Ђ. Б. П. (1720–1778)*
I Марионете
Сви ови бакрорези приказују, из различитих углова, једну те исту џиновску позорницу, тако компликовану и огромну, да се глумци, лилипутанцима слични, у њеним дубинама губе. Па сам одлучи, читаоче, јесу ли то племићи, куртизане, доколичари и играчи на срећу, ликови из Голдонијевог позоришта који те поздрављају с ових високих галерија, или пак, вештачке фигуре, лутке, механичке играчке. Светлост, у којој се по степеништу померају, нејасна је, и чини се као да и не слуте, попут играча на жици, да се крећу по рубу провалије. Који се комад изводи пред овим бескрајним пејзажима, то не знамо.
Venezia Serenissima. Република је банкротирала. Ниједна пропаст није протекла у ведријем расположењу; трговина опада, задовољство расте. Балови под маскама, ехо концерти, екстраваганције. Наш уметник, младић – на цени су гондоле, часовници и позоришне машине које је изумео – напушта град и одлази у Рим. Рим је мрачан, прљав и тесан; јер једино што га одржава у животу то је спас душе. Улазећи кроз Porta del popolo наш путник не опажа кринолине ни фракове, већ тераче мазги, лопове, грбавце, богаље и калуђере-просјаке. Из нама непознатих разлога, настањује се ту, а оно што види урезује у бакар.
II Археологија
Ово што на овим сликама видиш нису никакве кулисе. Ове грађевине нису од платна. Све је то сам камен: мермер, базалт, гранит. Зар не видиш како су тешке? Не, оне не миришу на туткало. Ови храмови и аквадукти, ове терме и колонаде, мора да су некад биле савршене. Сада су далеке и пусте, за њих се још каче успомене, или наслућивања. Као да сведоче о некој катастрофи. А ове мушице што су међу њих залутале, то мора да су просјаци, праље, деца с улице. А шта ови сводови представљају, то не знамо.
Археологија: нов појам у Европи, најновија лудост. Прошлост се спасава, пљачка. Старо доба је утопија. Старо доба се ископава и репродукује. Туристи купују копије.
Класицизам гради рушевине будућности.
Наш уметник тргује антиквитетима. Издаје каталог: Античке вазе, постоља стубова, саркофази, троношци, уљане лампе и орнаменти.
Из каменолома историје навире река фалсификата.
III Carceri d'Invenzione
Вараш се; ове слике не приказују никакве споменике. То су подземне тамнице; јер овај камен показује свуда само своју унутрашњу страну. Зидови су непробојни. Можда ниси приметио да ту има решетки и курјачких јама. Цео свет је једна кула, тврђава. Иако у ову тамницу пада светлост – тешко је рећи одакле – изгледа да се она налази под земљом, а са пушкарница и зидних зубаца, веома удаљених, чувари, ситни попут инсеката, мотре на затворенике. Или их можда и ниси приметио? Али ко је то овде заточен и због чега, то не знамо. Столеће које размишља о слободи а машта о затворима.
Тамница као мора.
Пријатељ човека, једна сасвим нова појава, примећује да поправни заводи, има их већ по читавој Европи, прућају уточиште луталицама, нерадницима, просјацима, као и развратним женама, непоправљивом олошу, неваљалој деци, злочинцима, лудацима и оболелим сваке врсте.
IV Мучење и индустрија
Не, није то затвор. Пре ће бити да је нека радионица. Овде се ради. Не би смео да превидиш ове велике справе, витлове, чекрке и чврге. У овим халама се покрећу дизалице, ланци ту шкрипе, вретена и точкови се ту врте. Ено тамо тиња ватра, пара се диже. Изгледа да би ово могла бити нека ковачница. Али тешко је објаснити откуд чивије, кочеви; а оне дрвене конструкције – да ли су то скеле или губилишта, то не знамо.
Сличност између справа за мучење и техничког оружја једне епохе.
Први степен, гњечење палчева у назубљеним, или тупим врховима опремљеним менгелама: бамбершка тортура.
Други ступањ, чврсто везивање руку ужадима од длаке и завртање ногу: мекленбуршки инструмент.
Трећи ступањ, истезање тела на клупи или на мердевинама, што бива пропраћено паљењем слабина, руку и ноктију: надевени зец.
И тако се тортура у немачким судовима до краја XVIII века одржала, а понегде и дуже.
V Мозак
Вараш се у погледу ових бакрореза. Треба да обратиш пажњу на светлост и сенку, они наговештавају нешто друго. Зар не видиш да овај простор јесте, додуше, затворен, али да му нема краја? Тај лавиринт, у који гледаш, то је твоја свест. Зато ти се и врти у глави: јер гледаш у свој сопствени мозак; но шта је то мозак, и шта је то свест, то не знамо.
Препаратори управо приступају послу: Малпиги, Вик д'Азир, Халер и Рајл. И анатомија има своје позориште, на позорници лежи испружен леш. Сецирање мозга показује следеће:
Fossa, јаму. Aquaeductus, аквадукт. Truncus corporis callosa, греду. Tectum, кров. Claustrum, предњи зид. Fornix, свод. Истраживачи мозга, пријатељи човека, мучитељи, археолози, марионете. Како само скалпел личи на длето, а ланцета на гладилицу уметника! А његова резаљка, зар она не изгледа као сонда? Чудно!
VI Халуцинација
Губиш се у тим оптичким варкама, у том шрафирању. Сањаш. Није то никакав мозак. То је бунило, делиријум. Ускоро и сам личиш на инсекта који мили бескрајним степеницама, настојећи да не изгуби равнотежу. Оно што у овим бакрорезима видиш, јесте неки други свет, а шта он представља, то не знамо.
Верујем да бих, кад би ми дали задатак да направим план неког другог универзума, био довољно луд да се тог посла прихватим.
(* Ђовани Батиста Пиранези)
ХАНС МАГНУС ЕНЦЕНСБЕРГЕР (1929)
Маузолеј, 37 балада из историје напретка,
Народна књига, 1983,
превод: Златко Красни
