ова песма, из истоимене књижице, то јест, њени први стихови, последњих недељу дана, никако да ми изађу из главе: чујем неки туђи глас како увек почиње да је рецитује.
Кога није - без њега се може
И суздржаност - чија је већа?
Прах се одсуства његовог таложи
У тих сталактит ил у стећак
Кога нема - бришу му се стопе
Празни минути његов простор пуне
Ко пахуљице снијежне, топле
Прозор напуштене собе
Кога нема - гдје сад корача
Над којом спором водом снатри
Лице његово - промијењено лице спавача
И у имену му слова саплет
Гдје му трагови престају - не зна се
Тако ни росе стисак грани
А поређује га ко не умије
Oд назочности његове да се брани.
Милан Милишић (1941-1991)
Кога нема, Просвета, 1972.
Нема коментара:
Постави коментар