Strahote podzemlja, roman-menipeja Vujice Rešina Tucića, pisane su između 1970. i 1980. Knjiga je objavljena tek 1991. u Sremskim Karlovcima (izdavač Krovovi), istovremeno s objavljivanjem njegovog romana-kolaža Struganje mašte (Dnevnik, Novi Sad).
Nedavno ga je ponovo izdala kuća Levo krilo. Reprint, nažalost, nije propraćen relevantnim tekstom koji bi ovo u svoje vreme zanemareno štivo istorijski i književno kontekstualizovao.  |
| (iz vizuelnog romana Struganje mašte) |
PIPNI KAKO SAM UZNEMIREN
- Pipni kako sam uznemiren! - Čovek je stajao kraj kioska sa štampom, grčevito stiskajući "Politiku".
Onaj kojem se obratio takođe se tresao, stiskajući u pobelelim prstima "Borbu".
Bili su prijatelji.
- I ja sam uznemiren! - odvrati svom uznemirenom prijatelju.
- Pročitao si uznemirujuće, lažne vesti?
- Nisam. Pročitao sam da su na vreme sprečeni neki građani da šire lažne i uznemirujuće vesti...
- Pa što si se onda uznemirio?
- Zato što ne mogu da podnesem i pomisao da postoje ljudi koji žele da lažno prikazuju stanje u našem društvu! Zato što me uznemiruje i sama pomisao na to da mogu biti uznemiren. A ti, što si se ti uznemirio?
- Ja sam se uznemirio zato što sam i inače nervozan. A kad pročitam da je zabranjena knjiga u kojoj se na lažni način, neistinito prikazuju prilike u našem društvu, ja se uznemirim zato što bi i drugi ljudi mogli da se uznemire!
Stajali su na prometnoj raskrsnici kod Doma omladine.
- Vidiš, mi smo se uznemirili zato što je vlast na vreme sprečila da se ne uznemirimo. Kako sad to?
- Eto, i ja se čudim! Ako ne zabrane lažne vesti - uznemirim se, a ako zabrane, još se više uznemirim! Najbolje bi bilo da više i ne kupujemo novine...
- Misliš?
- Pa da. U tome ti je ceo štos! Zamisli da uopšte ne čitamo novine. Ustaješ ujutro i ništa ne znaš! Mirno ideš na posao...
- Jeb'o te bog, to mi nije palo na pamet!
- Da bacimo?
- Da bacimo!
Baciše "Politiku" i "Borbu" u prvu korpu za otpatke.
Ćutali su.
- Kako se osećaš?
- Nekako, bez veze... A ti?
- Pa nisam više jako uznemiren...
Ćuteći, pođoše prema Narodnom pozorištu.
- Znaš, nekako mi nedostaje uznemirenost...
Stali su kraj ogromne reklame.
- Stvarno?
- Stvarno... Nekako sam navikao da se uznemirim...
- Da ga jebeš, i meni nedostaje...
- Da se vratimo, a?
Pogledaše se u oči, s razumevanjem, i vrate se do korpe za otpatke. Uze svaki svoju novinu i odoše, tresući se, uznemireni i srećni, a kraj kioska je stajao dugi red uzdrhtalih građana, razrogačenih očiju, dok su im se noge tresle od uznemirenosti.
Strahote podzemlja
(1991/ 2014)
Нема коментара:
Постави коментар