Larboov Sneg je u svakom pogledu jedinstvena pesma. Objavljena je 1934. u dve verzije. Prva se može nazvati vavilonskom: sastavljena je od leksema i sintagmi iz (koliko sam ja uspeo da izbrojim) sedam jezika. Druga, koju je autor nazvao „redukcijom na francuski“, ne može se drukčije pojmiti osim kao objašnjenje, prevod, artikulisanje prisutnog, ali teško razaznatljivog diskursa iz prve verzije u JEDNOM jeziku.
Naravno, eto izazova za prevodioca: pretpostavimo da nemamo Larboov „prepev“ sopstvene pesme na francuski. Kako bismo je preveli na srpski? Da li da nam tekst posluži kao odskočna daska za virtuozne mahinacije, ili da mu ostanemo verni – ne osvrćući se na njegovu unutrašnju proizvoljnost, te da ga ostavimo neprevedenog? (U slučaju da nas inspiriše njegova virtuoznost, koje bismo JEZIKE koristili kao ekvivalent?)
Ja sam se za ovu priliku - skromno - odlučio da ne diram „vavilonsku“ („indoevropsku“) verziju, već da prepevam Larboov prepev. A ko je dovoljno drčan da se upusti u „prevođenje“ prve verzije, neka samo izvoli!
LA NEIGE
Un ano màs und iam eccoti mit uns again
pauvre et petit on the graves dos nossos amados édredon
e pure piously tapàudolos in their sleep
dal pallio glorios das virgens uns infants.
With the mind’s eye ti sequo sobre l’europa estasa,
on the vas Northern pianure dormida, nitida nix,
oder on lone Karpathian slopes donde, zapada,
nigorum brazilor albo disposa velo bist du.
Doch in loco nullo more te colunt els meus pensaments
quam in Esquilino Monte, ove della nostra Roma Corona de platàs ores,
dum alta iaces on the fields so duss kein Wege seve,
yel alma, d’ici détachée, su camin finds no cêo.
***
LA NEIGE (réduction en français)
Encore une année et te revoici déjà parmi nous,
Pauvre et petit, sur les tombes de nos aimés, édredon,
Et pourtant les recouvrant pieusement dans leur sommeil
Du pallium glorieux des vierges et des enfants.
Des yeux de la pensée je te suis sur l'Europe étendue,
Ou sur des pentes solitaires des Carpathes, où tu es, neige,
Des noirs sapins blancs voile de mariée.
Mais en aucun lieu mes penseés ne te vénèrent plus
Que sur le mont Esquilin où tu es de notre Rome
Couronne d'argent,
Tandis que tu recouvres profondément les champs, cachant les routes,
Et que l'âme, d'ici détachée, trouve son chemin dans les cieux.
Valéry Larbaud (1881-1957)
Les Poésies de Barnabooth, 1934.
***
SNEG
Nakon godinu dana eto te opet među nama,
Ubogog, prekratkog, preko grobova naših dragih prebačenog jorgana,
Usnule ih pobožno prekrivaš
Veličanstvenim ogrtačem deteta i device.
Unutarnjim okom te pratim po čitavoj Evropi,
Ili po samotnim usponima Karpata, sneže, gde si
Beli nevestin veo crnim jelama.
Ali nigde te drugde ne veličaju moje misli
Kao na bregu Eskvilin gde si
Kruna od srebra našem Rimu,
Dok duboko pod sobom kriješ polja, zaklanjaš puteve,
I dok duša, od tla otkinuta, svoj put nalazi u nebesima.
prevod sa francuskog: Bojan Savić Ostojić
Нема коментара:
Постави коментар