Bojan Savić Ostojić: SPARTANSKI PINGVIN UPADA U REČ

[odgovor na tekst Harisa Imamovića: Divan čovjek, uz to poeta, SIC]

Jesi, Harise, ostrašćen si i uskogrud. Što si pokazao i ovim tekstom, a pride si brzoplet i pogubno opširan. Džabe ti pravdanja Konstantinovićem. Moja lakonska duša teško vari tekstove koji su ovako puni ponavljanja. 

Drago mi je, i pored svega, što ti je moja opaska od dve reči poslužila kao šlagvort za pitanje da li je ostrašćenost delotvorna kao podstrek za saznavanje, kao stimulans za uvid.

To zaista zvuči zavodljivo.

Međutim, kažeš: „Jednako kao što mogu narušavati logičku strukturu teksta, strasti mogu i potaknuti autora da uoči ono što jest, a što da je ostrašćen ne bi vidio.“

Neosporno. Samo, s koje si strane ove (apolonijski) uravnotežene rečenice? Očigledno, naklonjeniji stavu da strast može biti podsticaj.

Ali, Harise, Dionise, strast nije ostrašćenost.

Navodeći tebe kao „ostrašćenog“ kritičara, nisam na umu imao da si poprište podsticajnih strasti koje vode u uvid. Već onih koje koje vode u ćorsokak.

Ostrašćen kritičar će u razmatranje svog predmeta (dela ali mnogo češće lika) ući sa spremljenom tezom, retorikom i neće se smiriti dok je ne istera do kraja, u slovo onako kako je zamislio. Ako naumi da sahranjuje (ako mu je, kao u vreme socrealizma, rečeno da sahrani) sahraniće. Svim sredstvima. Sve može da mu posluži kao građa za pokudu. Knjigu (povod) može, ali ne mora da pročita. Može biti dovoljno da zna ime autora i njegovo opredeljenje. 

Ostrašćen je brzoplet i nestrpljiv. To je možda poželjno za pesnika, ali pogubno za kritičara. On prosto nema vremena da sačeka da napiše tekst koji već ima na vrhu jezika. Teza ga oslobađa od bavljenja činjenicama. Zaključak ima u glavi već pre nego što je svoju kritiku stavio na papir ili u SIC.

Kada se, sutradan po objavljivanju, ispostavi da je argumentaciju zasnovao na netačnoj informaciji i da mu je tekst pao u vodu, kritičar se neće zbuniti niti povući tekst, nego će reći:

Zahvaljujem se ovom prilikom članu redakcije tog portala koji me je blagonamjerno obavijestio da je navedena informacija netačna, te se izvinjavam Kaplanu ukoliko se osjetio povrijeđenim, jednako i ukoliko se nije osjetio povrijeđenim zbog tog mog pogrešnog navoda. (E-novine)

I priznaće, sarkastično, da je nešto naučio.

Primećujem da ti je ova klauza „jednako i kao što + antinomija“ omiljena poštapalica. Razumem te. Potrebno je tekst, uprkos kratkom dahu, nekako odužiti. 

Ja ga, na primer, odužim apolonijski uravnoteženim pingvinima.

Iznoseći ocene, Harise, nisam razmatrao metode drugih kritičara koje pomalo nasumično navodiš u svom poluodgovoru, nego tvoju. Tvoja metoda, sprovedena u tekstu "7000 maraka u Sibiru" zove se: po svaku cenu napadaj pa se (ako se ispostavi da si pogrešio) izvinjavaj. Napadaj da bi se izvinjavao. Nisi u tome jedini.

Dotaknimo se lokalnog. „Lokalno“ u mojoj oceni tvog dometa nije uopšte geografsko. To na šta ja mislim je, konkretno, vaše besomučno mlaćenje prazne slame oko A. Kujovića (kako mu se ono zvaše knjiga?), koje se, zasad, završilo Vešovićevim optužbama Đorđa Krajišnika za četništvo i Đorđevim dostojanstveno celanovskim odgovorom „Vešovićje majstor iz Sarajeva“.

