Hans Magnus Encensberger

Izdavačka kuća Agora priprema novi izbor iz poezije H. M. Encensbergera u prevodu Ota Horvata. Ovaj pesnik, inače poznat i po svojim dramama, romanima i knjigama za decu, kod nas je odavno zastupljen, naročito u prepevima Zlatka Krasnog (Mauzolej, Narodna knjiga, 1983).

Encensberger se zanimao i za kombinatoriku u poeziji, poput Kenoa (Sto hiljada milijardi pesama) i Ulipista: rezultat ove njegove aktivnosti je i projekat za jedinstveni patent mašine za proizvodnju stihova (poesie-automat), koju je zamislio 1974, ali koja je konstruisana tek 2000. i sudeći po engleskoj Vikipediji, korišćena u komentarisanju Svetskog fudbalskog prvenstva u Nemačkoj 2006. (više informacija na ovom linku). Navodno, Encensberger se okrenuo kompjuterskom generisanju poezije razočaran posledicama pokreta 1968, koji se "izrodio u mamurluk, sektaštvo i nasilničke fantazije".

Procenite da li je i koliko ovo pesnikovo iskustvo sa informatikom (koje je posle napornog rada napustio en chantier), uticalo na njegovu poeziju.

ŠTO JE NEKAD BILO

Niko ne zna ko je od početka znao
za to. Jedva da se neko
od onih koji imaju nešto sa tim,
koji su to učinili,
toga seća.
Drugi, iako to nisu doživeli
ne mogu to da zaborave.
Najmanje je onih
koji kažu "Nemam pojma".
Neki naučnici žive od toga.
Završiće se na tome
da to niko ne može da shvati.
Navodno, postoje neki
koji za to više ne mogu ni da čuju.
Tu i tamo poneko
jednostavno sve to negira.
Većina veruje
da je to prošlo. Samo ponekad,
nekom, neki tihi glas šapne na uvo
da tome kraja nema.

SEMANTIKA

Tek što sam kamen
nazvao kamenom
pojavljuje se iza njega
jedan drugi kamen,
kao njegova svetla senka,
providan, poput duha,
lakši i ne teži za brkanje.

Podižem ga,
odmaram se na njemu,
bacam ga.
On mi pripada,
ne može da se brani.
Sa mojim kamenom
radim šta želim.
Ali on ne poseduje masu.
Težak je onaj drugi,
onaj prvo spomenuti,
koji me ne sluša,
koji nema imena,
koji me pogađa.

Hans Magnus Encensberger (1929)

iz Polja, br. 424,

prevod s nemačkog: Oto Horvat

Agon broj 4

Četvrti broj časopisa Agon je postavljen i nalazi se na adresi www.agoncasopis.com
Agon 4 u rubrici prevedena poezija donosi izbor iz pretposlednje knjige jednog od najvećih savremenih portugalskih pesnika Euženija de Andradea u prevodu Ane Stjelje. Takođe, u prevodu Ivane Maksić zastupljen je jedan celovit poetski ciklus poznate američke autorke, Edrijen Rič, značajne i po aktivnom društvenom angažmanu u domenu feminizma i ljudskih prava uopšte.
Rubrika poezija predstavlja pesme Jelice Kiso koje karakteriše izrazita fragmentarnost i asocijativnost. Reč je o poeziji koja, uz određenu dozu melanholije, mitološko i istorijsko zaogrće formom naizgled slobodnog poetskog toka svesti. Posve je drugačiji izraz zagrebačkog pesnika Miroslava Pelikana. Tematski uglavnom ujednačene, pesme iz ciklusa koji donosimo opsesivno ispituju mogućnost pronalaska fantomskog toposa, oličenog u južnom moru. Stišan pesnički jezik nudi avanturu potrage koja se odigrava u prostoru prepunom onirične mediteranske ikonografije. U poeziji mlade pesnikinje Marke Tomić Đurić prepoznatljiv je uticaj ženskog pisma. Kroz zavodljivu lakoću izraza narativni pasaži u ovim pesmama prožeti su očuđenom čulnošću kojom dominiraju boje i vizulena percepcija stvarnosti. Rubriku zaključuje ciklus u nastajanju, pesnika Vladimira Stojnića, pod nazivom Arhitektura povratka. Ciklus je deo knjige pesama u rukopisu.
Rubrika o poeziji donosi temat posvećen pesniku Milutinu Petroviću koji je priredio Bojan Savić Ostojić. Osim interpretativnih tekstova autora mlađe generacije (Bojan Samson, Goran Korunović i Bojan Savić Ostojić), posvećenih poeziji autora Promene, knjige koja je svojevremeno izazvala pravu revoluciju u savremenoj srpskoj poeziji, temat donosi i izbor iz Petrovićeve poezije koji su napravili autori tekstova u saradnji sa pesnikom. Izbor, čija je ambicija bila da bude istovremeno funkcionalan, saobrazan kritičkim tekstovima i reprezentativan, koncentrisao se na pesme koje uglavnom nisu bile zastupljene u do sada štampanim pesnikovim antologijama. Temat broja zaokružen je selektivnom bibliografijom.

