Vladimir Stojnić - Reverb

U izdanju Kulturnog centra Novog Sada, u okviru edicije Džepni anagram, iz štampe je izašla knjiga pesama Vladimira Stojnića pod nazivom Reverb. Blog Jurodivi objavljuje 3 pesme iz knjige i odlomak iz pogovora Marka Stojkića.

***

Na izlasku

prolazimo kroz predgrađe,

tamo gde se kvartovi proređuju

i udaljavaju,

da bi neprimetno nestali:

grupe solitera

sve češće ispresecane

brežuljcima i zelenilom.

Kažeš:

ovo je najdalje  mesto

do koga je grad dobacio.

Na povratku sve će se ovo skupljati,

sužavati u suprotnom smeru.

Ali sada već izranjaju naselja u podnožju,

ozidane kućice, piljare, pečenjare,

gajbe, i okuke. Pa onda postrojenja,

magacini, kranovi na gradilištu.

Tako brzo se sve dogodilo.

Pejzaž odsečen prozorom na kolima,

posustajanje betona.

Radio-stanica se izgubila, i taj šum

mrtve frekvencije

traje dugo... predugo.

Postaje neophodnost,

podloga za misli,

spas.

Uskoro će napustiti kola, preplaviti

vidik: bezimena seoca, reku

kojoj se približavamo.

***

Ponekad ustanem, u sred noći,

odem do ulaznih vrata i pogledam

kroz špijunku.

U hodniku zgrade svetlo je ugašeno.

To stakleno oko više

nema funkciju. Otvara se između

dve tame: ispražnjeno,

karoserija, slepo sužavanje

na drvenoj podlozi koja

polako nestaje.

Prolaz je otvoren,

i naš stan se menja u mraku.

Mutiraju naslage građanske klase:

redovi knjiga na policama, monografije

u vitrinama, inkrustacije

i suveniri,

pejzaži iza prozora.

***

U pustinji Derveze, u Turkmenistanu,

početkom sedamdesetih

urušila se bušotina,

postrojenje za eksploataciju gasa,

i nastao je krater: širok osamdeset,

dubok dvadeset metara.

Geolozi su na dno

pobacili buktinje,

da bi ostaci metana sagoreli,

kako su verovali:

za nekoliko dana.

Ali vatra se ne gasi

više od četrdeset godina.

Fosili se još troše, grobovi prazne,

i prošlost se polako

probija iz dubine:

kroz silicijum, ohlađenu lavu,

skladišta grnčarije,

metan prenosi poruke,

zapise na nepoznatom pismu.

Kad padne noć: krater je oreol.

Izvan njega

koraci se rasipaju,

raspareni,

u tami.

Vladimir Stojnić (1980)

iz knjige Reverb (KCNS, Novi Sad, 2015)


odlomak iz pogovora:

U kritičkim prikazima knjiga Vladimira Stojnića uobičajena je napomena o tome kako nas ovaj pesnik u svakoj novoj knjizi iznenađuje potpuno različitim stilskim postupkom. Ako bi me pak neko primorao da tražim konstantu, da krenem suprotnim smerom, te da svedem Stojnićevu poeziju na jednu jedinu reč, verovatno bih upotrebio izraz: perspektivizam. Zanatski kritičar bi ovaj perspektivizam mogao predstaviti jezikom binarija, recimo kao oscilovanje: 1) između kretanja i mirovanja, 2) između čežnje za daljinom i sondaže jedne prostorne tačke, 3) između nepoverenja u jezik i osuđenosti na njega (setimo se Poziva na saučesništvo), 4) između potrage za odgovarajućim kadrom i potrebe za vremensko-prostornim izlaskom iz njega (setimo se Fotoalbuma), 5) između logike i potrebe da se raspakuje sopstveni logički aparat (setimo se Kutije), 6) te između vremenski fiksiranog trenutka i njegove istorijske potencije. Ne bih se na ovom mestu bavio ovim binarijama, mada bi zavodljiva igra njihovog detektovanja, potkrepljivanja i, konačno, njihove dekonstrukcije mogla da bude plodonosna. Ovakav pristup knjizi Reverb uskratio bi mi mogućnost da podvučem izvesne aspekte njene literarnosti, čime bih došao preblizu pozitivističke zamke da objašnjavajući prestanem da doživljavam. Zato me Reverb zanima pre svega kao kvalitativni pomeraj, ne u smislu stupanja u akciju, povratka glagolu (re-verb), već u pop-kulturnom značenju transformacije zvučnog signala, akta gaženja papučice za distorziju.“

Marko Stojkić, „Distorzija i sondaža“