Tokom prošle godine osnovana je nova izdavačka kuća “Tanesi“, od samog početka u potpunosti posvećena poeziji. Osnivač je pesnik Simon Simonović, inače nekadašnji direktor pokojnog „Rada“. Iz prošlogodišnjeg plana izdvajamo izdanje svih prevoda Poovog Gavrana na srpski, kao i nekoliko prevoda iz savremene grčke poezije, objavljenih u biblioteci „Hiperion“ (urednik: Ivan Gađanski), koju je Simonović takođe poneo iz „Rada“.
Ako izbliza pogledamo naslove koje Tanesi objavljuje – između ostalog, tu su izdanja poezije Konstantina Kavafija, Janija Rica, i Nasa Vajene, pesnika koga ćemo danas predstaviti – biće jasno da su ova izdanja uglavnom ono što je preostalo nakon što je svaki od ovih pesnika objavljen u „Radovom“ Hiperionu. Pravi primer „restla“ je i Vajenina knjiga Lavirint tišine, koja je u suštini jedan nespretno sklepan kolaž prozno-poetskih crtica i izabranih „misli o poeziji“, koje se, istini za volju, ne odlikuju nekom posebnom dubinom, kao da su izvučene sa nekog univerzitetskog predavanja. (Evo jednog primera: „Pesma je ritam utelotvoren u reči koji je sastavljen od stihova. Stih može da bude i u prozi. Drugim rečima, stih nije tačno određen oblik. Može da bude metrički, slobodan stih...“ i tako dalje...) Onih četrdesetak strana „poezije“ u užem smislu reči previše šturo predstavlja „jednog od najznačajnijih grčkih pesnika posle pada hunte“: kao da je kompilacija pesnikovih – ili će pre biti: prevodiočevih – B-sides & raritites, koje nisu mogle da se nađu u okviru prethodne tri knjige Nasa Vajene objavljene na srpskom (Varvarske ode, 2002; Pad letača, 2005; Pesme, 2008; isti prevodioci). Ukratko, utisak je neubedljiv: ova knjiga se s jedne strane doima kao nagoveštaj, a s druge kao višak; možda bi, s obzirom na sadržaj i obim, bilo primerenije da je objavljena u okviru nekog časopisa.
U svakom slučaju, želimo uspeh „Tanesiju“ kao izdavačkom poduhvatu, i nadamo se da će, iako nosi pomalo zlosrećno ime, imati srećniju budućnost od Rada.
***
Neki čovek, s povezom na glavi, neki čovek s izgrebanim obrazima i suvim usnama, napreduje sasvim sam kroz pustinju, u kojoj, u skladu sa svim indikacijama, uopšte nema fatamorgane. Taj čovek, koji se ne odlikuje posebno nekom maštom, strpljivo nastavlja svojim putem, pokušavajući da iza toga odsustva otkrije simboliku običnu u takvim situacijama.
Nepostojanje tih vrata postoji više od njihovog otvora. Prođi kroz njih i naći ćeš se na istom mestu kuda ideš. Dokaz za to je što ne osećaš potrebu da se premeštaš, čak i ako su stalno sasvim otvorena.
Tako, kao kada nizbrdica stalno vodi prema podnožju, postoje mali neočekivani brežuljci, beznačajna uzvišenja, kad ih prelaziš, za trenutak imaš osećaj da se penješ.
Lišće opada više usled vetra nego od nedostatka zelenila. Ipak, iz svakog aspekta, vetar je oslobađajući. Uklješten, gušeći se među dlakavim nogama ovog paradoksa, neki praktičan filosof nastoji da se oslobodi dodirivanja savršenih ženskih grudi.
Sve se kreće prema centru. Centar se stalno pomera.
NASO VAJENA (Νάσος Βαγενάς, 1945)
Lavirint tišine, Tanesi, 2009, str, 12, 13, 29, 35, 41.
Prevod sa grčkog: Ivan Gađanski i Ksenija Maricki-Gađanski
