasleđe francuskih moralista od Paskala do Larošfukoa, ali istovremeno u sebi nosi balkansku eksplozivnost.

Ali Sveske nisu samo laboratorija ideja već i forme. Sioran će svoje knjige fragmenata urediti po uzoru na njihovu haotičnu strukturu, bolje rečeno, na njihov ritam bez hijerarhije. Odabrani fragmenti neće se koncentrisati oko jedne teme nego će biti orkestrirani tako da igraju u svim pravcima, bez višeg i nižeg registra, jer i "ono 'beznačajno' takođe treba da ima pravo građanstva, tim pre što se preko njega dolazi do suštinskog.“ (beleška iz 1968)

Ovaj prevod Svezaka prvi je koji se oslanja na Sioranove rukopisne sveske. Mesec dana sam, zahvaljujući stipendiji CNL-a, proveo u Rukopisnoj biblioteci Jacques Doucet u Parizu detaljno ih iščitavajući. I naravno, što je sa svim tefterima pravilo, tek sam tu, na terenu, mogao da uvidim koliko je materijala iz izvornih zapisa izostavljeno.

O tome da su sveske fragment i kad žele da ispadnu celovite, o uzbudljivo-suludoj istoriji potucanja i zaturanja rukopisa, ali ponajviše o Sioranovim opsesivnim motivima, detaljno pišem u predgovoru i komentarima ove knjige-sume koja se posle tri godine rada pojavljuje pred srpskim čitaocima.

Bojan Savić Ostojić

Emil Sioran

SVESKE 1957-1972

preveo Bojan Savić Ostojić

Službeni glasnik, biblioteka "Posebna izdanja"

2025

Anri Rorda: MOJE SAMOUBISTVO (preveo Bojan Savić Ostojić, Službeni glasnik, 2024)

 

Uskoro u izdanju Službenog glasnika izlazi knjiga Moje samoubistvo švajcarskog autora Anrija Rorde.

Anri Rorda (Henri Roorda van Eysinga, 1870-1925) za života je bio poznat kao profesor matematike i satiričar. Uz pedagoški pamflet Pedagog ne voli decu (1918), objavio je više izbora iz svojih kolumni i filozofskih hronika, kao i nekoliko drama, u kojima preovlađuje fenomen koji je i sam Rorda nazivao "crno-beli humor". 

Međutim, taj naročiti humorista ostaće najpoznatiji po posthumno objavljenoj knjizi Moje samoubistvo (Mon suicide).

Da se Rorda nije ubio, možda bismo ovaj tekst čitali sa ironičnim otklonom, u klјuču koji podstiču i druge Rordine knjige. Ali Rordin gest knjizi pridaje neospornu tragičnu dimenziju koja dovodi i do obrta u kodiranju. Pošto znamo da je sebi oduzeo život, njegovim vedrim i ironičnim zapažanjima pridajemo više tragičnosti nego onim (istina, retkim) delovima koji su u ovoj knjizi otvoreno sumorni. Prestajemo da ga čitamo sa rukavicama i pitamo se kako je proveo period od čitava tri meseca između poslednje tačke stavlјene na Moje samoubistvo i noći u kojoj je rešio da umre. A najdirlјivijim i najoriginalnijim od svega čini nam se Rordina želјa da svoju smrt prikaže u što univerzalnijem kontekstu, potreba da svoju tragediju artikuliše kao utopiju.

(iz prevodiočevog pogovora)

Anri Rorda

Moje samoubistvo

preveo Bojan Savić Ostojić

Službeni glasnik, 2024

Anri Kale: OFRLJE KROZ ITALIJU (preveo Bojan Savić Ostojić, Službeni glasnik, 2023)

 

Predveče, lastavice su iznad trga pravile bezbrojne piruete. Draže su mi lastavičje trke od trka pasa. Letele su tako brzo, tako hitro jedna za drugom da sam bio uveren da se neko, bogzna ko, zabavlja time što povlači telegrafske kablove kroz procep na kapcima.

Fijakeri i taksiji stalno su čekali u blizini obeliska. Sećam se da su, čim je počeo kratkotrajan jak pljusak, kočijaši istovremeno otvorili svoje velike crne kišobrane, što je momentalno ražalostilo trg.

Gotovo trčećim korakom prešli smo Trg Svetog Marka. Shodno tome, o katedrali i ostalom mogao bih da iznesem samo usputni sud. Nosim neodređenu, mutnu impresiju skupine kula, stubova, arkada, piramida i kupola... Ali ni tu ne bih mogao da garantujem da Gvardi i kanaleto nisu postavili nekakav dekor sa optičkom varkom koji mi je preprečio pogled.

