Iznova čitajući Vodič kroz savremenu američku poeziju – Trip (priredili i preveli Vladislav Bajac i Vladimir Kopicl, Beograd, Narodna knjiga, 1983), i to nakon višegodišnje pauze, potvrdio sam neke stavove koje imam o američkoj posleratnoj poeziji, a koji sa sobom nužno nose opasnosti generalizacije, zapadanja u opšta mesta ili predrasude.
Želim pre svega da napomenem da su stavovi i naročito vrednosne ocene koje ću izneti u ovoj kratkoj pisanoj impresiji u potpunosti moji lični utisci i razmišljanja koja ne moraju biti obavezujuća, a svakako nisu jedina.
U moru puke banalizacije, prepisivanja svakodnevice i suvoparnih deskripcija, svega onoga što kolokvijalno nazivamo trash, pesnici koji su postigli nešto više od navedenog, u Tripu gotovo da su nevidljivi. Da se razumemo, skoro dve trećine od pedesetak zastupljenih pesnika jesu najznačajnija imena američke poezije u poslednjih pedeset godina i to je činjenica koja je polazna osnova za moj stav o savremenoj američkoj poeziji, kao kolevci poetskog diletantizma. Daleko sam od toga da negiram postojanje velikog broja kvalitetnih modernih pesnika sa ovog kontinenta (ovakvo negiranje bi bilo apsurdno i za nekog manje obazrivog i manje upućenog u američku poeziju, i u krajnjem slučaju bilo bi oholo i priglupo), ali želim da izjavim da je, po mom sudu, na engleskom jeziku napisano najviše, da se banalnije izrazim - poetskih budalaština. Bilo bi neozbiljno da ovakvu smelu tvrdnju potkrepim čitanjem jedne jedine knjige, ali je činjenica da sam iščitao gotovo sve antologije savremene američke poezije koje su dostupne na srpskom jeziku, dosta pojedinačnih knjiga američkih pesnika, kao i mnogo američke poezije u originalu. Ono što se ovde najčešće javlja kao karakteristika jesu nemaštovita narativnost, nebriga za odabir reči i neka vrsta ničim isfiltrirane neposrednosti. Sve navedeno se može postaviti i posmatrati upravo kao cilj ove poezije, kao stav ili koncept koji se realizuje kroz formu jer se pred kraj 20. veka prenesena značenja, uvođenje fantastičnog, igra rečima i značenjima u poeziji mogu posmatrati kao patetični ili prevaziđeni instrumentarij. I zaista, nije mi namera da zvučim ironično izričući navedenu pretpostavku. Prosto, dobro je što danas na celom svetu, pa i u Americi paralelno egzistiraju brojne i međusobno udaljene poetike, ali ne mogu, a da ne primetim nekakvu vrstu učestalosti navedenih, uslovno rečeno, neuspelih prozaičnih karakteristika upravo u američkoj poeziji. Čini mi se da takva jednostavnost , više nego neke druge vrste izraza, traži još veće poetsko umeće ne bi li se postigao uspešan razultat. I na kraju, čini mi se da je ta težina pisanja jednostavnih pesama, ta zamka, možda i ključna za takvu poetiku savremene američke poezije. Naravno, uz uslovljenost istorijom, stilom života, društvenim okolnostima, pravcima razvoja književnosti i poezije uopšte u svetu i ostalim činiocima koji umnogome utiču na brzinu izraza i svojevrsnu prozirnost te poezije koja često ne želi da skriva nešto što bi se nalazilo iza reči. I to jeste legitiman poetski naum, ali su rezultati često razočaravajući. Trip je, možda i najparadigmatičnija kolekcija takvih pesama.
Postavljam vam ovde jednu pesmu iz Tripa, pesmu jednog pesnika čija poezija u mnogome odudara od karakteristika koje sam naveo. Završiću, dakle, ne primerom kojim bih ilustrovao ovaj kratki tekst, nego upravo obrnuto, uspelom pesmom.
Vladimir Stojnić
STAKLO
Jednoga dana pogledaš u ogledalo i ono se otvori
a unutar mesta gde su oči bile
pruža se dug put siv poput vode
a na njemu neko u bekstvu
majušna prilika u dugom svetlom kaputu
a ne možeš da se pomeriš ne možeš da pozoveš
za to ti je kasno
ko to beše pitaš se
a onda ih je mnogo takvih
okrenutih leđima i sa rukama u vazduhu
i bez senki
što beže niz put siv poput leda
sa lišćem što iza njih leti
i pticama u velikim jatima prašinom
kamenjem drvećem
svi tvoji strahovi beže od tebe
prekasno
u oblak
i padaš na kolena i pokušavaš da ih prizoveš
daleko u praznom licu
Vilijam Stenli Mervin (1927)
sa engleskog preveo Vladislav Bajac
Нема коментара:
Постави коментар