Filip Žakote, čuveni švajcarski pesnik francuskog izraza, po drugi put je prisutan na srpskom, i to sa prve dve zbirke Kukuvija/Neuk, koje je sa francuskog preveo Dejan Ilić.
Iz zbirke koja je usmerena na same početke pesnikovog izraza, te samim tim formalno još neodređena, za blog izdvajam neke od za Žakotea tipičnih "beleški za pesme". Tu formu, crticu, koja je pomalo nalik i dnevničkom zapisu, i nacrtu za pesmu, Žakote je negovao i u kasnijim zbirkama, smatrajući je najpodesnijom za svoju poetičku usmerenost na impresiju prolaznog, efemernog, zabeleženu pre učešća intelekta, pre intervencije sumnje. "Trenutnog se odlučno pridržavam: kao da mi je to jedina životna lekcija koja je uspela da se odupre sumnji." (iz knjige zapisa Druga setva).
Jedna od takvih skupina beleški za pesme, "Setva" iz zbirke Kukuvija, bila je polazište za istoimene pesnikove carnets (beležnice) u kojima je sakupljao raznovrsne zapise, objavivši ih u dva navrata (Setva, 1954-1962; i Druga setva, 1980-1994).
N. B. Ovim povodom obaveštavamo naše čitaoce da časopis Agon priprema specijalan broj o savremenoj francuskoj poeziji, koji će biti dvojezičan. U okviru broja, poseban separat će biti posvećen pesniku Filipu Žakoteu.
***
Setva
III
Ovde je zemlja na izmaku snaga. Ali padne li
kiša, samo jedan dan, po drhtaju vlage
znaćete da će se obnoviti.
Smrt, nakratko, pokaže ovu svežinu
visibabe...
X
Vazduh koji ne vidiš
nosi daleku pticu
i semenje bez težine
iz kojeg će sutra nići
ivica šume.
Kako teče život,
tvrdoglavo, nadole!
Zabrinutost
I
Malim rečima,
kažeš mali život.
IV
Vi koji živite na ovom mestu,
odeveni u boje, reči, želje,
vidim vas pod zemljom
kako sedite kao kipovi
koje strpljiva voda nagriza.
*
Kad noć poodmakne, čuju se još samo odjeci
sirena u magli, šaputanje približenih usta,
malo toga što bi se moglo nazvati
koliko-toliko prisnim imenom, ili prostim,
ili donekle jasnim. Potom, kad se konačno udalje
iza stanica na pustim obilaznicama
poslednji jecaji, poslednji farovi (što
osvetljavaju sada radnje u predgrađu), poslednji
smrznuti prolaznici, tada je sve spremno da krikne,
glas koji će po meni krvariti sve do jutra.
Filip Žakote (1925)
Kukuvija/Neuk, NB Stefan Prvovenčani, 2009.
str. 38, 58, 62, 63.
prevod sa francuskog: Dejan Ilić
Нема коментара:
Постави коментар