Knjige koje je Ani Erno objavila nakon Mesta pod suncem odlikuju se napuštanjem psiholoških preokupacija i okretanju ka spoljašnjem, objektivnom i sociološkom. Novelističke obimom, ove knjige fakturom najviše podsećaju na dnevnike. Ali njih ne čine intimna poveravanja već subjektivni opisi, scene, jezgroviti izveštaji. Umesto na intimne zapise, čitaoca više podsećaju na dnevnike istraživanja. Odabranim epizodama iz prošlosti autorka pristupa kao neka hladnokrvna studentkinja, ne dozvoljavajući sebi ni najmanju slobodu u obradi, nikakvu literarizaciju niti ulepšavanje. Držeći se podalje od sentimentalnosti u seciranju događaja koji su joj promenili život, ona ulaže napor da se od svoje ličnosti dodatno distancira tako što će sebe samu predstaviti kao tip, a svoje iskustvo kao odraz prilika u Francuskoj od sredine do kraja XX veka.
Zaposednutost, pod originalnim naslovom L’occupation, objavljena 2002, pripada, uslovno govoreći, erotskom ciklusu u opusu Ani Erno, započetom knjigom Jednostavna strast. Nјena junakinja je žena koja postaje opsednuta novom izabranicom svog bivšeg lјubavnika, čiji identitet on odbija da otkrije. Doziranje ličnih podataka o drugoj ženi osnovni je motor novele. Opsednutost drugom ženom dostiže vrhunac u trenutku kada junakinja saznaje da joj je suparnica vršnjakinja i koleginica po struci. Svest da je za bivšeg muškarca bila samo tip poželјne sredovečne žene junakinja ne može emotivno da prihvati, ali autorka tu generičnost ističe kao najvažniju za artikulisanje priče. Upravo ona joj daje slobodu da se bez cenzure posveti svim sumanutim gestovima za kojima junakinja pribegava tragajući za identitetom druge žene.
Hladno razmatranje sopstvenog ponašanja konstanta je u Ernoinom procesu pisanja: ukidanje svih moralnih zazora koji bi mogli pripovedanje da učine lepšim ili dopadljivijim. Ujedno, to omogućava autorki da se udvoji, i da u ulozi naratorke ne oseća nikakvu empatiju prema sebi kao junakinji. „Otići do kraja svojih osećanja“ u pisanju (kako se kaže u epigrafu, preuzetom od Džin Ris), ali bez ikakvih tabua, bez naknadnog korigovanja po moralnom ključu, naročito u slikanju same sebe, to je za Ani Erno ključ autentičnosti. Amoralnost je neophodan uslov za iskrenost: „Da li je moje ponašanje bilo dostojno ili besprizorno, da li su te želje bile moje — to pitanje tada sebi nisam postavljala, kao ni sada dok pišem. Često verujem da samo pod uslovom da takvo preispitivanje izostaje, najsigurnije dolazimo do istine.“
Po knjizi je 2008. snimljen film L'autre, u režiji Patrisa Mario-Bernara i Pjera Trividika, sa Dominik Blan u glavnoj ulozi.
Bojan Savić Ostojić
iz pogovora
U
srećno pronađenoj formi koja koristi elemente dnevnika, putopisa, memoara,
romana, sveske i (elektronske) beležnice, Bojan Savić Ostojić oblikuje svoje
sveže utiske i refleksije favorizujući fragment kao modus pisanja, ali ne po
cenu radikalnog rasparčavanja teksta. Varvarin u Evropi, napisan tokom prevodilačkog
boravka u Švajcarskoj krajem 2021. godine, zamišljen kao „uzvratna poseta“
Nikoli Buvijeu i svojevrsni odgovor na njegovo putovanje Balkanom opisano u Upotrebi
sveta, otrežnjujuće naglašava nedostatak ljudskosti i osetljivosti
savremenog čoveka, naročito u pandemijskim okolnostima. Negovanjem poetike
sažetosti revitalizovana je raspričana forma putopisa kakvu je u svomVarvarinu
u Aziji artikulisao Anri Mišo. „Varvarsko“ balkansko poreklo
kontrapunktirano je „civilizovanoj“ Evropi, dok se kroz precizne krokije,
lucidna zapažanja i filtrirani humor otkriva „komforna zapadnjačka
ksenofobija“.
