Yannis Ritsos

Jani Rico se pojavio još jednom na srpskom. Posle davne 1983. i objavljivanja izbora Grčki profil u ediciji Alpha Lyrae Narodne knjige, izdavačka kuća Tanesi je u okviru svoje biblioteke Hiperion objavila dve nove knjige. Jednu čini izbor Grčka i druge pesme, koji je, istina, skoro u potpunosti isti kao Grčki profil, obogaćen čuvenom poemom "Sonata mesečine". Druga knjiga je zasebno štampana poema Mrtva kuća. Prevodioci su Ivan i Ksenija Maricki-Gađanski.

Pretpostavljamo da je teško napraviti reprezentativan izbor iz Ricovog obimnog i raznovrsnog opusa. Jurodivi blog se odlučio da za svoje čitaoce izdvoji nekoliko pesama iz kasnijeg perioda pesnikovog stvaralaštva, u kojima se javlja jedan ne toliko angažovani Rico, uz jedan od njegovih opsesivnih motiva, motiv kipa.

Rekonstrukcija sna

Noću, veliki komadi maltera sa tavanice pali su po postelji.

Nisi imao gde da legneš. I ogledalo se razbilo.

Gipsani kip u hodniku bio je sav od čađi. Ne da nisi mogao

da vodiš ljubav s njim, nisi mogao čak ni da ga dodirneš – crni su tragovi

ostali po butinama, po kolenima, po usnama, po dlanovima. Pre više meseci

isključili su vodu, telefon i osvetljenje. Na mermernoj ploči stola

u kuhinji, uz opuške cigareta trunule su dve krupne glavice salate.

Kočijaš 1970.

Evo bronzanog mladića

s trakom zategnutom oko glave,

nepomičnih očiju –

popustljivog i stranog,

kako mirno u ruci drži

pokidane uzde,

uspravljen

iznad odsutnosti svojih kola –

uspravljen, rekao si?

uspravljen. Sve ostalo je

ispod kamenja i godina

nenaplativo, nepovratno, izgubljeno.

“Samo je Ništa nedeljivo", reče

i liznuvši svoja dva prsta

dodirnu bronzani hiton Kočijaša.

Kipovi na grobljima

Goli kipovi pod drvećem na grobljima

okruženi neobuzdanim kricima noćnih ptica

kada odu i poslednji iz pogrebne povorke. Kipovi

verno podražavaju smrt, ljubav, spokojstvo,

s malom gvozdenom svetiljkom u ruci, sa ljiljanom od mermera,

s kamenim mačevima, s kamenim krilima, s kamenim zastavama,

iz daljine dovde, i drugde; osvetljeni prozori, postelje,

u vrtu noćno kolo. Odlazite, odlazite – viknu Petar;

moji ključevi su na čuvarevom pojasu; njegov pas me

prati – to je moje odricanje. Kipovi

ne preslikavaju nas; i oni su sami; pate; protivreče nepostojanju,

uzbuđuju se, crvene; glavna im žila nabrekne od krvi.

Zato su i ptice toliko bučne – da prikriju poraz smrti koja nosi

spokoj.

Jani Rico (1909–1990)

Grčka, Tanesi 2009,

str. 99, 104, 117.

prevod: Ivan i Ksenija-Maricki Gađanski