Magdalena Bjelska

***

Pumpa u dvorištu obrasla mahovinom, zatim asfaltom.
U gradu se svakog časa čuju kola hitne pomoći.
Na staroj šljivi voće boluje od pregrejanosti.
Deca pojena čajem i aspirinom,
uvređeno se šutiraju ispod stola.
Drveće se sklanja u vlastitu senku,
naginje do zemlje koja kao iz osvete
ravnodušno žuti, vene,
podseća na naborano zlokobno lice iz komšiluka,
kojim roditelji plaše nevaljalu decu.
Mestimično mogu se čak opaziti crte,
bezuba usta, ćelava lobanja,
kako iščezavaju, postaju nejasni.

***

Povratak u grad po vrelom danu,
po jednom od onih dana iz sredine avgusta,
kada je leto već umorno, prezrelo.
U autobusu ne može da se diše;
putnici spavaju nestvarnim snom
otvorenih ustiju koja ne zahvataju vazduh.
To je pre kao pauza u postojanju,
kada ne protiče ni minut sna.
Napolju se pojavljuju poznate ulice i zgrade
koje se odmah ne prepoznaju,
kao da smo se vratili iz sveta u kome nema ničeg
i sve to izoblije materije oblika bogatog grada
ne ushićuje, već pre izaziva čuđenje i gađenje
prema brižnosti i naporu sa kojim su ti oblici građeni.


Magdalena Bjelska (1980)
sa poljskog prevela Biserka Rajčić

objavljeno u časopisu Znak, broj 32, 2010/1