Jelena S. Mladenović
Varvarin
je ovladao jezikom koji ga varvarinom obeležava taman toliko da mu se omogući
rezidencijalno prevođenje i pisanje. S klimavom kovid-propusnicom i bez
upotrebne dozvole za razonodu — ali ponešto bi ipak valjalo prošvercovati i
istočiti usput. Švajcarski fragmenti će s lakoćom pronaći pravu pukotinu niz
koju ce da se sliju i združe, a ono što se za čitaoca destiluje sve je osim
usputnog.
Momčilo Žunić
Bojan Savić Ostojić
Varvarin u Evropi
švajcarska sveska
Kontrast, 2022
naručivanje knjige na sajtu izdavača
Mersije i Kamije je prvi roman koji je Beket dovršio na francuskom, i to 1946. Objavljen je, međutim, tek 1970, nakon što je autor dobio Nobelovu nagradu. Englesko izdanje, u Beketovom prevodu, koje se pojavilo nekoliko godina kasnije, skraćeno je za trećinu.
Ova knjiga se dugo nalazila na margini "centralnog" dela Beketovog opusa. Međutim, ona ne samo da nije marginalna već je, bez obzira što je na francuskom, poslednji tekst koji pripada autorovom "irskom ciklusu" (zajedno sa knjigama Marfi i Vot). Ujedno, u ovoj knjizi je prvi put u Beketovom opusu centralno mesto dato dijalogu: u njemu se već formuliše "drama govora", koju će autor potom razviti u Čekajući Godoa i drugim komadima.
Mersije i Kamije, dva starca "s dušom mladića", pripremaju se za odlazak iz neimenovanog grada, odriču se, ne bez muke, svega što su poneli na put i usput, beskrajno razgovarajući o važnim glupostima, shvataju, bez imalo drame, da se nalaze na jednom mnogo važnijem putovanju, na koje ne mogu zajedno poći, i da je potpuno nevažno hoće li ikada napustiti grad.
*
Šta kažeš da bacimo mantil? reče Kamije. Šta će nam?
Odlaže dejstvo kiše, reče Mersije.
To je mrtvački pokrov, reče Kamije.
Ne preterujmo ni u čemu, reče Mersije.
Hoćeš da ti kažem najiskrenije? reče Kamije. Onaj ko ga nosi u nelagodi je, i u telesnom i u moralnom pogledu, s istim pravom kao i onaj koji ga ne nosi.
Ima istine u tome što govoriš, reče Mersije.
Pogledaše mantil. Bio je prostrt u podnožju brdašceta. (...)
Šta kažeš da mu se obratim? reče Mersije.
Imamo vremena, reče Kamije.
Mersije razmisli.
Zbogom, stari gabardenu, reče.
Kako se tišina odužila, Kamije reče, I to ti je obraćanje?
Znači, nećemo ga baciti? reče Mersije.
Ostavićemo ga tu, reče Kamije. Što bismo se mučili.
Hteo sam da ga zavrljačim, reče Mersije.
Ostavimo ga ovde, reče Kamije. Tragovi naših tela polako će se izbrisati. Pod dejstvom sunca, on će se presaviti kao mrtvi list.
A da ga zakopamo? reče Mersije.
To bi bilo previše sentimentalno, reče Kamije.
Da ga ne uzme neko drugi, reče Mersije, neki ološ?
Šta nas briga za to? reče Kamije.
Naravno, reče Mersije, ali ipak nas je briga.
Ja odoh, reče Kamije.
On se udalji. Mersije ga ubrzo sustiže.
Možeš se osloniti na mene, reče Kamije.
Kasnije, kasnije, ljutito reče Mersije.
Šta ti je pa sve vreme gledaš iza sebe? reče Kamije.
Pomerio se, reče Mersije.
