(En Karson, Lepota muža, Kulturni
centar Novog Sada, Novi Sad, 2015)
Prisustvo i odsustvo otrgli su se jedno
drugom iz pogleda unutar žene
E.K.
Sa poezijom En Karson susreo
sam se prvi put pre sedam-osam godina, u Antologiji kanadske poezije koju je priredio
i preveo Dragoslav Andrić. Pretpostavljam da antologije čitam kao
i mnogi drugi: nelinearno, asocijativno, cik-cak, skoro nikada do
kraja, gotovo frentično. I kao po nekom pravilu: najpre čitam poeziju
onih autora/ki sa kraja knjige, najmlađih, uglavnom savremenika
čije
su mi
pesme vremenski bliže. En Karson
je pretposlednja pesnikinja zastupljena u ovoj knjizi,
pa nije bilo bojazni da će na konačnoj klackalici pročitanog i nepročitanog ostati
na drugom polu. Upamtio sam tada, da bih godinama kasnije to pamćenje osvežio (ili ponovo
kreirao?), tih nekoliko njenih pesama samo po dugačkim,
ironično-deskriptivnim
naslovima i po temi iščašene, nefunkcionalne bračne zajednice. Međutim, kako se raznovrsna
poetska lektira nakon ovog naizgled slučajnog susreta gomilala, tako je i En Karson
nestajala u izmaglici pročitanog, a zaboravljenog, u onom vremenskom
vakuumu prohujale lektire koji prerađuje sve pročitano u amorfnu masu čitalačkog
iskustva iz kojeg se tek ponekad oglasi po koji stih, gotovo podsvesno, bez znanja
o autoru, knjizi ili okolnostima čitanja. U tom limbu
doživljenih, pa izgubljenih stihova, pesnikinja bi i dalje
obitavala da Kulturni centar Novog Sada nije ove godine
objavio prevod njene knjige Lepota muža, pesnički esej u 29 plesova tanga. To je ista ona knjiga
iz koje je Andrić odabrao pesme za Antologiju
kanadske poezije. Dakle: čekajući me, kao čitaoca,
En je plesala sve vreme. Sada sam dobio priliku da joj se pridružim.
Šta je zapravo Lepota muža:
esej, poezija, roman u stihovima, fiktivna ispovest (eto paradoksa), autofikcija, filozofski dijalog
sa izabranom literaturom, uz obilje inkorporiranih
aluzija i citata, epistolarna forma ili možda, s obzirom na često prisutnu dijalošku
osnovu: dramski tekst? Sve to pomalo i ništa
od toga u potpunosti. Hibrid par excellence. Iako postoji blago pomeranje u
prevodu podnaslova, gde „fictional essay” nije prevedeno kao
književni (fikcionalni), već kao pesnički esej, ne dam se zavesti poezijom. Označiću zato
Lepotu muža samo kao: knjigu.
Pošto se prikazi knjiga,
čak i kada su esejizirani i subjektivni, pišu kako bi delo približili
čitaocima, ovde ću se zaustaviti kako bih se sa književnog žanra knjige prebacio
se na njenu tematiku. Kako sam već naveo, Lepota muža može se čitati i kao roman u
stihovima jer su pojedinačne tekstualne celine povezane radnjom i likovima, pa se
knjiga, kolokvijalno rečeno, može i „prepričati“. U njoj se lirska subjektica priseća
neuspešnog braka, i svoje opsednutosti nevernim suprugom što obuhvata, pored konkretnih,
tzv. životnih epizoda vezanih za tu zajednicu, i brojne digresije koje funkcionišu
kao svojevrsni tok svesti, gde se sa životom
obilato prepliću literatura i umetnost uopšte. Supružnici su se upoznali kao tinejdžeri,
u školi, njena majka nije odobravala ovu ljubav, brak je trajao samo godinu dana,
on je nakon preljube pobegao u Rio, kasnije se ponovo oženio i dobio decu, dakle:
sve opšte mesto do opšteg mesta.
Ali naravno, puko
detektovanje „radnje“ knjige pokazuje se kao nedovoljno jer se forma i sadržina
u Lepoti muža prepliću i međusobno podupiru,
u nerazlučivosti. Čitava knjiga upravo se i ostvaruje u naponu i kontrastu koji postoji
između klišetirane radnje ljubavnog romana, i visoko aluzivne, modernističke pesničke
forme.
Lepota muža sastoji se od 30 autorskih
tekstova/pesama, od kojih su 29 numerisani i označeni u podnaslovu knjige kao plesovi tanga, i 30 odabranih citata engleskog
romantičarskog pesnika Džona Kitsa. Ne čitam dakle samo tekstove En Karson, čitam
paralelno i njen izbor Kitsovih citata, gde po jedan citat prethodi svakom tekstu.