„Lokalno“ u tom kontekstu je palanački ponor koji se zatvara u sebe i koji predstavlja opasnost za svakoga ko je iole inteligentan. U kojem, pa i ne bio uskogrud, to moraš da postaneš da bi bio prihvaćen, da bi bio (za sitnu lovu) angažovan. 

To je usko kolo srpskih i bosanskih sestara: ako je neko iskritikovan, u ovom listu, odmah mu vojska onih istomišljenika pritiče u pomoć i uzvraća, te tako polarizuje agon, u kojem se ubuduće može opredeliti samo za naše ili samo za njihove. Taj agon je užasno linearan, Harise. Nema dijaloga, nema nijansiranja. Postoje samo dve teze, dve cause koje se međusobno – poništavaju.  

Sve naše male scene su već ništavne, u svima se vodi takvo kolo: ovako detaljne polemike ih samo održavaju. Na njih se trošiš. A možda već postoje sredstva da se one detaljno razjebu.

Kontekst koji sam u intervjuu za Oslobođenje zagovarao – a koji si ti zanemario, tražeći po mom tekstu sebe – nadilazi Beograd, Sarajevo, Zagreb, Podgoricu, nadilazi države i nacionalne književnosti. Granice tog konteksta su granice našeg zajedničkog jezika i samim tim, zajedničke književnosti. To je jedino lokalno koje ja vrednujem. I sam si zastupljen u spomenutoj hrestomatiji IDIOT BALKAN 2 koja ima upravo takve ambicije. I to kao poeta.

Jednom sam pisao o knjizi Predraga Čudića, Vejači ovejane suštine. Superiornu književnu kritiku poezije D. J. Danilova i R. P. Noga u ovoj knjizi je upravo upropastila autorova ostrašćenost: spuštanje na lično. Ali ona se ovde nije ticala zagriženosti u tonu. Harise, nisam osetljiv samo na glas. Čudić je posegao i za prozivanjima na plemenskim osnovama. Ali je to izveo prilično elegantno, na staromodan („pristojan") način za koji je hteo da zvuči rableovski ili vinaverovski.   

Svaki napad na ličnost autora obezvređuje kritiku. A to smo na delu mogli videti u Vešovićevom odgovoru Đorđu Krajišniku gde ga između ostalog proziva za četništvo. Prozivke tipa „ti si četnik“ ne smatram argumentima u ozbiljnoj književnoj polemici. Možda se tu ne slažemo. Ali, pobogu, ne moramo.

Sve što si povodom moje tri reči o Vešoviću rekao mogao bih okarakterisati kao trošenje prostora i uputio bih te da dočitaš kraj pasusa koji počinje rečenicom kritika nam je palanačka. U palankama se negativan književni sud, i kad je argumentovan, potpuno poistovećuje sa udarom na čast autora. Delom i zato što ga kritičar tako lično intonira. 

Re-Dixi.

ps

Opaske o Vešovićevom pisanju o zlu za vreme opsade Sarajeva moja apolonijska dušica odbacuje kao neadekvatnu analogiju sa današnjim kontekstom u kojem ti i ja pričamo. Jesmo li u ratu? Postoje li „dobri“ i „zli“? Tu mi, oprosti, nešto smrdi na jeftino šmitovsko neprijateljstvo. Indikativno mi je i to što u celom tvom tekstu opstaje antonomija kritičar laže – kritičar govori istinu. I tu vidim problem u tvojoj metodi. Kritičar tumači: tačka. Svete istine nema.

Oprosti što sam ti spartanski upao u reč, ali se nadam da će tvoj odgovor do petka dobaciti do trilogije.

Za kraj da ti izrecitiram jednog od mene većeg poetu koga si sigurno čitao:

Dobra je Sahara.

Dobra kao baka sa sela.

Bojan Savić Ostojić