uredništvo Agona

Адам Пуслојић

У раном Пуслојићевом циклусу "Негледуш", првобитно објављеном 1973/4, а реиздатом 2007, јако је уочљив утицај савремених румунских песника које је Пуслојић преводио; а нарочито Марина Сорескуа и Никите Станескуа. Пуслојић се, попут ових песника, користи поступком "апсолутне метафоре", "режира" песму као сцену у којој се смењују сукцесивне слике, па чак уводи и сличан бестијаријум.

ИСКУШЕЊЕ НЕГЛЕДУШЕВО ТРЕЋЕ

Ставио сам јој руку на раме

и шума јој је никла на рамену.

Запалио сам јој косу

и из ње је истрчао

наги зец.

Трчао је према језерима њених очију.

У једно је скочио, а изронио у другом.

Ухватите тог зекана

довикивао сам свима

који су пролазили мимо.

Пољубите јој очи.

Али се нико није

ухватио на мој лепак.

Данас се већ знају

земаљски обичаји

по којима ја дарујем

зле дарове

Катран и кучину, за ране.

БАЦАМ ПОГЛЕД

Бацам поглед.

Бацам поглед за слепом мачком

коју бацам у воду. Бацам поглед

за њеним црним репом.

Бацам поглед на тиху воду. Вода мијауче.

Бацам поглед на њен јаук,

прво црн, па дугачак,

а после зелен и све крвавији.

Вода мијауче, а вода не мијауче.

Има вода које мијаучу једном годишње.

Бацам поглед јер ми се гледа у земљу.

Откидам себи очи, око по око,

и бацам поглед.

Свуд око мене саде две гљиве.

Ја идем даље са лептиром укуцаним у чело.

Никоме не казујем колико ме ексер жуљи.

Помало се исповедам божијем иследнику,

али и то само једном годишње.

Као да се ослањам на земљу, бацам поглед.

Бацам поглед, као да бацам себе.

ИСКУШЕЊЕ ШЕСНАЕСТО

Није отишао на венчање све док својој младој није

ухватио огромног пацова.

Донео га је у букету цвећа, ногу везаних за црвени

каранфил.

Букет је све време држао усправно, да му пацовчина

не утекне, а у крајњој нужди стезао би га чврсто

под пазухом.

Свадбара је било све више и више.

Па кад су се у петак (а свадба је била заказана

за среду) напокон сви искупили, увидеше да мањкају:

матичар и записничар, млада и младожења; обадва кума

и сви сватови.

Чистачица свадбаонице је тада по други пут чврсто

одлучила да пљуне у пљуваоницу... на такву свадбу.

АДАМ ПУСЛОЈИЋ (1943)

"Негледуш" у: Религија пса, Просвета, 1974,

стр. 55, 61, 69.

Библиографија Адама Пуслојића

Charles Simić

Ne tako davno su se neki među danas propalim izdavačima (Narodna knjiga, Prosveta, Nolit, Rad) vrlo organizovano bavili objavljivanjem prevedene poezije, pa su čak pored izbora iz dela, objavljivali prevode celih pesničkih knjiga. U tome je prednjačila edicija Narodne knjige, Alpha Lyrae, pod uredništvom Tanje Kragujević, čije je misije, predstavljanja "klasika" savremene svetske poezije, direktni naslednik edicija Arijel u okviru zrenjaninske izdavačke kuće Agora. Do sad objavljena izdanja Arijela, doduše jako skupa za knjige poezije, otprilike, premda skromno, oslikavaju ambicije edicije Alpha Lyrae: Stanislav Baranjčak, Lucija Stupica, H. M. Encensberger...