U svom Geografskom priručniku, Malt-Bren je napisao da su četiri pozlaćena bronzana konja, doneta iz Atine, koji se nalaze iznad portala (avaj, nisam ih primetio), dugo bila izložena na Trgu Karusel u Parizu. Ala su se ti bronzani konji naputovali.

Tu je i neki kafe, verovatno Florijan, ako je verovati mom bedekeru. Strašno bi mi prijalo da budem okružen najznamenitijim Venecijancima.

Ali u to doba se na trgu nalazio samo jedan odocneli golub.

Usputnost je glavna odlika Kaleove knjige Ofrlje kroz Italiju, originalno objavljene 1950. Ona nam ne daje ništa od onoga što od takve posete očekujemo. Dok Malaparte u Koži politički iščitava mučnu italijansku svakodnevicu nakon oslobođenja, Kalea zanima vanvremena svakodnevica: konjske i pseće trke, buvljaci, kupleraji. Modernost Anrija Kalea počiva upravo na tome što je prihvatio ulogu pisca koji se prema istorijskim temama odnosi nemarno, pa i snishodljivo. Bilo bi na osnovu toga pogrešno zaključiti da je protrčao kroz epohu i kroz Italiju. Samo je, u moru poznatog i kodiranog, skrenuo pažnju na ono što većina njegovih savremenika, zauzeta drugim fokusima, nije umela da vidi.

Bojan Savić Ostojić

iz pogovora

Anri Kale

OFRLJE KROZ ITALIJU

(L'Italie à la paresseuse)

preveo Bojan Savić Ostojić

Službeni glasnik, 2023

edicija Saputnici

ISBN 978-86-519-2802-7

Emanuel Bov - ARMAN (Službeni glasnik, 2021)

Upravo je objavljen Arman, roman Emanuela Bova, u prevodu Bojana Savića Ostojića. 

Po originalnoj mešavini emotivnosti i nonšalancije, Bovov Arman nam se predstavlja kao dvojnik Viktora Batona iz romana Moji prijatelji. Čini se, međutim, da je za razliku od ovoga uspeo u životu: ima stalno boravište, živi sa bogatom ženom, ništa mu ne fali. Kada jednog zimskog dana slučajno sretne Lisjena, prijatelja iz siromašnih dana, neće odoleti da mu pokaže koliko je imućan i drugačiji. Usput će sebe samog videti u novom svetlu i uvideti da ne samo da se uopšte nije promenio već da, naprotiv, možda uopšte ne želi sve što je stekao. Originalno objavljen 1927. Arman je vrhunac pointilističke veštine Emanuela Bova. Ovo je prvi prevod knjige na srpski jezik.

foto: Roger-Viollet/Albert Harlingue

„Volim da se nađem na uzvisini s koje puca pogled na otvoreni prostor. Ponekad imam potrebu da vidim onoliko daleko koliko mi oči dozvoljavaju, da vidim dokle se prostire vazduh koji dišem. Moji problemi se tada umanje. Postepeno se utope u muke svih onih koji me okružuju. Više nisam jedini koji pati. Godi mi pomisao da u nekoj od ovih kuća koje se prostiru unedogled živi neko ko možda liči na mene. Svet mi se tada čini bliži, njegove radosti i boli dublje i neprekidnije.“

„Više od bilo koga drugog, Emanuel Bov ima osećaj za dirljivi detalj." (Samjuel Beket)

„Emanuel Bov je jedan od retkih pisaca u kome ne vidim ni pozu ni zadnje misli. Njemu je uspelo da u pisanju sačuva vedru neveštost a da ne izazove sažaljenje, već onu višeslojnu misaonu ganutost kakvu možemo da očekujemo samo od velikih pisaca. Eto šta je za mene Bov: krišom veliki pisac." (Bojan Savić Ostojić)

Pročitajte više o autoru i o knjizi Moji prijatelji

Naručite knjigu kod izdavača

Emanuel Bov: ARMAN (Službeni glasnik, 2021)

Uskoro će u izdanju Službenog glasnika izaći Arman, drugi roman Emanuela Bova, u prevodu Bojana Savića Ostojića. 

