Горан Бабић

Најбољи придев за Горана Бабића био би „непрегледан“. Међу морем његових књига из моје библиотеке, међу којима ми је прве поклонила Јелена Трпковић, и даље ми је најдраже Гораново присуство у лектири за осми разред основне школе, „Књига млађих југословенских песника“, из 1978. Ту је заступљен једном песмом која би, чак и према мерилима напреднијег друштва него што је било југословенско, била тешко прикладна и за четврти разред средње школе. „Аверзија према алкохолу“ изворно је објављена 1967, у часопису Encyclopaedia Moderna (бр. 5/6). Ова песма-бомба, каквих 60-их и 70-их није фалило у југословенској поезији, као и многе песме Горана Бабића, писана је за глас и мегафон. (Том утиску сигурно кумује и чињеница што ју је Жика Павловић уврстио у незаборавни Испљувак пун крви.) „Ох смирит ћу се ја, смирит“, почиње песма и доноси ми други, још тачнији придев за Горана Бабића: несмирен. Хвала ти, Горане, што се никад ниси смирио.

АВЕРЗИЈА ПРЕМА АЛКОХОЛУ

ох смирит ћу се ја смирит

са својом тоном бескорисних знања

благим мјестом складиштара

са својом перспективношћу

љубит ћу ручицу генералном директору

благосиљат ћу глупост партијском секретару

и то ће бити моја револуција

осим пругице Брчко-Бановићи осим малих лојалних усклика

о каквом револту говоре брадати

све моје хтијење свест ће се на тих пар хиљада ејакулација

на поспану жену и нарушено здравље

и више ће ме болит шестица горе лијево

него свјетска револуција

пријелаз кванитета у квалитет је можда

селидба из једне подстанарске собице у другу

јебе се министровом сину у његовом форд-мустангу

за Вијетнам и квантну механику

у оном лијепом тренутку откровења

при 160 km/h

кад се опружим коначно на одар пред

идеалистичко узашашће пљунут

ћу усрдно на развлашћену класу и на радни народ

на устајање у зору на митинговање и састанке

на пијанке и гладовања на ефективно радно вријеме

и интелигенцију на Фрома и Хајдегера на

структуралисте и прагматисте на неписмене и

ЛБЈ-а на мале курвице остарјелих функционерчића

на конвенционалност тужне обавијести

пишам ја ко бебица на лијепе речи

досадно ми је у овом беспућу у овој слободи

гдје већ не умијем говорити правим језиком

гдје ме већ разумију сасма мала дјеца или тужни старци

о сенилни свијете разбијена молекуло

чему твоја вила на Бермудима или на Хвару или твоја шупља

глава у Загребу твој имажинизам опћа импотенција

професори су једнако срање радници су једнако срање и пиљарице и свињарице и домаћице

послије Блокове Дванаесторице није написана пјесма

послије Ујевића Хрвати тамбурају

Србљи нису ни престајали

мала земљо тијесна ли си свима

забога што урадити с тобом

хајде земљо да се појебемо

тако си дивно хоризонтална тако длакава

земљо моја давно ли се опредијелих

скорашње ли ми је опредијељење (М. Настасијевић)

тако и твој каос као у жидовској лубањи

у крематоријуму или у урни

о каквој спрдњи говоре политиканти

о којем очајању

већ сасвим сам миран земљо моја можда задовољан

пијем своје пиће и једем крух свој

и коначно свеједно је то мени и теби

звала се ти Хрватска или Тасманија

газили те мајмуни или људи

шкропили те душиком или калцијем

копали у теби гробове или заходе

дефлорирали те или пошумљавали

колико те год љубили још се увијек серемо по теби

о томе ја теби њежно а ти како хоћеш

мудрост твоја или жупникова једнака је обмана

спавајмо већ једном у доброј вјери без сјекире за вратом

плодимо женице без помисли о дјеци

без спознаје без свијести

Горан Бабић

(18. октобар 1944 - 26. април 2026)

Накнадна белешка:

"Аверзија према алкохолу" није заступљена у Књизи песама млађих југословенских песника. У њој јесу присутне неке друге Горанове песме, а како је дошло до тога да је у сећању сместим тамо, то само накнадна памет може да наслути. 

После провере могу дати прецизније податке: песма је, након што је објављена у часопису 1967, а пре Испљувка (чије је прво издање, оно уништено, објављено 1984. у библиотеци Грифон), изашла у Горановој књизи Ноћна раса (Нолит, 1979). 

