Један рани Драгослав Андрић, непрепознатљив за читаоце који га знају преко Сваштаре и Стерео-стихова, промишља (прецизно попут Дипена у "Моренама") свој однос са светом предмета, сопствену опредмећеност. Потоње Андрићеве преокупације, везане за језичке експерименте, у овом сведеном дискурсу се ни не назиру. (Можда би структурни изазови Сваштаре били корак уназад у односу на проблематику Из дневника?)
*
Те тако, улазим у своје очи неподударан са самим собом. Ходом још лепљивим од сна, саплићем се о костур јучерашњег дана. Отвореним шакама размичем минуте, упирем челом у сате. Присећам се себе, пабирчим се, постепено се претварам у штиво које се зна напамет, у присилну мелодију што сама себе звиждуће.
Ухваћен у шкрипац између два покрета, док ми мој сопствени корак стоји на путу, собом крчим пут туђој мисли.
---
Кренути некуд а немати појма зашто, вратити се а то и не опазити, у међувремену не постављати себи никаква питања, бити просто пратилац свог сопственог живота, својим знањем о себи разликовати се од себе, ископавати се из наслага наслеђеног искуства и присилног памћења, уткивати се у раздаљине и протицања и мимогреде, развезивати раскрснице, разјуривати стране света, прилагодити вечност ритмовима свог пулса, и вратити се, вратити изненада, не питати се чему, немати појма зашто.
---
Кад сперем са себе сва стања, загледам се у тачку и сав се провучем кроз њу, нађем се тако са друге стране себе, као преврнута рукавица, већ празна а још топла.
Неначети утисци чекају да их пробудим, да их извучем из лежишта и пренесем кроз себе. Утисак, то није нешто моје, то није ништа друго до покрет неживог к мени. Утисци, то су руке предмета, које ме траже и грле.
Ја сам одбегло сећање ствари.
---
Стао сам и погледао у даљину: нешто је хтело да ме се сети.
У том тренутку, полако, крај мене је прошла нека сенка, вукући свог човека.
Драгослав Андрић (1923-2005)
Из дневника, Просвета, 1972,
стр. 13, 24, 36-37.
Нема коментара:
Постави коментар