Hans Magnus Encensberger

Izdavačka kuća Agora priprema novi izbor iz poezije H. M. Encensbergera u prevodu Ota Horvata. Ovaj pesnik, inače poznat i po svojim dramama, romanima i knjigama za decu, kod nas je odavno zastupljen, naročito u prepevima Zlatka Krasnog (Mauzolej, Narodna knjiga, 1983).

Encensberger se zanimao i za kombinatoriku u poeziji, poput Kenoa (Sto hiljada milijardi pesama) i Ulipista: rezultat ove njegove aktivnosti je i projekat za jedinstveni patent mašine za proizvodnju stihova (poesie-automat), koju je zamislio 1974, ali koja je konstruisana tek 2000. i sudeći po engleskoj Vikipediji, korišćena u komentarisanju Svetskog fudbalskog prvenstva u Nemačkoj 2006. (više informacija na ovom linku). Navodno, Encensberger se okrenuo kompjuterskom generisanju poezije razočaran posledicama pokreta 1968, koji se "izrodio u mamurluk, sektaštvo i nasilničke fantazije".

Procenite da li je i koliko ovo pesnikovo iskustvo sa informatikom (koje je posle napornog rada napustio en chantier), uticalo na njegovu poeziju.

ŠTO JE NEKAD BILO

Niko ne zna ko je od početka znao
za to. Jedva da se neko
od onih koji imaju nešto sa tim,
koji su to učinili,
toga seća.
Drugi, iako to nisu doživeli
ne mogu to da zaborave.
Najmanje je onih
koji kažu "Nemam pojma".
Neki naučnici žive od toga.
Završiće se na tome
da to niko ne može da shvati.
Navodno, postoje neki
koji za to više ne mogu ni da čuju.
Tu i tamo poneko
jednostavno sve to negira.
Većina veruje
da je to prošlo. Samo ponekad,
nekom, neki tihi glas šapne na uvo
da tome kraja nema.

SEMANTIKA

Tek što sam kamen
nazvao kamenom
pojavljuje se iza njega
jedan drugi kamen,
kao njegova svetla senka,
providan, poput duha,
lakši i ne teži za brkanje.

Podižem ga,
odmaram se na njemu,
bacam ga.
On mi pripada,
ne može da se brani.
Sa mojim kamenom
radim šta želim.
Ali on ne poseduje masu.
Težak je onaj drugi,
onaj prvo spomenuti,
koji me ne sluša,
koji nema imena,
koji me pogađa.

Hans Magnus Encensberger (1929)

iz Polja, br. 424,

prevod s nemačkog: Oto Horvat