Želim da toliko ponavljani i izanđali vrednosni kvalifikativ, onaj da je Borhes veliki pisac (podrazumevajuć, koliko i osporiv, kao i većina opštih mesta), zamenim jednom blažom, ali i dalje floskulom. Želim da Borhesa predstavim samom sebi − pesniku, pomalo patetično i neoriginalno, kao pisca kojem se uvek treba vraćati. Izuzev ranih, blago avangardnih početaka pod okriljem ultraizma, Borhes je pisac koji nije gotovo ništa suštinski menjao u svom poetskom izrazu. Dosledan svojoj poetici i svom viđenju književnosti, čitavog života je pisao tu jednu jedinu pesmu u mnogostrukim varijantama. Povodom toga, valja se setiti da je Nabokov napisao da je od svih brojeva jedino stvaran jedan i da su svi ostali ponavljanje jedino stvarnog. Pa ipak, to mnoštvo koje sadrži broj jedan kod Borhesa često deluje vrlo lako za praćenje kada jednom, po mogućstvu što ranije, otkrijete i shvatite njegov književni svet. Od tog trenutka veoma dobro znate šta da očekujete. Tu su neizbežne lune, ogledala, tigrovi, lavirinti, gaučosi izbodeni nožem u predgrađima i ponavljanje drevnih bitaka. Međutim, ono što mi se čini bitnim je to da čitanje Borhesa može biti pogotovo lekovito i otrežnjujuće za pesnike u njihovim sopstvenim stvaralačkim periodima koje karakterišu često zavodljiva, ali ponekad po izraz pogubna preterivanja, digresivnosti i metastaze pukih ukrasa. Čini mi se da povratak svojevrsnoj prijemčljivosti njegovih statistika i nabrajanja, može biti od pomoći u izbegavanju kiča i frazerstva na koje pesnici, po pravilu, nisu imuni. S tim u vezi je i možda prestrog Borhesov sud da slika koju samo jedan čovek može zamisliti ne dopire ni do koga. U svakom slučaju, manjkavo je svako predstavljanje svetske poezije 20.veka (a pri pogledu na listu pesnika sa leve strane ovog bloga, hteli ne hteli, sada već stičemo utisak nekakvog obuhvatnijeg pregleda, antologije) koje ne bi uključivalo Horhe Luis Borhesa. Ove tri pesme, koje povezuje Borhesu blizak motiv noći, jedni su od meni omiljenih poetskih trenutaka ne samo ovog pesnika, već uopšte.
Vladimir Stojnić
Mlada noć
Noćne vode očišćenja već me oslobađaju
mnogih boja i mnogih obličja.
U vrtu ptice i zvezde već slave željeni
povratak drevnih načela sna i tame.
Već je zapečatila tama ogledala
što ponavljaju privid stvari.
Gete je lepo rekao: Blisko se udaljava.
Te tri reči sažimaju suton.
U vrtu ruže prestaju biti ruže
− žele da budu Ruža.
San
Noć nam nameće svoju volšebnu
rabotu. Razatkati svet,
beskrajna račvanja
posledica i uzroka što se gube
u toj vrtoglavici bez dna, vremenu.
Noć želi da noćas zaboraviš
svoje ime, pretke i poreklo,
svaku reč ljudsku i svaku suzu,
ono čemu te je mogla naučiti java,
varljivu tačku geometara,
liniju, ravan, kocku, piramidu,
valjak, loptu, more, talase,
svoj obraz na uzglavlju, svežinu
nove posteljine...
carstva, Cezare, Šekspira
i ono što je najteže, ono što voliš.
Začudo, jedna tableta može
izbrisati kosmos i uspostaviti haos.
Zagonetka
Ćutljivo prijateljstvo lune
(loše navodim Vergilija) prati te
od ove danas izgubljene u vremenu
noći ili predvečerja kada su je tvoje
mutne oči zauvek odgonetnule
u vrtu ili dvorištvu što je prašina.
Zauvek? Znam da će neko, jednog dana,
moći stvarno da ti kaže:
Nećeš više videti jasnu lunu.
Već si iscrpeo neizmenljivu
sumu prilika koje ti je pružila sudbina.
Suvišno je otvoriti sve prozore
sveta. Kasno je. Nećeš se sa njom sresti.
Živimo otkrivajući i zaboravljajući
tu slatku naviku noći.
Treba je dobro pogledati. Možda je poslednja.
Horhe Luis Borhes (1899-1986)
sa španskog preveo Radivoje Konstantinović
Нема коментара:
Постави коментар