Nadmeću se tako tekst i para-tekst, autorstvo i motoi. Iako je autorskog teksta
daleko više, oni su izjednačeni na nominalnom, jediničnom nivou. 30 tekstova prati
30 Kitsovih citata i ove dve celine plešu svoj tango, od početka do kraja knjige.
Međutim, Kitsovi stihovi odabrani za motoe ipak nisu ravnopravni partner u ovom
plesu. Atrofirani su, eliptični, ne funkcionišu samostalno, preuzeti iz uglavnom
manje značajnih, marginalnih Kitsovih dela. Zašto su onda tu? Semantičku vezu između
Kitsovih dela iz kojih su preuzeti ovi stihovi i teme propalog braka u Lepoti muža, vrlo dobro objašnjava prevoditeljka
knjige i autorka pogovora, Bojana Vujin, konstatujući da se u pozadini ovih dela
romantičarskog pesnika nalaze mizoginija i prevrtljivost u ljubavi i braku, teme
izuzetno bliske Lepoti muža. Zanimljivo
je da su i već pomenute Beleške s kraja
knjige takođe propraćene Kitsovim citatom. Romantičarski pesnik nas ne napušta dakle
ni kada glas lirske subjektice utihne, kada se knjiga kao fikcija završi. On je
tu da motoom isprati čak i prilog knjige, popis literature i citata.
Ali, Kits je suštinski
prisutan iz drugog razloga, zbog svog možda najpoznatijeg stiha iz Ode grčkoj vazi u kojem stavlja znak jednakosti
između lepote i istine. Čitava knjiga Lepota
muža je ironiziranje ovog Kitsovog izjednačavanja. Za lirsku subjekticu knjige
lepota i istina ne mogu biti dalje jedna od druge. Naime, lepota njenog muža prikriva
prevaru, lažljivost, nepouzdanost, prenemaganje i suštinski – mizoginiju. Ali, ako krenem iza ove prilično očigledne ironije, otkrivam
da pesnikinja ne odabira istinu, već kako i sam naziv knjige kaže: lepotu. Lepota
je, sasvim cinično, jer „omogućava seks“ kako kaže pesnikinja, taj primarni pokretač,
knjige i sveta. Na taj način, na delu je svojevrsna de-esencijalizacija metafizičke
istine, gde ona ustupa mesto fizičkoj lepoti. A lirska junakinja još kaže: …Nema tu neke tajne. Ne stidim se da kažem da
sam ga/volela zbog njegove lepote/Kao što bih opet učinila/ako bi mi prišao. Lepota
ubeđuje… (podvukao V.S.). To je dakle ubeđenje što se javlja umesto istine,
ubeđenje koje brže stiže na zajednički cilj, dok istina kaska jer vuče veći prtljag,
a kada i ona prođe kroz cilj biće ionako kasno i stvari više neće biti od značaja.
Živimo zato, kao i lirski glas knjige, da bismo bili ubeđeni, a istina se u najboljem slučaju javlja kao nalepnica koja treba
da reklamira ovo ubeđenje i da mu podigne cenu.
Čitajući dalje knjigu
susrećem se sa dihotomijama, klišeima datim kroz binarne opozicije: muž je dominantan,
voljen, čak i deifikovan na više mesta, vlasnik svoje sudbine i aktivan, a žena
je podređena, ljubomorna i pasivna. Dok on radi
stvari, njoj se stvari događaju. Međutim,
nudeći ove stereotipe, En Karson ih podvrgava analizi, pa onda i dekonstruiše, na
suptilan način, generalno, ali i detaljima. Uopšteno to čini već pomenutom ironijom
kroz koju se ovaj davno uspostavljeni odnos dominacije, ma kako pogrešan, ali nažalost
i istinit, groteskno izvrgava ruglu, pokazujući svu svoju nefunkcionalnost. Ali,
pesnikinja daje na uvid i detalje, od kojih jedan, možda i marginalniji od drugih,
u mom čitanju knjige pulsira, i postaje
neobično značajan. Naime, muž od supruge krade njene spise. Krade joj citate, sveske
sa beleškama. Muž je dakle parazit koji je, kako pesnikinja kaže: voleo da piše, nije voleo što svaku misao mora
da otpočne sam. Sedamdesetih godina prošlog veka ginokritičarke su, između ostalog,
prilježno analizirale kako su spisateljice
u prošlosti muškim pseudonima potpisivale svoja dela, ne samo kako bi ih lakše objavljivale,
već i zbog „strepnje od autorstva“, svojevrsnog nametnutog kompleksa niže vrednosti.
