Vojislav Despotov: SPAVANJE I BUĐENJE

Vojislav Despotov, Pravilo desne ruke (1978)
Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad

[Portorož]

U skupim hotelima nije bilo slobodnih kreveta a oni drugi, jeftini, bili su suviše skupi.

Klupe u parku kraj noćnog mora bile su udobne.

Pod glavu sam stavio portabl pisaću mašinu umesto jastuka. Spavač na susednoj klupi bio je još maštovitiji: pokrio se svojom havajskom košuljom (uopšte je ne skidajući).

Čekali smo da svane autobusko jutro.

Upitao me je sanjivim glasom kuda putujem s portabl pisaćom mašinom. Nisam znao tačno. Mene nije interesovalo kuda putuje on s havajskom košuljom.

Navaljivao je: kuda s mašinom, zašto?

Odgovorio sam: ne gubim vreme: i na putovanju kucam pesme.

Nije verovao.

Iako ne mora baš svaka pesma da se kuca.

Nije verovao.

Može da se lepi i slaže.

Nije verovao.

Ne mora da se piše.

Nije verovao.

Pesma, naime, može da postoji svuda gde je osetljiva osoba potraži.

Nije verovao.

Da je to, u stvari, novi poetski postupak: neformalno doživljavanje poetične stvarnosti.

Nije verovao.

Da konceptualni postupak pravljenja pesme ne znači krizu poezije već, možda, njenih ideologija.

Nije verovao.

Da su pesnici tih, sedamdesetih godina, mada se to radilo oduvek, uveli u naslov svojih pesama prefiks u: pišu upesme, gde se kao predmetnost poezije javlja ona sama.

Nije verovao.

Da je takvo zatvoreno kolo pesničkog teksta obeležje tvrdoglave homeomerijske prirode poezije, kao rešenje u periodu iscrpljenosti stilova.

Nije verovao.

Podigao sam se sa klupe, otvorio kožu pisaće mašine i otkucao sledeće stihove (smišljene istog trenutka):

U romantici važila je vrednost

da obuzmeš tačno lirski kvalitet.

Nije li danas davanje u prednost –

jeziku koji voli diskontinuitet?

Pročitao sam mu pesmu.

Nije joj verovao.

Uporno sam tvrdio da je poezija sve.

Nije verovao.

Bilo mi je žao te neverice.

Rastuženo i ogorčeno doviknuo sam mu:

– U šta veruješ ti, turisto nihilisto?

Nije mogao da odgovori.

U kratkom međuvremenu zatvorio je oči i zaspao.

Bio je to hladan korektiv mom ubeđenju da je poezija sve: bila je istovremeno i ništa, kako sam naglo razumeo u hladnom portoroškom noćnom vazduhu, jedno ravnopravno ništa, dijalektički izvedeno (dokazano) iz spavaočevog ponašanja.

Poezija i razgovor o njoj mogli su da ga uspavaju ali ne i da ga probude.

Međutim, kako vreme od dana ovog događaja prolazi, sve više verujem da je događaj potpuno izmišljen, napisan lagano, u sobi nekog skupog hotela. 

(Vruć pas i drugi eseji, Matica srpska, 1985.)