Napuštam tvoju zemlju, Julija
I
dane sam brojao prstima
tvoje i moje, obojio kao tezej
jedno jedro, koje ne beše crno
spavao, pio, grlio te bezazleno
dok su se oči, stidljivo zatvorene
već spremno priljubljene izlagale
podsmehu sati za buđenje.
sad hoću dalje jer znam
da grad ubija žito i među grozdovima
mraz mog pijanstva se budi
znam neću kao jedro da zaboravim
prokockana, tvoja stopala.
II
tihi nas je, dakle, prostor
nadjačao, njegova čista, ledena linija
bez pogovora, neumoljivost
aparata, lampa i sto
prašnjavi list boje jagode, deo
leta na najdaljem kraju disanja
gde stoji naš krevet, gde linije
probijaju u topli svod
u pljusak plamtećeg vazduha, jer smo
zaboravni i prkosni nasuprot
ječećoj plaveti ostalih dana.
III
neki, kaže se
vole svet onakav kakav je
badem slatka jutra, kameni eho
gradova, opale čistog aprila
vole žeđ, buku i još i strme
bezbožne litice iz nežnosti u razdor
oni vole, kaže se
moćne vetrove sa itake
kako se razbijaju u vinogradima pred
neprimetnim staklima njihovih polaroida.
šta je na tebi, julija
za tebe lepota, to je lepršavost
koja ti posrće pred očima
IV
treba li onda zemlja da svene
i bez mene proleće
da se rasipa, moja julija, jer sam
tvoje poklanjam perje, jer se tvoja
suknja u bojama moje zemlje vijori.
jednom, dodirnuo sam te kao
prstom neki oblak, u svakom pijanom satu
prepoznavao sam te od san franciska
do vavilona i jutrom je ležao sneg
na tvojim slabinama, ne, nikakav sneg.
bludniče sada moji dani za svako
parče svetla dok sumanuto
zaplićem maternjim jezikom.
Gerhard Falkner
(iz knjige so beginnen am koerper die tage, 1981.)
Sa nemačkog preveo Marko Stojkić
Нема коментара:
Постави коментар