VIKAČ
Rajevi su uvek privatni, izgrađeni
na vrhu plamena. Od ljudi-demona
iskušavan sam opet. Neoprostiv nemar,
zle posledice rđavih navika,
omaške i prestupi učiniše
da moje srce zakuca silno ispod sive
paukove mreže. Zaboravljene uvrede
ponekad mi usta otvore. U gluvoj tišini
domislih i rekoh naglas, kao da se
ne obraćam sebi: "Nema nadoknade,
daćeš sve". Pa skrstih ruke na grudima,
a oči sklopih. U dubokom snu, ja,
ubogi vikač, umobolni, idem i dalje slepim
ulicama, i vičem. Vičem. Ne prestajem.
Napast, SKZ, 1994.
Нема коментара:
Постави коментар