Jedna od retkih celih zbirki objavljenih u ovoj ediciji Narodne knjige bila je trinaesta zbirka Čarlsa Simića, Svet se ne završava (The World Doesn't End), originalno objavljena 1989, a u Beogradu samo godinu dana kasnije. Simić ju je eksplicitno odredio kao "knjigu proznih pesama". Kao što ćete naslutiti na osnovu odlomaka, nosi neskrivene tragove eksperimenata nadrealista, Mišoa, pa i (otvoreno) Aleksandra Ristovića.

Onome koga nagrade teraju na čitanje valja napomenuti da je ova zbirka autoru donela Pulicerovu nagradu (1990).

*

Da li su ruski ljudožderi gori od engleskih? Naravno. Engleski jedu samo noge, ruski dušu. "Duša je varka", rekoh Ani Aleksandrovnoj, ali ona ipak nastavi da jede moju.

"Kao veličanstveni zalogaj zaslađene patke, ili kao penušava školjka u prirodnom soku?" Raspitivao sam se. Ali ona samo protrlja svoj trbuh i nasmeši mi se preko stola.

**

Moj palac se upušta u veliku avanturu. "Molimo te, ne idi", kažu prsti. Pokušavaju da ga zadrže. Nailazi crna limuzina sa ženom pod velom na zadnjem sedištu, ali za volanom nema nikog. Kad se limuzina zaustavi, ona uzima zlatne makazice iz svog novčanika i odseca mi palac. Odlazimo za Čikago a ona se služi okrvavljenim patrljkom mog palca da namaže svoje usne.

***

Neko se mota oko mojih vrata mrmljajući: "Naša guska je pečena."

Čudno! Nož i viljuška su mi spremni. Čak mi je i salveta svezana oko vrata, ali tanjir ispred mene još uvek je prazan.

Ipak, neko nastavlja da mrmlja ispred mojih vrata nešto u vezi sa izvesnom, hipotetičkom, navodno pečenom guskom koja je, tvrdi on, naša zajednička.

****

Dolazi vreme malih pesnika. Zbogom Vitmene, Dikinsonova, Froste. Dobrodošli vi čija slava nikad neće dopreti dalje od vaše najbliže rodbine, i možda jednog ili dvojice dobrih prijatelja okupljenih posle večere oko vrča jakog crnog vina... dok deca padaju u san i žale se zbog buke koju pravite preturajući po ormanima, tražeći svoje stare pesme, u strahu da ih je možda vaša žena izbacila prilikom poslednjeg prolećnog spremanja.

Pada sneg, kaže neko ko je zavirio u mrklu noć, a potom se i on okreće ka vama dok se vi pripremate da čitate, ponešto teatralno, s licem koje crveni, dugačku ljubavnu pesmu čija je poslednja strofa (vi to ne znate) beznadežno izgubljena

- Po Aleksandru Ristoviću

ČARLS SIMIĆ (1938)
Svet se ne završava, Narodna knjiga, 1990,
str. 44, 57, 80, 66.
prevod sa engleskog: Ljiljana Đurđić

*

Are Russian cannibals worse than the English? Of course. The English eat only the feet, the Russians the soul. “The soul is a mirage,” I told Anna Alexandrovna, but she went on eating mine anyway.
"Like a superb confit of duck, or like a sparkling littleneck clam still in its native brine?" I inquired. But she just rubbed her belly and smiled at me from across the table.

**

My thumb is embarking on a great adventure. “Don’t go, please”, say the fingers. They try to hold him down. Here comes a black limousine with a veiled woman in the back seat, but no one at the wheel. When it stops, she takes a pair of gold scissors out of her purse and snips the thumb off. We are off to Chicago with her using the bloody stump of my thumb to paint her lips.

***

Someone shuffled by my door muttering: “Our goose is cooked.”

Strange! I have my knife and fork ready. I even have the napkin tied around my neck, but the plate before me is still empty.

Nevertheless, someone continues to mutter outside my door regarding a certain hypothetical, allegedly cooked goose that he claims is ours in common.

****

The time of minor poets is coming. Good-by Whitman, Dickinson, Frost. Welcome you whose fame will never reach beyond your closest family, and perhaps one or two good friends gathered after dinner over a jug of fierce red wine . . . while the children are falling asleep and complaining about the noise you're making as you rummage through the closets for your old poems, afraid your wife might've thrown them out with last spring's cleaning.

It's snowing, says someone who has peeked into the dark night, and then he, too, turns towards you as you prepare yourself to read, in a manner somewhat theatrical and with a face turning red, the long rambling love poem whose final stanza (unknown to you) is hopelessly missing.

