Vladimir Stojnić : O "GLUPOSTI" I FAŠIZMU

reagovanje na tekst Slobodana Vladušića

Fašizam, nakon majskih proslava Nedeljnik, 14.05.2015.

U redovnim okolnostima ne bih imao interesa da se bavim novinskim prilogom koji je nastao kao osvrt na jedan drugi tekst i koji zbog spisateljskih kapaciteta autora i kratkoće nema potencijala da se na iole relevantan način bavi temama koje pokušava da pokrene. Pa ipak, tekst Slobodana Vladušića pod nazivom Fašizam, nakon majskih proslava zavređuje pažnju kao u današnjoj publicistici toliko prisutan, gotovo paradigmatičan primer rđavog pisanja i intelektualne aljkavosti. Iako znatno kratak, napisan u formi kolumne, ovaj tekst obiluje logičkim greškama, prevaziđenim shvatanjima književnosti, etiketiranjima, populizmom, ozlojeđenošću autora i banalnim metodama ideološke diskreditacije. Rešio sam da reagujem zanemarujući ličnost autora sa čijom „kulturnom delatnošću“ sam vrlo dobro upoznat, u pokušaju da ovaj tekst posmatram kao fenomen već neko vreme prisutan u našoj javnoj sferi, fenomen neukog pisanja kolumni i njihovog neodgovornog objavljivanja. Kolumna je dakle ta novinska forma u kojoj je naizgled sve moguće, i koja predstavlja „oazu autorske slobode“, pod kojom se sve češće kriju: društvena irelevantnost tema, izostanak bazičnih argumenata i diletantizam. Rešio sam da reagujem zbog još jednog razloga, kako bih pokazao da postoji barem mali deo čitalačke javnosti koji ovakve tekstove zaista čita, i koji, i pored medijske spin mašinerije koja skreće čitalačku pažnju brže od sevanja blica, nije zasenjen prizemnošću koju oni praktikuju da ne bi primetio šta u njima ZAISTA piše.

Vladušić koristi jubilej, sedamdeset godina od pada nacizma i kraja Drugog svetskog rata u Evropi kako bi se, najjednostavnije rečeno „razračunao“ sa tekstom koji mu se nije dopao, ne pokrećući pri tom načelno, mimo svoje lične ozlojeđenosti, nijednu temu. U pitanju je tekst Umberta Eka, Fašizam – zlo u 10 tačaka koji su korisnici interneta u poslednje vreme imali prilike da čitaju u prevodu na srpski jezik.

Umberto Eko

Autor se u svom tekstu nominalno „bavi“ dvojicom pisaca i njihovim odnosom prema fašizmu, prepričavajući u samo jednoj rečenici dva narativna detalja iz romana norveškog pisca krimi romana, Jua Nezbea, i citirajući samo dva navoda iz već pomenutog eseja Umberta Eka. Međutim, sasvim je jasno da se tekst Fašizam, nakon majskih proslava bavi  samo Umbertom Ekom i njegovim tekstom. Drugi autor, norveški pisac Ju Nezbe ima ulogu pukog akcesoara, i iskorišćen je u samo jednoj rečenici u ideološke svrhe Slobodana Vladušića. Nezbe je upotrebljen kao autor žanrovske književnosti koji jukstaponiranjem sa Umbertom Ekom treba da diskredituje potonjeg, pisca „visoke literature“, a kojeg Vladušić smatra piscem „trivijalne literature.“ Tako Norvežanin iz Vladušićevog teksta „nestaje“ ekspresno, nakon jedne rečenice, kada njegova uloga „stavljanja u isti koš“ sa poznatijim autorom bude potrošena. Na ovom mestu Vladušić cinično Umberta Eka naziva „takođe piscem krimića“, kao što je to i Nezbe. Eko to zaista jeste, ali ono što čudi je da univerzitetski profesor Vladušić i dalje pravi vrednosnu podelu između visoke literature i žanrovske literature, podelu koja je u teoriji književnosti, kao binarna opozicija prevaziđena pre više od pola veka. Zna li Vladušić da su i Dostojevski, Po i Borhes takođe autori krimića (dakle, žanrovske književnosti)? Da li on misli da nije pohvalno biti pisac krimi književnosti i da to nekoga diskredituje? Ovde treba na stranu ostaviti činjenicu da je Eko, pored toga što je romansijer, takođe i esejista, semiotičar i teoretičar književnosti. Zanemarujući sve ove ostale Ekoove inkarnacije, Vladušić pokušava da ga omalovaži, kvalifikujući ga kao autora trivijalne literature, iako Eko svoj tekst o fašizmu ne piše kao romansijer, već upravo kao esejista. Kada je dokazao da nije upućen u elementarna dostignuća ne više ni toliko savremene teorijske misli, Vladušić demonstrira nemogućnost ispravnog rasuđivanja, pokušavajući da lažnim analogijama i drugim logičkim greška, tekst Umberta Eka proglasi „glupim“.