Ko? reče Kamije. A da, znam. Eno, maše maramicom.
Valjda nismo ništa ostavili u džepovima? reče Mersije.
Raznovrsne poništene karte, reče Kamije, upotrebljene šibice, izbrisane tragove neopozivih sastanaka na marginama novina, klasičnu poslednju desetinu zašiljene olovke, nekoliko prljavih listova toalet-papira, nekoliko kondoma sumnjive nepropustljivosti i napokon prašinu. Ukratko, čitav život.
Ništa što nam je potrebno? reče Mersije.
Kad ti kažem, čitav život, reče Kamije.
Samjuel Beket
MERSIJE I KAMIJE
Lom, Beograd, 2022.
Na ovom linku možete poslušati razgovor o knjizi sa prevodiocem u emisiji "Čitač" Radio Beograda 2, koju uređuje Dragana Kovačević:
https://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/4881734/.html
Nedavno je u izdavačkoj kući Nojzac objavljena Nepismena, autobiografska povest Agote Krištof, u prevodu Bojana Savića Ostojića.
Sačinjena od tekstova koji su devedesetih godina izlazili u ciriškom časopisu Du, Nepismena (L'Analphabète) na francuskom je objavljena 2004. Osim što je njeno jedino autobiografsko delo, Nepismena je i jedan od retkih tekstova u kojem je autorka Trilogije o blizancima progovorila o poetici svog opusa.
Glavni junak Nepismene nije Agota Krištof lično, već jezik, odnosno mnoštvo jezika od kojih se beži, u koje se dolazi, mimo svoje volje. Nepismena je portret suočavanja sa usvojenim jezikom. Iako, za razliku od mnogih pisaca prebeglih iz Istočne Evrope, ona nije politizovala svoju emigraciju pretvarajući je u nekakvo disidentstvo, Krištof je ipak prihvatila francuski jezik u pisanju. Međutim, nije se olako pomirila s tim. Jedna od središnjih izjava ove knjige, „Francuski jezik je neprijateljski jer upravo ubija moj maternji“, na koncu ipak ostaje glasnija od rečenice kojom se knjiga završava, gde se pisanje na francuskom optimistično postavlja kao „izazov za nepismenu“. Istim, svedenim i oštrim tonom, Krištof govori o strahu od bezbednosti u novoj domovini, Švajcarskoj. Njena artikulacija tog problema zvuči autentičnije i hrabrije od bilo čega što bi se neki današnji pisac-emigrant odvažio da napiše.
(Bojan Savić Ostojić, iz pogovora)
Agota Krištof
(foto: Asgar Nuri)
U jutarnjem autobusu, kontrolor seda pored mene, ujutru je uvek isti, debeo i veseo, i priča sa mnom za vreme čitave vožnje. Ne razumem ga dobro, pa ipak razabiram da želi da me uteši objašnjavajući da Švajcarci neće dozvoliti Rusima da dođu dovde. On kaže da ne treba da se bojim, da više ne smem da budem tužna, da sam sada bezbedna. Smešim se, ne mogu da mu kažem da se ne bojim Rusa, i da sam tužna pre svega zbog svoje prevelike bezbednosti u ovom trenutku, i zato što nemam šta drugo da radim, niti o čemu drugom da mislim osim posla, fabrike, kupovine, pranja veša, pravljenja obroka, i zato što jedino mogu da čekam nedelju kada ću spavati i malo duže sanjariti o svojoj zemlji.
Kako da mu objasnim, a da se ne naljuti, sa to malo francuskih reči što znam, da je njegova lepa zemlja samo pustinja za nas, izbeglice, pustinja koju treba da pređemo da bismo stigli do onoga što se zove „integracija“, „asimilacija“.
(Agota Krištof, iz poglavlja "Pustinja")
Agota Krištof
Nepismena
preveo Bojan Savić Ostojić
mek povez, 60 strana
sajt izdavača: https://neusatz.rs/
U poslednjem broju Polja (br. 532), objavljen je peti nastavak feljtona Tefteri posvećen Žilu Renaru i njegovom Dnevniku (1887-1910). Pored prevedenih odlomaka iz Dnevnika, objavljen je i prateći tekst "Piši samo kad se umoriš od gledanja".