Treći program Radio Beograda večeras počinje da ga emituje u svom ciklusu Putevi proze, u naredne dve nedelje. 

foto: Roger-Viollet/Albert Harlingue

„Videh sebe u detinjstvu, sa noktima pretankim da bi mi ih roditelji negovali, sa plavom kosom čiju kovrdžu još čuvam, zatim videh sebe kao dečaka, rođenog nekoliko godina pre 1900, koji se raduje izložbama i narodnim praznicima, koga žalosti pomisao da će umreti pre proslave 2000. godine, koji se boji da mu majka neće razlikovati karanfilić i kukutu, koji se nikad ne smeje iza leđa profesorima sa naočarima, koji voli lokomotive sa vetrobranom, koji po knjigama koje čita traži opise mučenja, a kasnije i ljubavne scene, kome su omiljeni predmeti istorija i geografija, koji ima drugove, od kojih danas neke zamišljam spreda, a druge, one što su uspeli u životu, iz profila.“

*

Po originalnoj mešavini emotivnosti i nonšalancije, Bovov Arman nam se predstavlja kao dvojnik Viktora Batona iz Mojih prijatelja. Čini se, međutim, da je za razliku od ovoga uspeo u životu: ima stalno boravište, živi sa bogatom ženom, ništa mu ne fali. Kada jednog zimskog dana slučajno sretne Lisjena, prijatelja iz siromašnih dana, neće odoleti da mu pokaže koliko je imućan i drugačiji. Usput će sebe samog videti u novom svetlu i uvideti da ne samo da se uopšte nije promenio već da, naprotiv, možda uopšte ne želi sve što je stekao.

Originalno objavljen 1927. Arman je vrhunac pointilističke veštine autora Mojih prijatelja. Ovo je prvi prevod romana na srpski jezik.

*

„Volim da se nađem na uzvisini s koje puca pogled na otvoreni prostor. Ponekad imam potrebu da vidim onoliko daleko koliko mi oči dozvoljavaju, da vidim dokle se prostire vazduh koji dišem. Moji problemi se tada umanje. Postepeno se utope u muke svih onih koji me okružuju. Više nisam jedini koji pati. Godi mi pomisao da u nekoj od ovih kuća koje se prostiru unedogled živi neko ko možda liči na mene. Svet mi se tada čini bliži, njegove radosti i boli dublje i neprekidnije.“

naslov izdanja iz 2019 izdavačke kuće Cent pages iz Grenobla 

ovde pročitajte više o autoru i o knjizi Moji prijatelji

Emanuel Bov: MOJI PRIJATELJI (Službeni glasnik, 2020)

Iz štampe je upravo izašao roman Emanuela Bova Moji prijatelji, u prevodu Bojana Savića Ostojića.

Izvorno objavljen 1924, prvi Bovov roman postigao je veliki uspeh i danas se smatra njegovim najpoznatijim delom. Glavni junak i narator, Viktor Baton, vojni invalid koji dane provodi u čekanju invalidnine i izbegavanju svakog posla, pripoveda o svojim susretima sa muškarcima i ženama od kojih očekuje razumevanje, ljubav i prijateljstvo. Do toga, međutim, nikad ne dolazi budući da u presudnom trenutku, kad treba da opravda stečeno poverenje, Baton napravi neku nepopravljivu grešku. Ono što i danas čini ovaj roman inovativnim jeste bistra deskripcija, izneta uz obilje neposrednih detalja u kojima se narator ne stidi nijedne svoje predrasude. Od prve rečenice, Baton se pred čitaocem otvara, ne libeći se da pokaže i strane koje bi mu išle u prilog i one nepoželjnije. Uz to ide jedna neodoljiva, skoro detinja iskrenost koju je Bov patentirao i koja se ne može podražavati.

Emanuel Bov je rođen 1899. kao Emanuel Bobovnikov. Posle Mojih prijatelja (Mes amis), objavio je još tridesetak romana i knjiga pripovedaka: među njima se izdvajaju roman Arman (Armand) i putopis Bekon-le-Brijer (oba iz 1927). Nakon nemačke okupacije Francuske principijelno je odbio da objavljuje i emigrirao u Alžir, u nadi da će se prebaciti u London. Vratio se u Pariz 1945. i, malo pre nego što će izaći Klopka (Le piège), roman posvećen višijevskoj Francuskoj, umro od bolesti i iscrpljenosti.

Posle smrti je zaboravljen. Za kasniju sudbinu njegovog dela u Francuskoj zaslužan je pre svega dramski autor Remon Kus, koji je sedamdesetih inicirao ponovno objavljivanje Bovovog opusa kod izdavača Flamarion. U širim okvirima postao je poznat osamdesetih, nakon što je Peter Handke preveo Moje prijatelje na nemački (1981), te kada je objavljen engleski prevod Dženet Lout (1986). U slično vreme prvi prevod ove knjige pojavio se i u Jugoslaviji, na slovenačkom: godine 1985. Cankarjeva založba je objavila prevod Aleša Bergera. 

Emanuel Bov, Moji prijatelji

izdavač: Službeni glasnik 

biblioteka Književni glasnik, kolekcija Delta

Urednik: Nikola Vujčić 

Sajt izdavača