–After Aleksandar Ristović

CHARLES SIMIĆ,
The World Doesn't End,
bilingual edition, "Il mondo non finisce", Donzelli editore, Roma, 2001,
via Google books

Raša Livada

"U Horoskop je upisan još jedan glas, još jedno znamenje, pesme koja bi se mogla dodati u niz 'još jedino ti možeš...' 'prevazići', 'nadsvirati', 'nadpevati': Lament nad Beogradom. Ponavljajući kompozicionu podelu Lamenta, ali podelivši mesta stihovima koji govore o svetu i lutanju (...) dajući lutanje u junaku, u "ti": "Ti međutim", jednog grada, postao je "A još jedino ti" jednog čoveka.

Horoskop se završava satiranjem stihova, a u Lamentu nad Beogradom, gde se imena mesta i linija lutanja postavljaju naspram slike grada "koji diše, u noćnoj tišini" i "širi kao labud krila", od lutanja i sveta, ali i ljudi i čoveka, na kraju ne ostaju "ni Minog, ni yang, ni yin, ni Tao, trešnje, ni mandarin. Niko i ništa". Od tog "Niko i ništa", od umišljenog središta, od nule i jorika, počeće Horoskop.

Ivana Velimirac, iz pogovora Horoskopu, "A još jedino ti možeš", str. 44.

Horoskop

(odlomak)

Ti međutim eto belo piješ pivo jer crno je i

zumrlo jer redo

m svi podunavci poredvolgani poredamazonci p

oredjangcengjan

gci poredmisisipljani piju pivo čučeći na pla

cu ispod izloga

sa konzervama pored piljarnice pekare tezge s

cvećem ili kruš

kama pivo je najmanji zajednički sadržatelj ko

sti tvoje i tvo

ja krv rade na pivo pogačice jogurt i perece

kada će kiša pi

taš kada je kiša doživim katarzu i imaš utis

ak da si slagao

si lagao nešto:

A atlantsko-varšavski kiborzi mešaju votku sa

viskijem: šampanjac i džin: što može biti štet

no po zdravlje umesto da konstruišu ljubomore:

pirinčane bube: lasere: lejzere: A-11; X-15;

B-52: Miraže: Mig-25: Telstare: Kosmos-237!

A ti osuđuješ privredni kriminal preko novin

ara ara ara ara

koji su šefovi bandi lopuže dvostruki špijun

i frazeri ljigav

ci ubice filistri beskičmenjaci ovde koje hoć

e da postanu vu

kovi zgražaš se ako ti je do zgražavanja žulja

ju te oči vatra

cipele voda bor zemlja zrak sve te žulja o kak

o si trivijalan

ali uvek podšišan skupljaš marke iz mauriciju

sa učestvuješ n

a konkursima lepote gubiš gubiš radiš u trgo

vini državnoj a

dministraciji službi društvenog knjigovodstva

imaš veoma duga

čke prste imaš sve više godina sve si manje n

evin sve si viš

e surove lažeš jer si prevaren znaš dobre i m

asne viceve dec

a su ti glupa kažeš na ženu koja te vara a š

ta ti znaš o de

ci i kako deca mogu biti glupa skote jedan u

strašna vremena

živiš muškarci na ratištu žene sa ženama ple

šu i najvitalni

ji ahasferi skapavaju umire i večni žid pesn

ici pesnike čit

aju i mrze pesnici pišu pesme s poentom na k

raju što je mol

iću prevaziđeno u strašna vremena živiš tvoj

a poezija logor

ski sanovnik nema nema poezije u sita vremen

a ali biće biće

kad umre ovaj glupi moj brat balkanski kad p

rođu mezetlučenj

a pečeni prasići timenijatebi kad prođe slav

ljenje prvog srps

kog poraza rodiće se bolji ovozemaljskiji brat

moj balkanski u

strašna vremena živiš bonaca močvarno doba p

osle bonace dol

azi još gora bonaca a ti ipak žuriš deliš us

pehe na ogromne

i male deliš ljude na ženke i muškarce u druš

tvu si inventiv

an sa sobom nikada ne pričaš ne ceniš nikog!

Raša Livada (1948-2007)

Horoskop, NB Svetozar Marković, Zaječar, 2008.

Biobibliografija Raše Livade

Jurodiva knjižara

Uredništvo Jurodivog bloga i časopisa Agon obaveštava svoje čitaoce da smo pokrenuli novi projekat, Jurodivu knjižaru.