У незнатно измењеној верзији: кључни стих песме гласи 

hajde zemljo da se pojedemo 

(Noćna rasa, Nolit, 1979, str. 76.)

Можемо погодити зашто.

  

David Albahari

 

DOK PADA KIŠA

Dok pada kiša, korim sebe zbog neodlučnosti:

"Neodlučnost", kažem, "nije vrlina

i jednog dana ćeš zažaliti

što si joj tako olako prepuštao stvari."

Ali, tako je to u mladosti,

tako je to sa svakim od nas.

I dok nam vlažni miris kiše ispunjava svaku poru,

ne mislimo ništa,

uvereni,

iako nam to niko nije rekao,

da ćemo živeti večno.

DAVID ALBAHARI

(2. mart/ 15. mart 1948 - 30. jul 2023)

10 pesama

Škart/Pesničenje, 2013.

Karol Fiv: ŽENA NA TELEFONU (preveo Bojan Savić Ostojić, Zepter Bookworld, 2026)

 

Nije mi bilo nepoznato ime Karol Fiv kad sam se, oktobra 2024, našao u Parizu. Ali tek kada sam, ispred knjižare Dilettante, našao njenu knjigu Une femme au téléphone (za pet evra) i u njoj pročitao rečenicu "Tu viens quand ? Bientôt quand ?", uhvatio sam samog sebe kako pokušavam da je čujem na srpskom. ("Kada dolaziš? Kad je to uskoro?") U mom slučaju, to je uglavnom simptom želje da knjigu prevedem.


Nastavio sam da je čitam u metrou, sve do 18. arondismana. Instinkt me nije prevario. Knjiga se zasniva na telefonskim replikama koje Šarlen (60) upućuje svojoj ćerki od 40-ak godina. Tehnika pripovedanja mogla bi se nazvati "silom-monolog" jer su ćerkine replike izostavljene.
Bez tog ograničenja, međutim, ove knjige ne bi bilo. Ta jednostranost zapravo stavlja medij razgovora u prvi plan. Čoveku je, to iz iskustva znamo, mnogo preče kome će da se obrati nego šta ima da saopšti. Tako je u Ženi na telefonu razgovor podloga za najautentičnije izjave i ujedno matrica stila.
Krnji razgovor otkriva sve nedaće i ludorije kroz koje Šarlen prolazi: od bolesti (s kojom se nosi nonšalantno) preko razračunavanja sa roditeljima (to se nikad ne završava) sve do traganja za "pravim" muškarcem preko dejting aplikacija. Takva mama se, miksom neposrednosti i nesigurnosti, pre može porediti sa ćerkom tinejdžerkom nego sa "zrelom gospođom". Tome u prilog ide što i sama ćerki izjavljuje: "Glupo je što si mi ćerka, više bih volela da si mi majka. Život nije fer".
Karol predstavlja ženu u godinama kakvoj se niko nije nadao, u kojoj ima premalo mudrosti i autoriteta, a previše nepromišljenosti i nehaja. A istovremeno, to je žena koja živi svoju senzualnost tim pre što u svoje vreme nije mogla bez zazora da joj se oda.


Teško je naći roman u kojem je roditeljska infantilnost ovako ubedljivo prikazana. A šta tek reći o neželjenom humoru i uživanju autorke da udara kontru opštim mestima vezanim za treće doba?
"Ne voliš kad ti majka priča o seksu? Neverovatno, tvoj brat kaže to isto. Da niste vas dvoje malo zatucani?"

Karol Fiv (Carole Fives, 1971) je objavila, između ostalog, i sledeće romane: Que nos vies aient l’air d’un film parfait („Nek naši životi liče na savršen film“, 2012), C’est dimanche et je n’y suis pour rien („Nedelja je i šta ja tu mogu“, 2015), Une femme au téléphone (Žena na telefonu, 2017), Tenir jusqu’à l’aube („Izdržati do zore“, 2018), Térébenthine („Terebentin“, 2020), zatim Quelque chose à te dire („Imam nešto da ti kažem“, 2022) i Le jour et l’heure („Dan i sat“, 2023). 

Autorka je više knjiga za omladinu i jedne biografije Kamij Klodel (Camille Claudel, la vie jeune, 2015). Nedavno je objavljen i nastavak romana Žena na telefonu, pod nazivom Appel manqué („Propušten poziv“, 2026). 

Karol Fiv će u maju biti gošća Molijerovih dana, koje organizuje Francuski institut u Beogradu. Stay tuned!

Karol Fiv

ŽENA NA TELEFONU

preveo Bojan Savić Ostojić

Zepter Bookworld 

2026