Oleksandr Havroš

Nekako, u centru...

Konj leži u travi.

Konj leži u centru grada, usred leta, u jutarnjoj travi.

I zavodljive gospođe, i agresivni automobili, promiču u vrevi, a on leži u travi.

Ja ga začuđeno posmatram kroz prozorče kafića.

Ovo je neverovatno: konj leži u travi!

Shvatate? Konj! U travi! Upravo ovde, na travnjaku!

Evo, odmah ću dopiti svoju kafu i nabraću mu mnogo cveća! Bogami!

Konj, pokriven maslačkom, leži u travi.

A možda to mašta je moja, viđenje, priviđenje, san, delirijum, bolesna fantazija?

Ne, ipak je konj svetlosmeđe boje, privezan, nečim poput gajtana od pegle.

On ćuti, on koji teško zarađuje za hleb nasušni, kao ja.

Zato mu, s vremena na vreme, dozvoljavaju da se razbaškari među maslačcima.

Kad bi on znao kako je za mene važno da neko u moje dlanove diše travom i letom.

Kao zov sretnog detinjstva:

Majko! Eno konjića!!!

Oleksandr Havroš (1971)

Mostovi, br. 147, 2010.

preveo sa ukrajinskog: Jaroslav Kombilj