Na tom sajtu će se u elektronskom obliku objavljivati štampane publikacije uz dopust autora, kao i originalan materijal urednika i saradnika Jurodivog bloga namenjen elektronskom objavljivanju.

Prvi naslov Jurodive knjižare je reizdanje debitantske zbirke Bojana Savića Ostojića, "Stvaranje istine", prvi put objavljene 2003. u Kragujevcu. Izdanja u pripremi ćemo blagovremeno najaviti.

Preuzimanje materijala je, svakako, potpuno slobodno i besplatno.

Pozivamo naše čitaoce, a među njima pesnike, esejiste, prevodioce, antologičare, zainteresovane da objave svoj materijal u Jurodivoj knjižari, da sarađuju s nama.


www.jurodiva-knjizara.yolasite.com

Војислав Деспотов

Видео-рекордер

Немој да сечеш грану на којој висиш, ниси ти Тарзанов
алтер его, ниси ни фашистичка беба да пред спавање
сисаш гвоздени прст - укључи видео-рекордер
да најзад и теби камера оњуши тело,
огрезло у народном биоскопу.
Не заборави да отмеш такси кад останеш сам и слаб на киши,
не заборави зум за језик који још значи.
Ти који ниси сасвим мртав, не сеци дрво живота
изникло из никлованог тла, Џон Вејн је пушио осамдесет на дан,
угледај се на њега, не каљај закон линча,
потпиши повољан уговор са секретаром романтичког шума лишћа,
снимај се, њиши се у редитељској столици
све док те не ухвати Сијукс за ишијас,
снимај се костимиран у пелене сценарија и бејби-дол синопсиса,
снимај се, шминкај се, буди добар дечко/девојчица
пред мамом која ти за пут око смрти за 80 секунди
гланца чизме одоздо.
Човек је дефиниција. Човек је познат плод,
укусан и у Мексику и у Сибиру, апсолутно сезонско воће.
А кад дође онај час - да ти се истроше батерије
и да ти нестане траке - кад ти под сувом граном
запева Јесењин - не бој се.
Сваки смисао ионако губи битку. Банке су у пола шест
отворене. Смрт је на твојој страни.
До бесвести ће се репродуковати твоја тајна,
закопана у тренутном погледу на море.



Зашто мрзим хаику
(одломак)

2.

О, Сунце које на Бродвеју залазиш на Бродвеју!
Обасјај дизајном својим
све нас који мрзимо хаику!
Отићи ћу одавде спорије него брже,
јер ако не останем умрећу касније него раније.
Збогом, крвава Мери.
Од сутра наручујем сендвиче преко телевизије.
Крвавице Мери, пусти ме,
хоћу на миру да гледам како два полицајца на Тајмс-скверу
неонским цевима туку црнца.
Хоћу! Хоћу! - одлучио сам то још пре него што су почели,
у мени је победио разум стрипа
и нада да ће догађај бити лепши од сваког покушаја
да се касније опише.
Како, рецимо, прецизно, као хеликоптери,
лете изнад његовог недовољно живог и мртвог тела,
пикирају на разбијене груди, једу печене пилиће
и забадају чешљеве с Пете авеније
у Харлем на лобањи,
божићном ћурком ломе му транзистор
у који се његова душа сакрила,
јер транзистор је данас јефтин,
захваљујући тржишту.
Осећам се као Трећи наставак Супермена
који помаже мрцварење с критичне раздаљине.
Леш је, другови, постао бео,
али су га одмах обојили бојом која се цеди
с нашег хотела.
Ретког ли тренутка кад тела надмашују мисаону несрећу
а идеје грешке природе!
О, како је данас боље него 1950.



Кад бисмо се поново родили

Кад бисмо се поново родили,
да ли бисмо поново живели?
Да ли бисмо поново попуњавали наше упитнике?
Кад бисмо могли да бирамо,
да ли бисмо изабрали петинг у Пекингу,
гурање кола из Питсбурга у Чикаго
или свеж печат на уговор о умрлом говору?
Где бисмо се уопште дубоко гњурали
да нисмо високи летачи?
Да ли бисмо хтели да будемо Буда, будала
или нешто финије?
Хоћемо ли сами одлучити
или ће да нам помогне неко од оних
који су одлучили сами?
Кад бисмо се поново родили -
да ли бисмо поново живели и дошли баш ту,
на овај свет?

ВОЈИСЛАВ ДЕСПОТОВ (1950-2000)
Пада дубок снег, Нолит, 1986,
стр. 8-9, 55, 56-58

Библиографија Војислава Деспотова