Iz poslednje knjige nedavnog preminulog pesnika Ivana Rastegorca (Glava, Istočnik, 2010) donosimo nekoliko mišoovsko-ponžovsko-rastegoračkih prozaida.
DAN VELIKIH PADOVA
I ja sam ovlašćen da umaram i da bivam umoren. I moje telo je ovlašćeno da pada. Padanje koje upražnjavam kazna je koja sasvim nepredvidivo sustiže odabrane, svladava prokazane.
Padao sam na Poljake nepravilno raspoređene u gradu Parizu. Trčali su u cik-cak po avenijama, sklanjali se u trku ispod nadstrešnica, ali ja sam ipak treskao na njih iznebuha. Strugnuli bi začas u bistro kod "Dalije", no i tu bih pikirao za njihov sto zanet svojim poslanstvom čoveka koji narušava spokojstvo Poljaka, čoveka koji neminovno pada, ali koji (u letu) ume nepogrešivo da odabere tačku svoga strmoglavog glavoseka. Dok sam padao, poput torzoa slikara De Kirika, od mene su se odvajale dve moje ruke – desna koja je držala velikog ktitora Adamusa i leva sa detetom Aleksandrom, još u pelenama. Padao sam čelom sekući smeh poljskih velmoža.
Padao sam na Francuze, mada vrlo retko. Skrivali su se, lopuže, po uličnim pisoarima crveno obeleženim na mojoj karti Velikih padova. Tiskalo se unutra po nekoliko njih odjednom. Naravno, mokrili su i u gaće, oni, Francuzi, mada im svakako nije bilo do toga. Neka su se neki i spasli, važno je da nikada neće izbrisati iz sećanja taj dan, Dan velikih padova.
Toga dana padoh na beretku Joana Flore, na pleća Miljurka Vukadinovića.
Još nešto, padao sam na Arape u hodnicima metroa. Tražio sam mesta gde oni spavaju priljubljeni jedni uz druge, drhteći od večite zime straha, prebacivši jedni drugima ruku preko ramena kao prava arapska braća. Tresnuo bih u grupu usnulih Arapa kao ručna bomba, raščišćavajući smesta krug od pet-šest metara u prečniku.
Dugo sam osmatrao mala stvorenja na pločnicima, tražeći među njima kakvog temeljnog Španjolca. No kada mi se na trgu kod Opere učinilo da sam otkrio jednog, padoh na nekog prilično razdraženog psa sa kapicoma na glavi, po prilici nemačkog ovčara već u poznim godinama. Izvinih se velečasnom zbog trenutnog nedostatka njuha za žrtvu, pa se opet vinuh nazad u visinu.
Tamo gde sam ja pao ostala je rupa u gradu Parizu. Izvolite ih obići. Označene su tablicama s natpisom: Nezaceljene rane iz Dana velikih padova.
BIĆE U TUBI
Zagonetnost. Zatvorenost. Unutrašnji monolog. Dolazi kornjača – biće u tubi. Kako se otvara i zatvara! I kako je dirljiva. Zapravo, jedan mišić – cela je kornjača. Jedan prozor i jedna vrata. Nema izlaza. Nema pokućstva. Tu se stanuje za života i posle smrti.
Greh je oskrnaviti grob. Greh je oskrnaviti kornjaču.
Kornjača dolazi iz sveta nesvesnog, ali kada? Kad mi to udesimo.
Vi ne postojite. Odlazite! – kaže nam kornjača.
KOŠULJA
Košulja je najbliža srcu. Ona ima otvor za glavu. Jedino je košulja bliska srcu, jedino ona ima otvor koji podrazumeva glavu.
Košulja je tananija od kože. Kada šušti i umiljava se, nikada ne oponaša nežnost.
Na košulji ima otvor za glavu. Jedino je košulja bliska srcu, jedino ona ima otvor koji podrazumeva glavu.
Ugalj se zgusne na košulji, noću. Ugljenisana, košulja se kruni i peruta. Ako je navlačite preko glave, iznenada se procepi i suoči vas sa kobnom svetlošću.
Svetlost jutra kroz procep na okovratniku seče kao giljotina.
Ivan Rastegorac (1940–2010)
Glava, izbor autora i Bojane Stojanović-Pantović, Društvo Istočnik, 2010.
str. 77-79, 90.
Нема коментара:
Постави коментар