Ove teoretičarke su uspele da rekonstruišu moguću paralelnu liniju ženskog stvaralaštva
u već kanonizovanoj, falocentrički zapečaćenoj
istoriji literature. U Lepoti muža na
delu je potpuna, cinična inverzija ovog postupka: muškarac krade ženine tekstove
da bi ih sam potpisivao, koristio kao svoje, i od njih pravio, između ostalog i
pisma upućena ljubavnici. Dok su spisateljice iz prošlosti svoja dela potpisivale tuđim imenima, on tuđe tekstove potpisuje svojim. U mom čitanju, upravo taj porazni
detalj suvereno razara klišee i ukida binarnu opoziciju koju je knjiga sama uspostavila.
Muž je, u svojoj navodnoj nadmoći, u stvari podređen, on je ništa drugo do patetični
kradljivac tuđih pisama.
Na polovini knjige
u priču o nefunkcionalnom braku uveden je Rej, najvažniji sporedni lik. Rej je prijatelj
muža, ali kako knjiga odmiče, on sve više postaje i prijatelj supruge. Ekscentrik,
slikar, kuvar, i nimalo slučajno - homoseksualac (opet poigravanje klišeom: gej
prijatelj muža koji se dobro razume sa suprugom), Rej funkcioniše kao spona između
rastavljenih supružnika, kao njihov glasnik i kao jedno teme ovog, sada već platonskog, ljubavnog
trougla. Kada prestane potreba da se dinamika u odnosu između supružnika održava,
očekivano, Rej će umreti i tako nestati iz teksta. Tako će bivši supružnici ostati
prepušteni sami sebi, i međusobnom zaboravu. Ali, Rej je veoma bitan iz još jednog
razloga, on mi pomaže da uvidim nešto što mi je od početka izmicalo: supružnici
nemaju imena. Oni su samo muž i žena, ili još preciznije – Muž i Žena. Tek kada se javi lično ime Reja primećujem da je En Karson
izdigla bivše bračne partnere na nivo arhetipa, simbola. Ma koliko knjiga obilovala
njihovim malim intimnim detaljima, oni nisu imenovani. Sa svim njihovim epizodama
i ekscentričnostima toliko su ljudski da im, po autorki, nije neophodno napisati
lična imena.
Želim pri kraju da se na kratko
vratim na formu, preciznije na izgled stihova, i to bukvalno: na njihov prelom i
vizuelizaciju. Stihovi su potpuno neujednačene dužine, ponekad slede trajanje i
smisao iskaza, kao govornih jedinica: tada su dugi, prelomljeni poput proze. Ali
ponekad potenciraju i pojedinačne reči i sintagme, unutar iskaza, tada su kraći,
kao i onda kada prenose upravni govor, u dijalozima. Strofe ne slede nikakav unapred
zadati šablon niti logiku, u toj meri su diskretno formirane da omogućavaju tekstu
da se preliva preko njih. Ovo prelivanje
odvija se tako da tokom čitanja strofe praktično nestaju, drugim rečima: sam tekst je strukturiran tako da strofiranje
ostaje u drugom planu. Dakle: kako se prelivaju uloge u samom tekstu, kako se mešaju ispovest i fikcija, esej
i poezija, muško i žensko, istina i lepota, tako se i duži stihovi prelivaju u kraće i obrnuto, a strofe
jedna u drugu. S obzirom da su motoi štampani na izdvojenim stranicama, i da između svakog
motoa i autorskog teksta postoji prazna stranica, čitava knjiga je puna beline,
pauze, ili kako pesnikinja u uvodnoj pesmi kaže: zastoja.
Priču o Lepoti muža završiću onako kako sam je i počeo: lično. Knjigu ću pamtiti
prvenstveno kao skupinu decentriranih fragmenata, digresija, gde nema povlašćenog
mesta, kao jedno fino tkanje u kojem se detalji sudaraju, prepliću ili postoje paralelno,
u pokušaju da ispričaju izrazito sugestivno žensko viđenje propalog braka. Među
tim fragmentima kriju se i pravi mali lirski „biseri“ koji sijaju, razbacani po
tekstu. Knjigu En Karson pamtiću upravo po tim „biserima“, ali i po načinu na koji
sam je čitao. Jednom u mrtvoj tišini,
jednom uz Debisijeve preludijume za solo klavir, a jednom i uz bariton saksofon
Džerija Maligana. To su bili moji muzički doprinosi čitalačkom plesu sa knjigom.
Čitaćemo se možda još ponekad, ali u nekom drugom ritmu.
