Danas se navršava tačno 67 godina otkako je umro Robert Valzer.
ANĐEO
Anđeo postupa pravilno kad čeka da mu se saopšti da je potreban. To ponekad traje duže nego što on zamišlja, uostalom, potrebno je da se strpi, ne bi bilo dobro da umisli da je nezamenljiv. Ne bih želeo da budem u koži onoga koga sam pretvorio u anđela. Pretvorio sam ga u božanstvo da ga više nigde ne bih sreo, da bi bio nepromenljiv kao slika, da bih uvek mogao da pogledam u njegovom pravcu, zavisno od svojih potreba i prohteva, i da mi pogled na njega ulije snagu. Gotovo da mi ga je žao, on je mislio da sam radoznao, da trčim za njim, a ja ga u stvari maltene imam u džepu ili ga pak prinosim čelu kao maramicu. Više ne odlazim k njemu, njegova vrednost me okružuje, vidim sebe kako naprosto blistam od njegove svetlosti. Ko je umeo da pruži, bio je vičan i uzimanju. I jednom i drugom treba se učiti. On je nastao iz sažaljenja, ali može se desiti da se i ja, koji ga dozivam, zapravo iigram sa njim. On sumnja, strah ga je. Ja čas verujem, čas ne verujem, a on je prinuđen da podnosi to, veselnik.
Robert Walser (1878-1956)
Iz zbirke Die Rose (1925), poslednje objavljene za Valzerovog života.
Ilustracija: iz Valzerovih Mikrograma
(izvor: mikrogramme.de)
uz pomoć francuskog prevoda
(La Rose, Gallimard, 1987, prev. Bernard Lortholary)
preveo Bojan Savić Ostojić
Нема коментара:
Постави коментар