Dnevnik Žila Renara (1864-1910) može se ujedno shvatiti kao dnevnik i kao sveska, jer obiluje i sumama i usputnim krokijima, i beleškama s nogu i onima koje su pisane natenane za radnim stolom. Ali ko je Žil Renar i kako to da nijedan red tog sto godina starog Dnevnika dosad nije preveden kod nas? Iako je u književni svet stupio romanom Gotovan (1884), Renar će se u nastavku karijere otvoreno izjasniti protiv ovog roda; kao pisac se odveć rano opredelio za posmatranje da bi mogao ubeđeno da se posveti glavnoj romansijerskoj zavrzlami: izmišlјanju. Godine 1894. objavlјuje svoje remek-delo, Poil de Carotte (prevedeno na srpskohrvatski kao Riđan, 1959). Posle njegove pozorišne adaptacije, koja će autora proslaviti u Parizu i Americi, Renar će napisati još nekoliko komada (Uživanje u rastanku, Hleb bračnog para) te zbirku skica na teme iz flore i faune (Histoires naturelles, 1899; „Prirodopisi“). Ovaj seoski gazda i ekstremni levičar, antiklerikalnog i antimilitarističkog opredelјenja, a uz to po porodičnoj liniji načelnik opštine Šitri u Burgonji i član Akademije Gonkur, umro je 1910. u 46. godini, od arterioskleroze.
Dnevnik je počeo da vodi 1887, navodno pod uticajem dnevnika braće Gonkur, i vodio ga je do smrti. Prvi put je objavljen između 1925. i 1927. godine, u petotomnom izdanju, u redakciji Anrija Bašlena (izdavač: Bernuar). Godine 1935. drugo, istovetno izdanje izlazi kod Galimara i otkriva ga širokoj publici. Naposletku, na pedesetogodišnjicu Renarove smrti (1960) Biblioteka „Plejada“ objavlјuje njegova sabrana dela, a među njima i Dnevnik u jednom tomu.
Iz Dnevnika
5. januar 1896.
Toliko je terao mak na konac da je počeo da postavlјa zamke u kavezu svoje ptice.
25. januar
Prvo priznanje: ne razumem uvek Šekspira. Drugo priznanje: ne volim uvek Šekspira. Treće priznanje: Šekspir me uvek smara.
3. februar
Kukavičluk ruku kada mu treba aplaudirati.
1. april
Ispalјivati metke u paučinu.
17. april
Kada bih imao dara, imitirali bi me. Kad bi me imitirali, ušao bih u modu. Kad bih ušao u modu, ubrzo bih izašao iz mode. Dakle, dobro je što nemam dara.
Jul
Ko se trudi da bude dobar, uvek je obmanjivač. Treba se roditi dobar ili se nikada ne baktati time.
9. jul
Slameni šešir za mesečinu.
Ja bih da budem među onim velikanima koji su imali malo da kažu i koji su to rekli u malo reči.
Graciozni nespokoj ptičje glave na grani.
Septembar.
Zec. Iritira ga kratak zvuk lista koji pada. Nervira se kao mi kad čujemo kako nam škripi nameštaj.
Postigao sam idealnu šturost: više ne osećam potrebu da opišem neko drvo; dovolјno mi je da zapišem kako se zove.
20. jul
Volim samoću čak i kad sam sam.
1. januar 1901.
Ovaj Dnevnik me prazni. To nije nikakvo delo. Kao što ni svakodnevno vođenje lјubavi nije lјubav.
19. avgust 1903.
Teško je biti dobar kada ste vidoviti.
23. februar 1910.
Običan čovek sebe ne poznaje. On može da umre a da ne zna ništa o svom srcu. Govorim o pravom srcu – jer, što se onog drugog tiče... – o onom što kuca u grudima.
Čovek je ravnodušan kao ručni sat.
Feljton Tefteri: prethodni nastavci
