Arkadij Dragomoščenko

Noć i dan


Zar je iko znao da između noći i dana nema ničega?
Tamo, gde su nesamerivo visoke nepotrebne topole
i gde je previše piramidalne prašine – tako je usijano laka
na, gotovo, putevima.
Na, maltene, skretanjima, staza pod nebom. Onim
pod kojim u 5 ujutru ametistov golub je
poput lončarskog otvora ptica. U odsustvu ičega.
Gde je rosa do kolena erebu. I dotok vazduha uvis je stvaran,
i otac bi tad govorio: dobro, idemo, i neka te ne buni
ni komšijski pogled, ni ono što ćeš videti. Videli smo štošta,
on je sve to znao, a ja sam znao da ću se tome vratiti posle –
strah, mucanje, a dalje opisivanje.
Niko ne zna tačno gde sebe započinje gotovo ništa.
Jer nema potrebe čak ni da misli o ,,sebi".
I zatim: da bi videli da ,,o sebi" niko nije video iza
zatim razlike proleća – tamna duga vena,
onda posle lebdenja, kada sam samo sa tobom. Između noći i dana
okreni se ka, maltene, topolama, krivudanju
suve trepavice. Ne oteži u belom prahu, gotovo utehe, napola,
maltene, skladnosti, zato što okret glave nije vredan toga
što je – između noći i dana. Ali mi i jesmo ono
što ne znači ništa. Već smo ono što smo bili, u čemu kao
u strujnom potkrilju prašine, nestajemo ukoso.

2006. godina


Arkadij Dragomoščenko (1946)
sa ruskog prevela Mirjana Petrović

iz časopisa Povelja, 2/2010