Nenad Jovanović

MLEKO 



Jedan stanar muzicira veštačkim vilicama, 
drugi debatuje s kućnom gamadi, 
treći se samome sebi udvara, 
samog sebe prosi i izvodi pred oltar. 

Četvrti, petogodišnjak, tragičnim 
glasom izgovara: 

"Mleko". 

Do njega je - odignuta od tla i bela 
poput tečnosti što joj iz dojki curi 
na linoleumske kvadrate - 

mati. 

Pomišljam: reč "mleko" bi uvek 
trebalo izgovarati tako - 
tragičnim glasom. 

I vidim (očima ćilibarskih dužica): 
komšija muzičar klima glavom, 
i komšija polemičar to čini, 
glavom klima i sopstveni bračni drug. 

Nesvesni svoje sloge i 
njene avetnosti. 

Delfini

(Povelja, Kraljevo, 2014.)