POSLEDNJA NOĆ U KALKUTI
Tiha noć. Stari sat otkucava
pola tri. S tavanice cvrče
budni cvrčci. Ulazna kapija dobro zaključana
a napolju na ulici – spavači, brkovi,
golotinja, ali bez žudnje. Par komaraca
bdiju uz svrabež, ventilator se klimavo okreće –
dok neki auto grmi po crnom asfaltu,
neki bik riče, nešto se očekuje –
Vreme je čvrsto zaselo u četiri žuta zida.
Nikoga tu nema, samo praznina ispunjena piskom
voza & zavijanjem pasa, odaziva se iz susednog kvarta.
Puškin sedi na polici, Šekspirova
sabrana dela nepročitana kao i Blejkova –
O Dusi Poezije, nikakve koristi da vas prizivam
brbljajući u ovoj praznini ispunjenoj krevetima
pod sjajnim ovalnim ogledalom – noć
savršena da se usnuli rastoče u mirnom
crnilu, i tamo otpočnu osam sati
– Buđenje s povratkom požutelim prstima, gorkim ustima
i plućima koja spopada žeđ za duvanom,
šta da se radi sa ovom palčinom, ovom rukom
ovim okom među izgladnelim kostima – krcatim
bolom konjskog tramvaja – uzavrelom Kalkutom u
Večnosti – znojenjem i zubima natrulim –
Rilke je bar mogao da sanja o ljubavnicama,
napaljenosti ostarelih dojki i oklembešenog stomaka,
to li je to? I beskrajni svemir posut zvezdama –
Ako mozak promeni predmet mozgovanja čoveku se
strašljivo vrati dah – Ali sad se
velika lomljava zgrada i planeta
probija kroz zidove jezika i zauvek
me potapa svojom težinom nalik Gangovoj.
Nema spasa sem da Bangkok i Njujork izumru.
Koži je dovoljno da bude koža, sve
što ikad i može da bude, mada vriska bola u bubregu
čini da se sama sebi smuči, taj uzburkani san
što umire da bi doviknuo sav svoj već preslavni jad
– Ostavi besmrtnost nekom drugom da pati kao budala,
nemoj da zaglaviš u ovom kutku svemira
ubrizgavajući morfijum u ruku i jedući meso.
22. maj 1963.
Alen Ginzberg (1926 – 1997)
sa engleskog preveo Vladimir Kopicl
Нема коментара:
Постави коментар