Silvija Plat

GROZNICA 41

Čisto? Šta je to?

Jezici pakla

Mlitavi su, mlitavi kao trostruki

Jezici mlitavog, debelog kerbera

Što na ulazu dahće. Nemoćan

Da lizanjem očisti

Grozničavu tetivu, greha, greha.

Fitilj zapomaže.

Neuništivi miris

Ugašene sveće!

Ljubavi, ljubavi, niski pramenovi dima viju se

Oko mene kao Isadorini šalovi, strah me je

Zakačiće se jedan i u točku zaglaviti.

Takvi sumpornožuti pramenovi dima

Sopstveni element tvore. Neće se oni razići

Već će oko zemlje kružiti

Gušeći staro i nejako

Bolešljivo

U kolevci odojče nežno,

Grozna orhideja što

Viseći svoj vrt u zraku veša,

Đavolji leopard!

Izdelila je njega radijacija

I ubila začas.

Tela preljubnika pomazuje

Kao pepeo Hirošimu i razjeda.

Greh. Greh.

Dragi, svu noć

Gasih se i palih, gasih se i palih.

Preteški postaju čaršavi kao bludnikov poljubac.

Tri dana. Tri noći.

Limunova voda, pileća

Voda, gadi mi se voda.

Prečista sam za tebe ili bilo koga.

Telo me tvoje

Ranjava kao što svet ranjava Boga. Svetiljka sam –

Moja glava Mesec

Od japanske hartije, moja koža iskovana od zlata

Beskrajno fina i beskrajno skupa.

Zar te ne užasava moja vrelina? I moja svetlost.

Sama sam kamelija neizmerna

Što žari se i leska, blesak do bleska.

Mislim da se uzdižem,

Mislim da ću se uzneti...

Razleću se brojanice od vrelog metala, a ja, ljubavi, ja

Čista sam acitilenska

Devica

Opervažena ružama

Poljubcima, kerubinima,

svim onim što te ružičaste trice znače.

Ni tebi, ni njemu

Ni njemu, ni njemu

(Moja se ja rastvaraju, podsuknje stare drolje) –

Raju.

20. oktobar 1962.

PARALITIK

Dešava se. Potrajaće? –

Mozak mi je stena,

Nemoćnih prstiju, bez jezika,

Moj bog su pluća od čelika

Koja me vole, pumpaju

Moje dve

Kese za prašinu i prazne ih

Neće

Dozvoliti da potonem

Dok napolju dan klizi kao telegrafska traka.

Noć donosi ljubičice,

Tapete s očima,

Svetla,

Blage neznance

Što govore: „Kako si?“

Uštikana, odbojna prsa.

Mrtvo jaje, počivam

Ceo

Na celom svetu koji ne mogu da opipam,

Na belom, zategnutom

Bubnju moje postelje

Posećuju me fotografije –

Moja žena, mrtva i pljosnata, u krznu iz 1920,

Sa ustima punim bisera,

Dve devojčice

Pljosnate kao ona, šapuću: „Mi smo tvoje kćeri.“

Mirne vode

Prekrivaju moje usne

Oči, nos i uši,

Prozirni

Celofan koji ne mogu da pocepam.

Na golim leđima

Smešim se, kao Buda, sva

Htenja, želje

Spadaju s mene poput prstvenova

Grleći svoja svetla.

Kandža

Magnolije,

Sopstvenim mirisima opijena,

Što ništa ne traži od života.

29. januar 1963.

Silvija Plat (1932-1963)

Iz knjige Rani odlazak, prevela i priredila Ljiljana Đurđić, Paideia, Beograd, 2010.

Snimak autorke kako recituje pesmu Daddy (Tatica) možete čuti na sledećem linku:

http://www.youtube.com/watch?v=6hHjctqSBwM&NR=1

blog priredila Jelena Milinković