Iako se Ekoov tekst zove Fašizam – zlo u 10 tačaka Vladušić mu dodeljuje posprdni nadimak: 10 zapovedi, praveći ironičnu biblijsku simboliku na površnom nivou. Zatim dodaje „da mu deluje“ (sic!) da ta forma od 10 zapovedi (iako to nisu zapovedi, već tačke, Vladušić sada već preuzima svoj ironični termin kao originalni kako bi iz ovog podmetanja izvlačio pogrešne zaključke) „već ukida mogućnost različitog, dakle drugačijeg mišljenja.“ I ta površna igrarija simbolikom brojeva Vladušiću je dovoljna da upravo Ekoovom eseju o fašizmu dodeli kvalitet „fašizma“. Dakle, zato što je prihvatio svoj karikirajući termin kao originalni, i zato što „mu deluje“ da esej Fašizam – zlo u 10 tačaka ukida mogućnosti različitog, zato po njemu taj tekst ima osobine fašizma. Naravno, Vladušić nigde dalje u tekstu ne argumentuje zašto mu „deluje“ to što mu „deluje.“ Gde je Vladušić pronašao mesta u Ekoovom tekstu na osnovu kojih „mu deluje“ da taj tekst ukida mogućnost različitog mišljenja, ostaje tajna za sve izuzev samog Vladušića. Jedini zaključak koji iz ovoga sledi: tekstu diletanta nije potrebno NIŠTA na šta bi se pozvao, a sa druge strane može tvrditi SVE. Vladušićev tekst to ubedljivo demonstrira i u nastavku.

Slobodan Vladušić

Etiketirajući Ekoov esej kao „glup“, autor navodi samo dva primera, čineći logičke greške u oba. Naravno, sama Vladušićeva interpretacija tih primera pokazuje se kao „glupa“, da nevoljno citiram autora, dok ne govori zbilja ništa o eseju Fašizam – zlo u 10 tačaka.

Prvi primer: Eko navodi da je prvo obeležje fašizma kult tradicije. Vladušić odgovara pitanjem: „Da li to znači da su Jevreji koji posećuju Aušvic fašisti jer neguju kult tradicije?“ Eko dakle nije izjavio da je svaki kult tradicije fašistički, već da je kult tradicije jedno od obeležja fašizma. Vladušić to nije u stanju da sagleda (ili jeste, pa svesno podmeće, dilema u koju ovde ne želim da ulazim). Deca u ranim godinama života, mnogo pre uključivanja u zvanični obrazovni sistem, iskustveno shvataju da čokolada jeste slatka, ali da nije sve što je slatko čokolada, ali ova bazičnost izostaje kod autora teksta Fašizam, nakon majskih proslava. To je dakle Vladušićev prvi argument zašto je Ekoov esej „glup“.

Drugi primer: Vladušić citira Eka i navodi: „Elitizam je tipični aspekt svake reakcionarne ideologije, ukoliko je on u osnovi aristokratski, a aristokratski i militaristički elitizam imaju osobinu - preziranje slabijih.“ Vladušić zatim iz ovoga izvlači zaključak da oligarhija, odnosno finansijska elita, koju Eko nije ni pomenuo, već ju je sam Vladušić uveo kao pojam, po Eku ne prezire siromašne. Međutim, to što Eko ovde ne pominje oligarhiju samo je dokaz da ona po njemu nije u korenu elitizma svake reakcionarne ideologije, kako i sam kaže. To naravno ne znači da Eko smatra kako finansijske elite ne preziru siromašne, niti to iz bilo čega napisanog sledi. Dakle, opet je u pitanju logička greška u cilju podmetanja. To je dakle Vladušićev drugi argument zašto je Ekoov esej „glup“.  

Vladušić svoj preskromni uradak završava populističkim poentiranjem, u maniru žute štampe, pitajući se da li je Eko nekad primetio pola miliona iračke dece koja su stradala kao posledica višegodišnjih sankcija nametnutih Iraku. Odatle Vladušić izvlači zaključak da ukoliko Eko nije osudio zločine u Iraku, on najverovatnije nije antifašista. Tragikomedija ovog logičkog zjapa kao da govori sama za sebe. Da li je sam Vladušić pisao o stradaloj deci u Iraku? Ja to naravno ne znam, niti me zanima, ali tumačeći samog Vladušića mogu zaključiti da on najverovatnije jeste antifašista ako je pisao o ovim zločinima i da najverovatnije nije antifašista ukoliko nije pisao. I zaista, parodično zvuče zaključci koji slede iz Vladušićevih premisa. Postoji li neka lista tema koju je Vladušić definisao, a o kojima je neophodno pisati ako želite da vas smatraju antifašistom? Naravno, ovo skretanje teme i zamena teza je samo pokušaj podilaženja najnižim čitalačkim porivima, u maniru recimo nacionalističkih medijskih mašinerija koje su cvetale na prostorima bivše Jugoslavije tokom građanskih ratova 90-ih godina prošlog veka.

Zaključak ove moje reakcije ne može da zanemari ulogu urednika časopisa u objavljivanju tekstova kakav je Fašizam, nakon majskih proslava. Loših tekstova je oduvek bilo, ali oni samo u sprezi sa neodgovornim i indolentnim uredništvima dobijaju mogućnost da učine stvarnu štetu: da umanje značaj pisane reči u javnom prostoru i utiču na dodatno srozavanje ionako devastirane medijske sfere. Ili urednici ne čitaju ovakve tekstove, ili ih pak čitaju, a nemaju kapaciteta da shvate u čemu je problem sa njima. Zaključak je u oba slučaja, manje-više isti.