ODA NEBESKOJ MUZICI
(ILI: TO DEVOJKA PEVA U KUPATILU)
Nije to nebeska muzika, to devojka peva u kupatilu.
To možeš da kažeš. Mada je zima,
kraj njenog prozora drveće je olistalo,
cveće svih vrsta buja između podnica.
Mislim – kakav to prljav trik sa mnom izvodi;
sasecam cvetove makazama i vičem:
„Ja želim bona fide jedino nebesku muziku!“
Pošto je to čula, ona prestaje da peva.
Pa izašav iz kupatila, kuca na moja vrata:
„Da li ti moje pevanje smeta?“ Osmehuje se ulazeći:
„Reče li da je razuzdano ili bludno?
I izvini, peškir mi evo klizi.“
Toplo plavo stvorenje kojem
u grudi tresnuh vratima, vičući:
„Ja želim bona fide jedino nebesku muziku!“
Mnogo kasnije u životu dobih svoj slušni aparat.
Šta to učinih od svoga tela ne vodeći računa o njemu,
cepajući stvari u toliko puno delića, moje ruke ne mogu
da poprave više ništa. Te zvezde, ti pederi, ostaše u tišini.
Dole u kupatilu njena kćer sada peva.
Okrećem slušni aparat na najjači prijem,
pa se naginjem skoro do samog poda, nadajući se
Нема коментара:
Постави коментар