Fabio Pusterla

Pusterla je još jedan u nizu pesnika koji su se svojim izrazom usprotivili neoavangardnim nanosima, samozaljubljenosti i introvertnosti teksta, i odlučili da vrate jeziku izvorni odraz u realnom, uporište, referencu. Kako ističe prevodilac Dejan Ilić, koji je objavio dve Pusterline knjige na srpskom: "nije ovde reč o povratku subjekta, nego o negovanju jedne suptilne i ekstrovertne, mobilne subjektivnosti koja poeziju razume kao pokušaj da se svet (isto tako mobilan) 'snimi' jezikom i u vidljivom ocrta viđeno". Imperativ subjekta je da preispita podrazumevane datosti; da svaki put iznova resetuje svoju rasprostrtost i temporalnost; pri čemu se ti procesi provere ispostavljaju pregnantnijim od samog prisustva u vremenu i prostoru. Upadljiv je, takođe, i povratak pojma istina: koji, doduše stihijski i stidljivo, neprestano preispitujući fundamentalne nemogućnosti jezika (stvari će imati imena i možda manje/ žestine, manje sjaja), pokušava da vrati odbačenu kompetenciju govora u percepciji stvarnosti (takođe, jednog u poeziji dugo zaobilaženog pojma).

PISMO IZ TINIZONGA

Ničeg herojskog u ovom slučajnom

izgnanstvu. Mornari pamte

odvajanje broda od pristanišnog

mosta, muziku za odlazak, poslednje

plotune s kopna? Ja ne,

i ne znam gde, kada, kakav polazak

(ako je polaska uopšte bilo); međutim,

ima tu neka greška

- moja ili tuđa nije važno -

nepredviđeni raspor, pomeren kamen.

Nije dovoljno reći sada se (kada?) ovde (gde?)

otvaraju neobične vizure, oštri uglovi

stvarnosti (a izmiče ostatak kruga).

Poremećaj je drugi, leži u izmaglici

što prepokriva stvari, stapa kuće

ustave hramove; i ko više da zna

jesu li nečuvena podbulost

lica, i poravnavanje vrhova planina

i njihovo povijanje, i ljuljanje

brodova pravi signali, tragovi možda

drugačijeg sveta, što živi ispod i

povremeno provali svom žestinom,

ili fantazmi, čak ni zamislivi?

Izgnanstvo je, svakako, u ovome ne biti

nikada ceo, ne postojati posve

u trenutku, a uvek daleko

od istine.

ISPOD VRTA, 9

Nećeš se sećati ničeg.

Pas Igor, krema za sunce,

dok se ti igraš vetra, duvaš

i smeješ se. U svojoj si preistoriji

ćutanja i kritkova,

iznenadnih otkrića: sunce, vatra,

i sirene vozova, tuneli.

Posle će doći jezik,

stvari će imati imena i možda manje

žestine, manje sjaja. A pamćenje će ti

podići koralne sprudove, nepokretne zvezde

u vremenu. Ali zasad još nema distance,

nema praznine.

VIE SOTTOMARE

Frančesku, Maksimu

Kojih su boja bile kuće

i da li su to čaršavi

lepršali.

Imena dece,

barki i mačaka,

oblaci koje je neko gledao.

Nužnosti, strategije. Ali od kvarta

samo praznina u sećanju ostaje,

mutan toponim. Vie Sottomare,

koje kao da kažu ovde smo, mi smo to,

čekamo vas.

*

I zašto nas, onda, pogađa, šta vidimo,

prijatelji, u ovom odsustvu? Paradigmu

bombi i repe,

hripanje šećerana?

Ali ovde je sastanak:

na mestu koje je moglo i koje ne može

postojati. Uske ulice,

zamišljamo, malobrojne svetiljke.

Hladni morski vetar.

FABIO PUSTERLA (1957)

Stvari bez istorije, Rad, 2002, str. 16, 37, 59.

prevod sa italijanskog: Dejan Ilić