Idealno je vreme da se ovo
napiše. Na ulici, idealni
čitaoci baš sad porađaju
budućnost okovani za
prethodno posedovane reči, strukturirane & nestrukturirane rečenice,
prekomerno polne žanrove. Polu-trajna kupovina, vika,
vožnja & pucnjava konstruktivni su
postupci koji jamče podršku ovim vazdušastim
markerima udobnosti i ravnodušnosti,
erekcija, vlažnosti, zaustavljene vidljive moći, uravnotežene,
progutane, zanemarene kao udaljeni udarci usmereni ka unutrašnjosti.
Telo počinje da se seća, njegova
zamenička utopija smrznuta u rigidnu
masu tuđih ratova. Ko u to
može poverovati? Da li je to taj
svet, istanjeni ozon, otmica aviona, špric korišćen u torturi,
meso zatrovane zemlje osigurano ispod stvarne vrednosti okruglo nečitljivo gladni svet
čiji je cilj da proizvede
nesahranjeni život i da ga zađubri u
Nju Džersiju pored Madagaskara. I ja sam
i ti sama, mi lako klizimo u
slepi medijski pristup, izbor
kanala liči na izbor erogenih
zona kojima se obraćamo svojim odelom
od ekonomskog oklopa koji zveči kroz poverljivost
naše privatnosti gde stid postaje
krivica i susreće strah ličnog
nasilja koje moli autostrade
da bar malo budu čiste
& dostojne poverenja. Nije vreme za naciju,
vreme je da naučimo jezike, bar
dva, za početak.
Bob Perelman (1947)
sa engleskog prevela Dubravka Đurić
Нема коментара:
Постави коментар