Konačno se na srpskom pojavilo integralno izdanje krucijalne pesničke knjige Čezarea Pavezea, Raditi je zamorno (Lavorare stanca), zaslugom Dejana Ilića. Verzija je identična Einaudijevom izdanju iz 1943. gde su, uz originalno izdanje iz 1936, osim pesama koje je fašistička cenzura zabranila, pridodata i dva pesnikova eseja, "Umeće pesnika" (1934) i "Povodom nekih još nenapisanih pesama" (1940).
Na srpskom je dosad Pavezeovo pesničko delo bilo prisutno u dvema zbirkama objavljenim u biblioteci Reč i misao: Doći će smrt i imaće tvoje oči (prevod i izbor Milana Komnenića iz 1977. gde su uključene i posthumne pesme) i Dve cigarete (prevod Dejana Ilića, 1998, gde je uključen nepreveden ostatak iz Lavorare stanca).
JUTARNJA ZVEZDA
(Lo stedazzu)
Usamljeni čovek ustaje dok je još mračno
i zvezde trepere. Topli dah penje se
s obale, gde je postelja mora, i ublažava
disanje. Ovo je čas kada se ništa
ne može desiti. Čak i lula među zubima
visi ugašena. Noćno je tiho zapljuskivanje.
Usamljeni čovek upalio je lomaču od granja
i gleda je kako rumeni zemlju. I more će
uskoro biti kao lomača, usplamtelo.
Ništa nije gorče od svitanja dana
u kome se ništa neće desiti. Ništa gorče
od uzaludnosti. Umorna, visi na nebu
zelenkasta zvezda, iznenađena svitanjem.
Vidi more, još uvek mračno, i mrlju vatre
na kojoj se čovek, da bi radio nešto, greje;
vidi, i pada od sna među tamne planine
gde je postelja snega. Okrutna je sporost
vremena za onog ko ne očekuje ništa.
Vredi li da se sunce digne iz mora
i dugi dan započne? Sutra će se vratiti
mlako svitanje s bledim svetlom
i biće kao juče i ništa se neće desiti.
Usamljeni čovek hteo bi samo da spava.
Kad se poslednja zvezda ugasi na nebu,
čovek polako puni lulu i pali je.
Čezare Paveze (1908-1950)
Raditi je zamorno, Povelja, Kraljevo, 2021.
prev. Dejan Ilić
Нема коментара:
Постави коментар